Uhapsen vodja Grobara

Aleksandar Vidojević zvani Aca Rošavi, navijač Partizana i član ekipe ubijenog  Aleksandra Stankovića poznatijeg kao Sale Mutavi, uhapšen je zbog sumnje da je pre desetak dana učestvovao u demoliranju beogradskog kluba „Komitet“. Vidojević je, kako je ranije pisao KRIK, viđen u društvu sina predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Osim Vidojevića, danas je uhapšen i Stefan Belivuk.

 

 

Prethodnih dana uhapšeni su i Miloš Hrkman, Marko Čičković i Predrag Košprdić. Petorici uhapšenih na teret se stavlja nasilničko ponašanje. Osumnjičeni se dovode u vezu sa navijačkom grupom Partizana „Janjičari“.

Grupa maskiranih mladića upala je početkom ovog meseca u klub „Komitet“ u Beton hali, lomila inventar i pretukla nekoliko gostiju. Policija je saopštila da je identifikovala sve napadače i da se traga za više osoba.

Protiv Vidojević već su ranije vođeni postupci za različita krivična dela – nasilničko ponašanje na utakmici, razbojništvo i nedozvoljeno nošenje oružja, rečeno je KRIK-u iz više beogradskih tužilaštava.

 

 

Vidojević je bio blizak Partizanovoj navijačkoj grupi „Alkatraz“, međutim, kada je sredinom 2013. godine južnu tribinu preuzela grupa „Janjičari“ koju je predvodio Stanković, Vidojević se priklonio njima.

Bio je član skupštine fudbalskog kluba Partizana kao predstavnik navijača, a danas je jedan od uticajnijih u ekipi koju nakon Stankovićevog ubistva, predvodi njegov najbliži saradnik Veljko Belivuk kome se sudilo za pomaganje u ubistvu.

U junu ove godine, Vidojević je uslikan u grupi navijača među kojima je bio i Danilo Vučić, sin predsedika Srbije Aleksandra Vučića, na utakmici Srbija – Kostarika na svetskom prvenstvu u fudbalu. Sa njima je tada bilo još navijača „Janjičara“ koje su prepoznali novinari KRIK-a, a protiv mogih od njih su vođeni postupci za različita krivična dela.

 

Ko je Sale Mutavi

Aleksandar Stanković Sale Mutavi sa svojom navijačkom grupom „Janjičari“ postao je uticajan na južnoj Partizanovoj tribini 2013. godine. Pre toga, bio je navijač suparničkog kluba Crvena zvezda.

Iste te godine, osuđen je kao vođa grupe koja je prodavala drogu, ali nikada nije otišao u zatvor. Sud mu je čak 12 puta odložio služenje zatvorske kazne pošto je donosio lekarska uverenja da je navodno lošeg zdravlja, kako je KRIK ranije otkrio.

Šira javnost prvi put je čula za njega u aprilu 2016. godine kada su objavljeni snimci brutalnog prebijanja članova obezbeđenja direktora Partizana Miloša Vazure. Dvojica nasilnika su uhapšena, ali ne i Stanković. Tužilaštvo ga nije ni pozvalo na razgovor. Na pitanje novinara zašto nije pokrenut postupak protiv Stankovića, premijer Aleksandar Vučić rekao je da „taj jedan nikoga nije pipnuo“.

Stanković je ubijen je u oktobru te godine. U javnosti su otkrivene i njegove veze sa Nenadom Vučkovićem Vučkom, pripadnikom Žandarmerije.

Posle Stankovićevog ubistva ministar policije Nebojša Stefanović održao je konferenciju za novinare na kojoj je najavio oštar odgovor države i rat mafiji. Do danas, međutim, ni Stankovićevo ubistvo nije rasvetljeno.

 

Preuzeto sa: Krik.rs

https://www.facebook.com/MrezaKRIK/

Navijači Ajaxa skupili 75.000 eura za kip Johana Cruyffa

Foto: EPA

Pristalice Ajaxa iz Amsterdama skupili su 75.000 eura za gradnju kipa legende nizozemskog i europskog nogometa Johana Cruyffa. Kip će biti izgrađen u vremenskom roku od dvije godine, a nalazit će se ispred stadiona Ajaxa koji također nosi ime po klupskoj legendi.

Legendarni Johan Cruyff je preminuo 2016. od posljedica raka pluća. Imao je 68 godina, a prve nogometne korake napravio je upravo u Ajaxu. Iako je imao i odličnih pet sezona u Barceloni, najveći je trag ostavio u Ajaxu gdje je i proveo prvih devet godina karijere.

“Jako smo ponosni što je toliko puno ljudi doniralo za gradnju kipa Johana Cruyffa, najboljeg nogometaša kojeg su Ajax i Nizozemska ikada imali. Cilj je izgraditi kip u sljedeće dvije godine”, rekao je inicijator cijelog projekta Herjan Pullen.

Partizanovci se oglasili povodom citulje Ante Firica

Nakon sto su se pojavile posmrtnice Ante Firica u Beogradu, oglasili su se Partizanovci.

Saopstenje prenosimo u cjelosti:

Navijaci Partizana, Partizanovci i svi Vi koji iskreno volite Partizan,
Svi smo svedoci jos jedne podvale u reziji cigana i placenika sa Juga koji su pojacani obezbedjenjem sa beogradskih splavova smislili jos jedan morbidan nacin kako da podvale Partizanovcima I kompletnoj Grobarskoj javnosti.

Ovim zelimo da demantujemo bilo kakvo davanje i placanje lazne citulje preminulom momku iz Hrvatske, a koja se pojavila u dnevnim novinama “Vecernje Novosti”. To sto pojedinci sa Juga svoje bolesne ideje I nedostatak navijacke svesti nadomescuju morbitnim postupcima jasno govori sve o njima. Svi mi to vec znamo odavno. I za koga rade I ko ih placa I cime su sve spremni da se sluze kako bi zadrzali svoje pozicije koje trenutno imaju, a koje veze nemaju sa navijacima Partizana, kao I samim Partizanom.

Svoje frustracije mogu da lece na mnogo nacina ali nijedan od tih nacina nije navijacki iako se uporno kriju iza cele Juzne tribine i navijackih obelezja koje uopste nemaju veze sa Grobarima.

Ljudi koji se voze u zatamnjenim automobilima i po Beogradskim restoranima I klubovima svakodnevno smisljalju nove podvale i podmetacine ce vrlo brzo biti zaboravljeni, a na nama, navijacima Partizana, je da im jasno stavimo do znanja ko su oni, a ko smi mi. Dok se oni voze blindiranim automobilima, mi pravi navijaci Partizana normalno setamo sa svojom decom u gradu I zivimo normalan zivot posvecen svojim porodicama I Partizanu.

Velika masa navijaca Partizana je vec pokazala sta misli o njima u Pioniru I na prethodnom derbiju u nasem Hramu kada je Juzna tribina imala rekordno mali broj ljudi. Oni mogu da varaju I podmecu I dalje ali nikada nece moci da prevare sve nas I uvek.

Ogledalo njihove navijacke svesti I nemoci koju dozivljavaju iz utakmice u utakmicu, jer ih svi normalni I iskreni navijaci Partizana bojktuju, se jos jednom pokazalo kada su izdali laznu citulju preminulom u tudje ime. Time su dokazali da pored toga sto ne poštuju masu Navijaca Partizana, ne postuju ni mrtve.
Oduvek smo znali da su spremni na sve I na svaki vid manipulacije ali ovde su jos jednom probili dno ka kome nezaustavljivo tonu.

Ovaj sramni pokusaj, u svojoj ociglednoj nemoci, da laznom cituljom stave metu na celu Partizanovcima koji su oduvek bili sto posto navijaci I dovedu ih u vezu sa ljudima sa kojima nemaju veze, ostace upamcen za sva vremena. Ljudi koji su spremni za takav cin, nemaju prvo nista ljudsko u sebi, a posle toga ni grobarsko. Sve smo to odavno znali, zato I nas I ne cudi ovaj njihov poslednji sramni cin.
Sve ovo navedeno jos vise dobija na snazi ako znamo da je lazna citulja izdata u dnevnim novinama “Vecernje Novosti” a ciji je glavni I odgovorni urednik upravo predsednik FK Partizana Milorad Vucelic.

Time su jos jednom stavili do znanja kompletnoj Partizanovoj javnosti da su I dalje u bliskom kontaktu I sprezi sa njima I da je njihova navodna borba protiv ljudi iz Uprave fudbalskog kluba samo dimna zavesa za sve iskrene Navijace Partizana.

Mi Partizanovci cemo I dalje da se borimo svim navijackim sredstvima protiv takvih ljudi I pojava koje su strano telo u nasem Partizanu I na nasoj tribini, I sigurni smo da ce kompletna Grobarska javnost dati svoj sud o svemu ovome I podrsku nama koji se borimo za bolje sutra svih Navijaca Partizana I svih nasih klubova u okviru sportskog drustva.
Sa postovanjem prema Grobarskoj I Partizanskoj javnosti.
PARTIZANOVCI.

Gostovanje Afca u Zagrebu 2011. godine

Dinamo – Ajaks 2011
Njihov izveštaj, ako neko zanima:
“U ponedjeljak oko 21.30 časova smo napustili Amsterdam sa jednim autobusom za putovanje do Zagreba, izmesano je nekoliko generacija u autobusu , ali uglavnom su to clanovi iz četvrti i mladi AFCA.

 

 


Na putu je neko od nas imao kontakt sa drugim Ajaksom koji su na putu, sa autobusom Vak 410 i našim momcima koji putuju u Zagreb avionom. Čuli smo da postoje velike granične kontrole, deo gde su potpuno pretraživani i momci bez karte morali su da napuste aerodrom. U našem autobusu većina momaka nije imala karte, tako da smo odlučili da promenimo planove. Rekli smo našim vozačima da parkiraju autobusa u Mariboru i kupili smo voznu grupnu kartu za Zagreb. Ovaj put je bio ukupno 4 sata, sa jednim satom u vrlo malom selu. U vozu imali smo nekoliko kontrola za karte i pasoše, a neki su pitali da li smo navijaci  Ajaksa. Ne želimo ići u muzej, većinom je naš odgovor. Kada smo se približili Zagrebu, uzbuđenje je postalo veće, jer mi nismo znali šta očekivati.
Par momaka iz ekipe  Afca je već  bilo tamo u gradu. Kada je voz stigao u Zagreb, brzo izlazimo iz voza u jednoj grupi i već smo vidjeli nekoliko policajaca, tako da počinjemo brže hodati, ali na kraju stepeništa više policajaca. Jedan policajac nam je rekao da žele provjeriti nas identitet, da bi potom mogli ići u grad na piće, a zatim na stadion.
Kada su nas proverili ,dobili smo dozvolu pa smo odlučili da izađemo napolje. Tamo je bilo još više hrvatskih policajaca, koji više izgledaju kao huligani nego kao policajci.
Oni ne vole naše ljude iz Holandije, kao da provociraju i ponašaju se kao zecevi, mi smo se odvojili u 2 grupe sa i bez ulaznica, ali na kraju to nije učinilo mnogo, jer gotovo sve  se odvijalo na nekoliko metara od policije, jer nema ulaznica da se nabavi nigde, dosta ljudi je bilo pod dejstvom alkohola  (limit je bio 0.6 promila). U policijskoj stanici  je bio jedan veliki haos, jer mi smo zajedno stavljeni u jednu sobu gde su nam dali  piće i hranu. Rekao nam je komandir da moramo biti srećni, jer je to bilo za našu sopstvenu sigurnost .

 

 

Nakon utakmice naš autobus koji je bio na stadionu, putovao je od Maribora do Zagreba bez ikoga unutra i granični policajac je vrlo iznenađen.
Pre nego što smo mogli da izađemo, pretražili su naš drugi autobus u potrazi za  oružjem i drugim stvarima.
2009. BBB je napao nekoliko Ajak momaka na benzinskoj stanici na autoputu i kamenovao  automobil, pa smo odlučili da kažemo našem vozaču da mora zaustaviti na svim benzinskim pumpama i videti da li je BBB cekao tamo. Ali nazalost nismo imali srece…

Zaključak: Afca je bila u Zagrebu, mi ne tražimo nikakve rizgovore, već smo se pokazali, ali nije bio naš najsrećniji dan i možda smo morali malo ranije napustiti voz, ali niko nije znao da tamo postoji vojska pandura.
Ajaks je imao 3 autobusa u Zagrebu i jedan avion, plus malu kolicinu koja putuje automobilom…

Gostovanja u Herceg Bosni za vreme rata

“Navijačka Tribina” i “Tifo magazin” za koji sam i ja svojevremeno pisao i slao informacija o navijačkoj sceni u BiH. U to vrijeme nije bilo interneta tako da su navijači informacije “kupili” upravo iz tih časpoisa. Nerijetki su razmjenjivali fotografije i naljepnice svojih navijačkih skupina i jednostavno rečeno bilu u tom navijačkom fazonu.

Na istu foru u nekadašnjoj državi izlazio je Ćao tifo, a i u Tempu su se mogli pronaći navijački oglasi i zanimljivosti.

HŠK Zrinjski igrao je u okviru Nogometnog saveza HR Herceg Bosna, jer su u to vrijeme u BiH bila tri nogometna saveza koji su imali stalne razgovore sa čelnicima FIFA i UEFA u vezi ujedinjenja i mogućih izlazaka klubova u Europu.

U navijačkom smislu navijači Zrinjskog su jedine prave rivale na tribinama imali u navijačima NK Široki Brijeg, Škriparima. Ostale navijačke skupine u tadašnjem NS HRHB su se pojavljivale tek ponekad. Navijači Ljubuškog zvali su se RĐE, navijači Kiseljaka Prikaze… ali te navijačke skupine, ako ih tako možemo nazvati bile su tek manje okupljanje mladeži iz tog mjesta.

Jedine prave navijačke skupine u to vrijeme bile su upravo navijačke skupine Širokog Brijeg i Zrinjskog. Žestoko je najprije bilo na košarci, da bi kasnije bilo dosta zanimljivo i na tribinama nogometnih stadiona Pecari i stadionu HŠK Zrinjski.

Kao što sam u jednom prethodnom članku napisao samo pravi fanatici su pratili domaći nogomet u to doba, a oni koji su išli i na gostovanja su bili…, ni sam ne znam kako bi to nazvao. Fanatizam je preblaga riječ.

Nas nekolicina smo se znali uputiti i u Orašje, Kostrč… u Posavinu gdje bi nas domaćini uvijek dočekivali iznenađeno, ali uvijek spremni počastiti dobrom klopom i pićem. Ta gostovanja su bila tako zanimljiva i uvijek vesela da se gotovo nismo ni osjećali kao gosti.

Najteže je bilo doci, ali smo se uspjevali prebacivati na razne načine. Nije nas puno tih devedesetih godina gore išlo, ali uvijek se znala okupiti vesela ekipica. U manjem broju smo išli i u Vitez, Novi Travnik i Kiseljak, a na ova bliža gostovanja znala se okupiti fina ekipa. U to vrijeme zanimljivo je bilo otiči u Posušje ili Livno, jer gotovo uvije pri povratku je bila frka u Širokom Brijeg, a Čitluk, Ljubuški, Čapljina i Stolac smo smatrali domaćim terenom jer onih vatrenih navijača nije ni bilo.

Ipak, jedno gostovanje je uvijek bilo izuzetno zanimljivo. Možda će mnogi pomisliti Široki Brijeg, ali će i pogriješiti. Gostovanje u Gabeli je uvijek bilo puno nekakvog naboja, iako u Gabeli nije ni bilo nekakvih vatrenih navijača.

Ipak, ta Gabela bi se komplet okupila i uvijek je bilo tuče sa tim lokalnim momcima, koji su na spram nas izgledali kao od brda odvaljeni. Utakmice su se znale često prekidati, a bila je samo jedna tribina na kojoj bi svi bili smješteni. Policije nije ni bilo tako da je uvijek bilo uzbudljivo.

 

Jednom prigodom tadašnji trener Zrinjskog Vladimir Skočajić Taramba nam je pri povratku iz Gabele rekao da se divi našim odlascima u to mjesto, jer je on dole igrao i iz iskustva zna kako se dočekuju gosti. Nerijetko su čak i gostujuci igrači bježali od mase kroz okolne breskvike.

U svakom slučaju mi smo dole išli da se “čeličimo” i nakon toga uvijek smo imali zanimljivih tema vezanih za ta dole gostovanja. Od domaćih utakmica uz Široki Brijeg bilo je zanimljivo i protiv Brotnja iz Čitluka. Brotnjo je imao dosta kvalitetnu ekipu, a i jedno vrijeme ga je vodio današnji šef struke Plemića Blaž Baka Slišković.

Godine 1999. upravo protiv tog Brotnja naši iz kluba su se sjetili i popravili reflektore te odigrali utakmicu u noćnom terminu. Na stadionu se okupilo više od 10.000 gledatelja, a atmosfera je bila u to doma odlična. Sve je to bio uvod u početak zajedničke lige između bošnjačkih i hrvatskih klubova. Klubovi iz Republike Srpske tek su se par godine poslije pridružili tom savezu.

 

Preuzeto sa: Hercegovina info

Navijaci Crvene Zvezde kroz istoriju

Kako se razvijalo zvezdaško navijačko jezgro
Crvena zvezda nebi bila to što jeste da nije bilo Mitića, Džajića, Cvetkovića, Pižona, Slavnića, Topića, Arbutine… Ne bi postala institucija da iza nje nije stajala verna publika, hiljade i hiljade ’’običnih’’ ljudi čija se imena nikada nisu stavljala u prvi plan, a koji su u svaki uspeh voljenog kluba utkali svoj neizmerni doprinos. Iza tih odanih poklonika ostale su stotine neprespavanih noći, hiljade kilometara, milioni kišnih kapi i snežnih pahuljica širom sportskih arena Evrope i Sveta. E, da zna Zvezda koliko samo neopravdanih školskih časova prouzrokovala i koliko ljubavi rastavila…
Od osnivanja Sportskog društva Crvena zvezda, gradio se profil pravog zvezdaša. Već 1948. godine osnovana je sekcija ’’Članovi – prijatelji’’, koja je brojala 120 upisanih. Možda je strukturu Zvezdine publike tih godina najbolje opisao Bogdan Tirnanić u svojoj knjizi ’’Beograd za početnike’’. Najstariji zvezdaši, malo u zbilji, malo u šali kažu da je stvar domaćeg vaspitanja bila navijati za Zvezdu.

 

 

Pedesetih i šezdeseth godina, tribine našeg stadiona dekorisala je tek po neka crveno bela zastava. Vođe navijača još nisu postojale, ali bilo je onih koji su se isticali svojim ponašanjem privrženošću klubu. Najpoznatiji bio je Pera Zvezdaš, koga je poznavao ceo Beograd. Pera je svako jutro uredno pripremao svoja, crveno-belo ofarbana zvona i kretao sa nima na posao koji se sastojao u tome da pešačeći dolazi do najzabačenijih ulica grada i usput vrši prenos samo njemu znanih utakmica, koje su se uvek završavale ubedljivom Zvezdinom pobedom. Svaki gol oglašavao se gromoglasnom zvonjavom, što je posebno oduševljavalo decu, koja su bila stalna Perina publika i pratnja. I zaista, kada se pogleda sa ove vremenske distance pokojni čika Pera je možda najveći misionar zvezdaštva. Na ’’severu’’ gde se i danas izležu najvatreniji zvezdaši, od onih najstarijih najviše se pamti Mile Ajdarić. On je bio na izvestan način, instruktor, od Mileta se učilo kako se navija za Zvezdu. Svi se rado sećaju i obućara Lale, koji je redovno posećivao utakmice svog kluba kako na starom Zvezdinom stadionu tako i na ’’Marakani’’. Pored velike crveno-bele zastave, sastavni deo Laline navijačke opreme bile su i bombone uvijene u papir, koje je poklanjao najmlađim navijačima na severu. Krajem šezdesetih godina, stalni posetioci fudbalskih utakmica Crvene zvezde sečaju se i Stručnjaka koji je na svakoj utakmici dolazio sa dve ogromne zastave, po jedna u svakoj ruci.

Sedamdesete godine donele su nove navijačke trendove i prve pokušaje samoorganizovanja. Pored zastava, navijači su počeli da donose transparente i da ih kače po ogradi tribina, pojavili su se i šalovi, kape, doboši, pištaljke, rakete… Redovnije se putovalo sa klubom na gostovanja, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Oni najodaniji klubu počeli su da se međusobno druže i tokom nedelje, u intrmecu velkih fudbalskih svetkovina. U slučaju da se bilo ko od viđenijih zvezdaša zaticao u centru grada, obavezno je svraćao u čuvenu ’’Rupu’’i nema pravog zvezdaša iz tog vremena koji se ne seća tog jedinstvenog svratišta. ’’Rupa’’ se nalazila u jednom suturenu u Bezistanu, kod bioskopa ’’Kozara’’. Tih godina Rupa je bila jedno od retkih mesta u Beogradu gde je čovek mogao da odigra fliper ili stoni fudbal i zbog toga je bila veoma popularna. U svako doba, osim kada su se igrale utakmice, više od polovine posetilaca Rupe činili su razume se, zvezdaši. Vođe navijača bili su Limun i Mirko-Italijan. Oni su bili ti koji su diktirali ritam velike navijačke mašinerije severa, a veliki su ugled uvažavali i Kapica, Boža-Robija, Kelner, Geza, Parizer, Jaga, Mića, Siroče, Goran, Top, Pop, Zeka, Dejan, Rajko, Lepi-Bora, Žgolja, Dule-Borozan, Savke, Krca, Mime, Lale, Burek, Fiks, Mile-Svinja, Narkos, Žota, Muslija, Rakovica, Pegla, Split, Železnik, Ciga, Branko-Božana, Sajam, Šljok, Tuca, Robot, Kiza, Matke, Žorž, Damir, Toda, Student, Travolta, Češalj, Riki, Mali-Dule, Đinđa, Sarajevo, Jefta, Paki, Raja, Komšija, Koskica, Kuma, Ringo, Branko, Šnuta… oni su činili jezgro severa, onaj njegov najjči deo. Navijački ritual pred svaku važniju utakmicu počinjao je rano ujutru, na zbornom mestu ispred kafane Beli grad na Zelenom vencu. Oni sa najdužim navijačkim stažom i šmekeri koji su se isticali snagom i hrabrošću obavezno su sedeli u restoranu, dok se mladi navijači i pridošlice iz drugih mesta stajali na platou ispred Belog grada. Da uđete unutra i sednete za sto sa glavnim likovima mogli ste samo ako ste bili spremni da platite piće, ili ako bi neko od navijačkih čelnika pokazao dobru volju da vas uvede u društvo. Sesti za sto u famoznom Belom gradu bio je prvi korak u izgradnji imidža. Kko je želeo da ga jednog dana smatraju ’’velikim zvezdašem’’ morao je da stane i na taj stepenik. Kako u restoranu tako i napolju, jedina tema razgovora bila je Zvezda. Nekoliko sati pre početka utakmice, vođe bi davale znak za pokret stajale na čelo kolone i tako kretao marš ka stadionu kroz centar Beograda. U slučaju da se kolona sretne sa pripadnicima suparničkog tabora, obavezno je dolazilo do sukoba i kao u svakom ratu, najveća čast je bila oteti neprijateljsku zastavu. Na samom severu, vođe su se penjale na zidić i ogradu, negde između istoka i sredine severa i dirigovale ostalim navijačima. Kasnije kada je postavljena krovna konstrukcija na stadionu, udarno navijačko jezgro, ili se seli ispod samog krova na severnoj tribini u onom delu bliže istočnoj dok se lideri zvezdaša penju na sigurnosne šipke i sa te pozicije komanduju ostalima. U pčetku je nedostajalo pravih pesama i uglavnom se skandiralo Zvezdino ime. Ubrzo su kao dežurni stihotvorci isplivali Narkos i Žota, koji su sastavili većinu novih pesama, unoseći tako svežinu i zvučni kolorit u sivilo koje je već počelo da zamara…

 

Onda stiže vreme kada je, širom tadašnje Jugoslavije zavladala nova navijačka moda: ko će imati najdužu zastavu, ko će tim, najimpresivnijim, znamenjem svog voljenog kluba zaseniti sve ostale. Zvezdaši su bili ponosni na svoju kreaciju grupe navijača iz Vršca, koja je bila najduža u zemlji 170 metara. U septembru 1977. godine Kapica, Žgolja, Parizer, Savke, Goran, Jaga, Robot, Narkos i društvo dolaze na ideju da osnuju klub navijača koji će nositi ime tragično preminulog golmana Boška Kajganića (jedan od prvih organizovanih navijačkih klubova na ovim prostorima) Tako je sašiven veliki transparent sa natpisom Klub Boško Kajganić, a organizacija je brojala pedesetak članova. Ideja je bila da se uz pomoć ljudi iz kluba, organizuje navijački autobus koji bi pratio Yveydu na svim gostovanjima, a finansirao bi se od članarine. I pored mnogih lepih reči i pune verbalne podrške, u klubu nisu učinili praktično ništa da se ta ideja i realizuje. Klub navijača Boško Kajganić prestao je da postoji posle finalne utakmice Kupa Jugoslavije, sa Dinamom u Beogradu u sezoni 1979/80.

Početak osamdesetih godina severu je doneo nešto zaista novo. Od Limuna i Talijana štafetu su preuzeli Toda, Matke, Žorž i Peca Panker. Pjer i Gandra su bili pravi vitezovi severa u bliskim kontaktima sa navijačima drugih klubova. Tih godina zabranjen je ulaz na tribine stadiona sa zastavama na koplju, tako da je sever polako počeo da zaboravlja svoje običaje. Zastave su zamenili šalovi, u igru su ušle nove pesme, sve duže i duže. Pored onih starih navijača, koji su i dalje delom ostali na severu, stasavala je neminovno, nova navijačka generacija, čiju su motornu snagu činili: Ćela, Aca-Robija, Ješko, Draško, Zogi, Milenko, Mare, Jenki, Pekar, Duca, Žika-Injekcija, Ječa, Boško, Zare, Lala, Mifke, Toša, Panda, Uške, Peca-Debeli, Kajman, Crv, Crvko, Ciga, Tima, Dule, Krle, Sima, Gangula, Jaša, Mića, Maneken, Miki-Dunja, Bane-Mutavi, Brada… Godine 1983, po ugledu na italijanske navijače, manja grupa srednjoškolaca sa Slavije pokušala je da osnuje grupu Ultras. Prve akcije svodile su se na šivenje zastava, naravno što većih dimenzija, transparente, noćno ispisivanje grafita na zidovima zgrada, prikupljanje pirotehnike i papira. Zbog nedovoljnog ugleda među starijim zvezdašima, ideja, u samom početku, nije naišla na masovniji odziv.

 


Od proleća 1986, sve počinje da se razvija puno brže Tima i Zelja prvo prave transparent sa natpisom Ultras, a samo koji dan kasnije, ugledajući se na navijače slavnog Man. UTD, i Red Devils. Oni drugi, na koje je veći uticaj od italijanskog imalo ovo, englesko navijanje, pridružili su se Crvku i Zelji i postali Devilsi. Celog tog proleća na severu je vladala prava euforija. Putovalo se na svim gostovanjima, sad već u osetnom broju, a na Marakani je iz meča u meč bilo sve više navijača, čak i na onim utakmicama koje ne bi mogle poneti epitet značajnih. Zvezdine dobre igre i sve veća masovnost navijača nametali su potrebu da se Devilsi i Ultrasi ujedine u jednu grupu. Nekoliko nedelja pre poslednjeg kola tog Prvenstva, grupe su se integrisale u jednu, ULTRA RED DEVILS. Nastale su prve članske karte, a organizacija, odmah po osnivanju, brojila više od dve stotine članova. Za poslednje kolo i utakmicu u Sarajevu kada je odlučivano o prvaku države, nabavljene su prvi put baklje i to iz Grčke. Na put iz Beograda krenulo je preko 500 vatrenih zvezdaša. Tog dana Koševo je izgledalo kao neka mala Marakana potpuno predato Zvezdinim obožavateljima. Gromoglasno navijanje i perfektna bakljada dali su ogroman doprinos pobedi od 4:0, ali nedovoljno da se na tabeli prešiša koji je na svom terenu igrao sa takođe sarajevskim Željezničarom uz laganu prednost u gol razlici. Tada su razočarani zvezdaši krenuli u rušilački pohod do sarajevske železničke stanice…
Posle kup utakmice sa OFK Beogradom 13. Avgusta 1986, godine grupa od dve stotine navijača krenula je beogradskim ulicama i na svom putu jedan kiosk i dve poslastičarnice čiji su vlasnici bili Albanci. Pored prosrpske orjentacije, koja se uvek oseća la među Zvezdašima, razlog za ovakvu akciju bilo je i predhodno gostovanje u Prištini gde su URD naišli na loš prijem. Riki, Peca-Panker, Stane, Vlada-Četnik, Šuca, Tima i Zelja uhapšeni su i osuđeni na po pet meseci i dvadeset dana zatvora. Posle ovog događaja grupa URD se raspala na manje frakcije. Povratkom na sever Šuca, Stane, Tima i Zelja donose novi entuzijazam među navijače, a Ultrasi i Red Devilsi iz ilegale u kojoj su bili ponovo se vraćaju na scenu. Najpoznatiji Devilsi su bili: Crvko, Zelja, Šicko, Šuca, Simona, Staniša, Slaviša, Stane, Drlja, Tesla, Kadika, Bili, Žiža, Indijanac, Čelzi, Aleksa, Nestaško, Stoja, Aca-Skakavac, Zeka, Daja, Zuba, Spasa…Među Ultrasima pored Time najveđi uticaj su imali: braća Joca i Mile Antić, Džipsi, Mikica, Maul, Radule, Knele, Markoni, Milovan, Bugarin, Galonja, Fus, Andrea…Za utakmicu sa Partizanom sašivena je dotad najveća zastava 22×35 metara spektakl je bio dovoljno inpresivan da izazove erupciju oduševljenja. U drugoj polovini 1987 godine došlo je do pojave novih grupa na severu. Po ugledu na navijače Birmingema nastaju Zulu Warriors, najpoznatiji pripadnici grupe su: Sima, Zvezdan, Rene, Bleki, Filip, Gema, Srle, Joca, Meda, Kovač, Arke, Grubač, Čaprić, Šile, Raša, Mitar… Skoro svake nedelje nastaje po neka manja grupa. One ozbiljne, vredne pomena koje su ostavile traga za sobom su: Winners kojima su vođe bili Vojvoda, Aca-Marinda, Đoka, Zoki. Potom Red White Angels – Dule, Žorž, Bora, Krle, Kale, Guliver, Šiki, Ilke. Zatim Fighters – Lale, Saša Lukić, Staša, Fedayn iz Zemuna – Fus i Sloba, Brigate – Drča i Bane, Red Maligans – Peca, Mare, Miki, Dunja, Rafa i Goks. Osim ovih grupa izvesno vreme pojavljivali su se i Leaders, Crazy Boys, Cult Angels, Destroyers, Yenkee, Combat Troops, Eagles, Rangers, Bitange, Kamikaze, North Army, Animals, Red Star Clan, Gipsy Horde, C.U.C.N. Maniacs, Supporters, Street Worriors, Bad Boys, Ultra Wild Boys, Magic Boys, Front, Gipsies R.S. Stars Tigers, Stars Army, Red White Army, Nort Fist, Hammers, pored frakcija na severu pojavile su se i dve grupe na zapadu West Coolers predvođeni dekijem Manekenom, Gavrom, Mićom, Magilom, Mikicom i braćpm Ršumović i Buržoazija.

Tokom cele 1988 godine navijanje među Zvezdinim navijačima bilo je u ekspanziji, veliki potencijal, ali rascepkanost po manjim grupama odlika su ovog perioda. Zajedničkim snagama kupljeno je sedam bubnjeva putovalo se u sve većem broju na gostovanja, pirotehničke mogućnosti bile su sve veće i veće… Najznačajnija utakmica odigrana je sa Milanom na stadionu San Siro. Iz Jugoslavije doputovalo je više od pet stotina navijača. Bubnjevi, baklje, velike zastave, po prvi put u inostranstvu. U aprilu 1988 uspostavljeni su ozbiljni odnosi sa Upravom kluba. Dogovoreno je bilo da na utakmici sa Partizanom Uprava obezbedi nesmetan prolaz, zastavama, konfetama, bakljama… Svemu je dato zeleno svetlo, samo je ideja o unošenju baklji kategorički odbijena, na detektovanju ovih rekvizita milicija je najodanije radila… Razočarani navijači odlučili su da bojkotuju navijanje i u znak protesta poskidali su sve transparente. Već na sledećoj utakmici sa Slobodom u Beogradu, bojkot je nastavljen, na tribini nije bilo nikakvih obeležija sem jednog jedinog transparenta na kome je pisalo Uprava napolje!!! Posle toga bojkot je nastavljen i ispred prostorije Kluba. Tek tada uvidevši da su pogrešili, predstavnici Uprave odlučuju da na sastanak pozovu vođe navijača. Od tog trenutka međusobni odnosi kreću uzlaznom linijom. Za uzvratnu utakmicu sa Milanom napravljena je do tada neviđena fešta. Milovan (jedan od najmisterioznijih navijača) nabavlja 120 baklji. Ljudi iz Uprave su blagovremeno obavešteni, ali zbog nedovoljnog poverenja u navijače (strah od prekida i oštrih kazni UEFA) nalažu miliciji da zapleni materijal. Veče pred utakmicu u stanu Zorana i Dejana Čaprića, pored njihdvojice uhapšeni su i Fus, Tima, Zvezdan i Đani, a sva pirotehnika je oduzeta. Željni da ostvare svoja prava, mada teška srca navijači bojkotuju navijanje na stadionu. U ponovljenoj utakmici, iako ljutti na Upravu zvezdaši donose odluku da odlože bojkot na izvesno vreme i iz sve snage bodre svoj tim. Kraj osamdesetih doneo je skoro potpuno zaboravljanje Zelenog venca, navijači su se okupljali pred utakmice u blizini Marakane dok su uveče najčešće izlazili u kafe Mala Marakana. Međutim najznačajnija u to vreme bila je kuća Jovana i Milivoja Antića koji su svoj dom pretvorili u štab, magacin i svakodnevno sastajalište zvezdaša. Milivoje je redovno video-kamerom snimao sve zanimljivosti koje su se događale na tribinama.

Organizacija severne tribine bila je sve bolja i bolja ali je među vođama različitih grupa vladala opšta konstatacija da snaga i potencijal nisu dovoljno iskorišćeni . Želja za ujedinjenjem u jednu veliku i pravu organizaciju bila je sve jača .Na inicijativu Ultrasa svim značajnijim navijačima poslato je pismo s pozivom na sastanak ujedinjenja gdje su obrazloženi razlozi iz kojih bi bilo mudro i dobro ujediniti se i napraviti konačno pravu stvar : toj ujedinjenoj grupi dati srpsko ime , napraviti rekvizite s imenom grupe kako se više ne bi koristili u to vreme popularni strani šalovi i kape , izgraditi ozbiljniji odnos s Upravom , povezati se sa Zvezdašima iz unutrašnjosti … Sastanak je održan na Božić 1989. godine , prisustvovao je veliki broj navijača, a iz mnoštva predloga izdvojio se jedan – tog dana su rođene Delije ! Odmah se prionulo na posao , tačno se znalo ko je zadužen za pravljenje šalova , nalepnica , majica , ko za sastanke s Upravom , ko za kontakte s navijačima izvan Beograda , ko za propagandni rad . Sastanci su održavani svakog četvrtka na stadionu – tu su se učile nove pesme , novi navijači primani su u Delije , raspravljalo se o aktualnim pitanjima i pravljeni su planovi za naredne utakmice . Prva veća utakmica na kojoj su Delije imale svoju prezentaciju bio je prolećni derbi 1989. Iz dana u dan organizacija navijača postaje sve bolja . U to vreme bilo je normalno da kada se podudaraju termini nekih važnih košarkaških i fudbalskih utakmica i na jednim i na drugim bude veliki broj Delija . Na stadionu , između severne i istočne tribine završena je prostorija za navijače , putovalo se redovno na sva gostovanja , pravljeni su spektakli na svakoj važnoj utakmici , proradio je i marketing Delija.

Ultrasi Lacija – Pokret i Historija

Cela prica pocinje 1973. godine. Nezaboravna sezona nebesko plavih igraca koju je pratila fantasticna strast njihovih navijaca. Te godine, i igraci i navijaci su shvatili da su sjajni i da mogu biti velicanstveni. Iako tada jos nije bilo definisanih ultra grupa, tokom te sezone ljudi su poceli da prate klub i na gostujucim terenima a Olimpiko je uvek bio prepun barjaka, spontanim navijanjem ali ne bas kompaktno kako ce to kasnije biti. Podrska je bila sjajna i slobodno se moze reci da je imala veliku ulogu u osvajanju skudeta.

Naravno, entuzijazam je bio na zavidnom nivou te godine, pa su navijaci, pogotovo mladji, odlucili da ucine nesto vise u cilju pokazivanja ljubavi prema svojim bojama. Tako su formirane prve grupe organizovanog navijanja, takozvani Ultrasi. Ultrasi nisu imali nikakvu vezu sa klubom i bili su svakako nov nacin u pracenju istog, prekinuli su dotadasnji sablon i otvorili novu eru.

Prve grupe lacijala su COMMANDOS MONTEVERDE i ULTRAS. Ove su grupe je cinilo oko 200 mladjih navijaca koji su posedovali veliku strast prema Laciju. Jezgro COMMANDOS MONTEVERDE LAZIO je formirano jos 1971. godine i stajali su na juznoj tribini, blizu tribine Monte Mario. U tom periodu C.M.L. su regrutovali veliki broj mladih navijaca koji su stajali u istom sektoru kao i oni. C.M.L. su se izdvajali sa svojom originalnoscu pa su ih komsije, romini ultrasi, ubrzo iskopirale i formirale ekipu COMMANDOS LUPI a tri godine kasnije i COMMANDO ULTRA. Kasnije, C.M.L su se preselili na sever, gde i danas stoje, posle vise od 35 godina, kod ulaza 49.

ULTRAS-i su formirani pocetkom 1974. godine i ime grupe je ubrzo postalo sinonim za sve mladje pripadnike tribine. Stajali su na juznoj tribini i regrutovali ljude iz opasnijih krajeva Rima : Garbatella, Eur, Parioli, Casal Bruciato … Prvi su stavili svoje ime na majice a nakon toga na kape i salove. “BEYOND THE VICTORY … ULTRAS” je bio slogan koji se nalazio na njihovim majicama.

Ubrzo je razlika izmedju normalnih navijaca i ultrasa poslala ocigledna. Ultraasi su bili ignorisani ne samo od strane ostatka stadiona vec i od ostatka tribine, a tada je to bio jug. Ovaj novi nacin podrske je izazvao sumnju od strane ostatka tribine. Pojavili su se i prvi bubnjevi koji su zamenili dotadasnje trube. Nazalost, zbog lose igre na terenu, mnoge prelepe zastave iz tog perioda ce nestati.

Na prijateljskoj utakmici protiv brazilskog Sao Paola, prvi put na fudbalskoj utakmici u Rimu su se pojavile dimne bombe, koje su proizvele prelepu sliku. U godinama nakon osvajanja skudeta, Ultrasi su formirali solidnu podrsku klubu, medjutim svi su znali da se tu krije mnogo veci potencijal, ukoliko bi se grupe ujedinile. Ali ko je sposoban da uradi nesto tako, da ujedini sve te mladice, svakog od njih sa svojim idealima i da natera ostatak lacijeve publike da razume i postuje ultrase. U tim pocecima su se primecivale velike razlike u stavovima kako bi sve to moglo da izgleda. Medjutim, jedan covek je jako verovao da je to moguce a to je Torino Di Vicio. Upravo zahvaljujuci njemu, odrzano je nekoliko sastanaka izmedju lidera grupa, jedan za drugim, da bi se uverili da je san o ujedinjenju moguc.

U novembru 1976. godine odrzan je jako bitan sastanak na kome su prisustvovali lideri svih bitnih ultras grupa. Ultras grupe sa juzne severne tribine su se napokon ujedinile i formirale jednu veliku sjajnu grupu Gruppi Associati Biancazzurri – G.A.B.A. Pre utakmice Lacijo-Bolonja, u sezoni 1976-1977, ispred Olimpika, clanovi ekipe G.A.B.A. delili su letke sa sledecim sadrzajem:

“U cilju da unapredimo podrsku nasem Laciju, odlucili smo da formiramo klub koji ce ciniti ultrasi kako sa juzne tako i sa severne tribine. Vi, nebesko plavi navijaci, pridruzite nam se da bi uvek bili jaci i jedinstveni.”

G.A.B.A. su poceli sa prodajom svog materijala, sinhronizovanjem bubnjeva u podrsci klubu kao i organizovanjem putovanja na gostujuce utakmice po poprilicno pristupacnim cenama.

G.A.B.A. je evoluirala u EAGLES’ SUPPORTERS. Njihov debi je bio na istorijskom mecu Lazio-Juventus 1977. godine, na mecu punom golova i emocija. Taj dan, Olimpiko je ugledao prelepu zastavu dugu 54 metara sa imenom nove grupe, ta zastava, koje je tada bila najveca u italiji, ce zauvek ostati upamcena u istoriji naviajca Lacija.

Jacina novorodjene grupe je lezala u prijateljstvu i u sjajnoj saradnji, bez unutrasnjih problema, svi su bili ujedijneni za dobrobit Lacija. EAGLES zastava, prvobitno je stajala na juznoj tribini, ka istoku (tribina Tevere) a razlog tome je da igraci od samog starta osete njihovu podrsku, od prvog koraka na travi. Tacno ispod tog dela tribine nalazile su se stare svlacionice i izlaz na teren. Sa “orlovima”, podrska Laciju je pocela da se menja.

Napravili su svoje salove, koji su se razlikovali od svih drugih, donosili su na stadion nekoliko bubnjeva, mnogo velikih zastava i raznobojne dimove koji su docekivali igrace prilikom ulaska na teren ili obelezavali vazan pogodak. Prvu godinu postojanja su obelezila mnogobrojna gostovanja kao sto su Firenca, Napulj, Bolonja na kojima su hiljada navijaca Lacija pruzale podrsku svom klubu.

Naredne sezone, Eagles-i se sele na drugu stranu juzne tribine u cilju da povecaju broj ljudi koji ce davati podrsku klubu. Istorijska slika ovih godina je naslovna strana poznatog TV programa o fudbalu – 90’ minuto, koja je deset godina pokazivala celoj Italiji srdacnu podrsku koju je imao rimski klub. Pojedine rasprave i neslaganja su dovela do odvajanja nekoliko ljudi i formiranja grupe VIKING, cije je jezgro cinilo oko 50 momaka. Vikinzi su bili dosta netrpeljivi kada su Eagles-i u pitanju, i oni ce ostati na jugu dosta vremena nakon prelaska Eagles-a na sever (1979).

Vikinzi ce se konacno preseliti tamo tek 1982.godine. Posle mnogo sastanaka i rasprava, vodje ES su donele odluku koja se uveliko ocekivala – selidba na sever. Odluka je donesena jer su Ultrasi Lacija, kao i mnogi drugi u Italiji, zeleli svoju tribinu gde ce moci da se identifikuju.

9. Decembar 1979, po hladnom i kisovitom danu, ES su zabelezili debi i pocetak nove ere na severu. Ta tribina ce kasnije postati sinonim za ultrase Lacija.

Iako je klub imao ocajnu sezonu, severna tribina je do kraja ohrabrivala ostatke tima (najbolji igraci su dobil izabrane zbog skandala oko namestanja utakmica). Samo uz pomoc navijaca, slabasni tim je uspeo da izbegne ispadanje iz lige, ali samo na kratko, jer je komisija lige zbog skandala ubrzo izbacila Lacijo u Seriu B. U toj ocajnoj sezoni, gostovanja Perudji, Kaljariju, Peskari,Torinu i Udinama su dokazala da su nebeskoplavi ultrasi sjajni a nakon odluke odluke da se njihov tim izbaci u nizi rang, lacijevi ultrasi su izrazili svoj bres ispted Lega Calcio i iako je u pitanju bila sredina leta, svi pravi lacijali su bli tu.

Prebacivanje u Seriu B bi uticalo na sve grupe ali na severnu tribinu nije uopste. Pocev od prve utakmice protiv Palerma, severna tribina je bila obojena u boje kluba sa mnostvo zastava i barjaka. Kako na domacim, tako i na gostujucim utakmicama, glas sa severa je bio jak. Vicenca, Milano, Ferara, Taranto … hiljade milja predjenih da bi se podrzao klub. Medjutim, to nije bilo dovoljno, Lacijo je jos jednu godinu igrao u drugoj ligi. Napokon, i poslednji navijaci sa juzne tribine su uvideli da je doslo vreme da se svi ujedine i zemlja je ponovo bila nebesko plava, od Varesea do Palerma.

Iako je klub imao ocajnu sezonu, severna tribina je do kraja ohrabrivala ostatke tima (najbolji igraci su dobil izabrane zbog skandala oko namestanja utakmica). Samo uz pomoc navijaca, slabasni tim je uspeo da izbegne ispadanje iz lige, ali samo na kratko, jer je komisija lige zbog skandala ubrzo izbacila Lacijo u Seriu B. U toj ocajnoj sezoni, gostovanja Perudji, Kaljariju, Peskari,Torinu i Udinama su dokazala da su nebeskoplavi ultrasi sjajni a nakon odluke odluke da se njihov tim izbaci u nizi rang, lacijevi ultrasi su izrazili svoj bres ispted Lega Calcio i iako je u pitanju bila sredina leta, svi pravi lacijali su bli tu.
Prebacivanje u Seriu B bi uticalo na sve grupe ali na severnu tribinu nije uopste. Pocev od prve utakmice protiv Palerma, severna tribina je bila obojena u boje kluba sa mnostvo zastava i barjaka. Kako na domacim, tako i na gostujucim utakmicama, glas sa severa je bio jak. Vicenca, Milano, Ferara, Taranto … hiljade milja predjenih da bi se podrzao klub. Medjutim, to nije bilo dovoljno, Lacijo je jos jednu godinu igrao u drugoj ligi. Napokon, i poslednji navijaci sa juzne tribine su uvideli da je doslo vreme da se svi ujedine i zemlja je ponovo bila nebesko plava, od Varesea do Palerma.

Sezona 1982/83 je godina konacnog ujedinjenja svih ultrasa na severnoj tribini. Taj momenat je konacko dosao i svi su ga osecali u svojim srcima. U petom kolu Serie B, Bolonju je okupiralo sedam hiljada lacijala, kasnije, isto se dogodilo i u Bariju dok je Pistoiu preplavilo cak deset hiljada gostujucih navijaca koji su se radovali prvom mestu u drugoj ligi. Na Olimpiku, podrska je dostizala do tada nezapamcen nivo. Forsirajuci engleski stil navijanja, stvarane su prelepe sarpate, paljena je i poprilicna kolicina pirotehnike. Na domacoj utakmici protiv Milana, severna tribina, predvodjena ES-ima je usla u istoriju sa nevidjenom bakljadom koja do tada nije vidjena na fudbalskim utakmicama. Orlovi su pratili tim svuda (Campobasso, Reggio Emilia, Monza, Cremona, Perugia …). Gde je Lacijo – tu je i severna tribina!

Na nekoliko gostovanja su odlazili samo Eagles-i sve dok im se ostali navijaci, noseni sjajnim rezultatima nisu pridruzili. U Arecu, 15 hiljada lacijala je napravilo invaziju na mali toskanski grad. Stadion je totalno bio ispunjen gostima a mnogi domaci navijaci nisu nasli mesta na tribinama pa su bili primorani da prate utakmicu svoga tima preko radija. Toskanske novine su sutradan okarakterisale ovo gostovanje kao najvecu ikada invaziju na grad.

Na kraju sjajne sezone kako na terenu tako i na tribinama, promocija u visi rang je bila zakazana za mec protiv Kanatije na Olimpiku, mec koji ce sigurno ostati upamcen svima koji su mu prisustvovali. Roma je samo nekoliko nedelja ranije osvojila skudeto, ali ova utakmica je to bacila u totalno drugi plan. Pobedu su doneli ultrasi Lacija sa preko deset hiljada barjaka. Na prvoj utakmici Serie A protiv Fodje, bilo ih je jos vise …

Athletic Bilbao – klub sa tradicijom

FK Atletik Bilbao (Athletic Club Bilbao) je španski fudbalski klub iz grada Bilbaa u pokrajini Baskiji, koji se takmiči u Prvoj ligi Španije (Primera División).

Fudbal je u Baskiju došao posredstvom engleskih trgovaca. Novi sport je polako uzimao maha i počeo potiskivati tradicionalne sportove toga podneblja. Tako nastaju i prvi klubovi FK Bilbao osnovan od strane engleskih rudara i lučkih radnika i Atletik klub, osnovan od strane baskijskih studenata koji su se vratili sa studija u Engleskoj. Ova se dva kluba spajaju 1902. godine u jedan pod nazivom Club Vizcaya a 1903. nastaje Athletic Club de Bilbao.

Posle osnivanja klupske boje su bile plavo-bele pruge, no 1910. prihvata za službene klupske boje crveno-bele vertikalne pruge koje su i danas zaštitni znak ovog kluba. Čini se da je razlog za odabir ovih boja bila činjenica što su lučki radnici iz Sanderlenda donieli vlastite dresove iz svog grada kao poklon domaćinima, a ti su dresovi bili crveno-beli. No, postoji i druga verzija da se promena dogodila iz vrlo praktičnog razloga, a taj je da je u to vreme cena crvene tkanine bila znatno niža od plave. Od samih početaka klub počinje ostvarivati zapaženije rezultate.

Klub nikada nije ispao iz španske Prve lige od njenog osnivanja 1929. godine i time je uz bok velikanima kao što su Real Madrid ili Barselona. Klub je jedan od najtrofejnijih u Španiji: osam puta je bio prvak Španije, a 24 puta pobednik Kupa Kralja (Copa del Rey). Osvojili su još i Superkup 1984. i 2015. godine te igrali finale UEFA kupa/Lige Evrope 1977. i 2012. godine.

Nadimci kluba su Rojiblancos ili Zurigorri po klupskoj boji, crveno-belim prugama i Los Leones (lavovi) po mestu gde se nalazi stadion kluba, a koji je smešten uz crkvu San Mamés, sveca koga su bacili lavovima koji su ga odbili pojesti.

Čudno je biti Bask. Taj misteriozni narod smestio sa dve strane Pirineja.

Pričaju nesvakidašnjim jezikom – euskara, koji sa svim tim “čk”, “ks” i “tč” kombinacijama glasova zvuči kao da je namerno napravljen da bude neprijateljski. Da “pljuješ” sagovornika.

“Na granici Španije i Francuske, a opet bez francuskih manira i španskog šarma”. Tako pričaju o njima.

Najčudnije je biti Bask za vreme leta. Kiša pada gotovo svakog dana, tako da oni nisu zaokupljeni udovoljavanju turistima na plažama i baš ih briga za letnji prelazni rok. Ovo poslednje odnosi se na navijače Atletiko Bilbaoa koji leto mogu i da prespavaju.

Tokom leta ostaju bez omiljene razonode mnogih fudbalskih navijača. Nema prelistavanja novina, čitanja foruma i “rifrešovanja” portala u potrazi za novim transfer glasinama. Njima je lako, znaju koliko je uzak taj korpus igrača koji njihov klub može da dovede – ograničen je na ne tako veliki broj fudbalera, a postoji lepa verovatnoća da ste novog napadača već sreli u redu za talose ili ste se mimoišli dok ste bežali od pomahnitalih bikova na ulicama Pamplone.

Novi idol navijača je verovatno već počeo da igra fudbal u mlađim kategorijama Atletik Bilbaoa ili je tu, negde u blizini. Od početka mu je usađena ljubav prema crveno-belim bojama njegove “reprezentacije”. Zato je toliko teško njihovom fudbaleru da promeni klub. Suze Andera Erere i Arica Aduriza su iskrene, za njih poljubac u grb ne znači koliko i prislanjanje usana na šolju jutarnje kafe…

“Radije bih plakao sa vama nego se radovao sa drugima”, rekao je nedavno Iker Muniain, Bilbaovo dete.

Gde uopšte žive Baski?

U Španiji, u pokrajinama Baskija i Navara, i u Francuskoj u pokrajini Severna Baskija. Na tom području živi malo više od dva miliona ljudi, ali se tek oko polovine njih na popisu izjasni kao “Bask”. Uzmete u obzir i koliko fudbalera ima u milion stanovnika i imate spisak želja čelnika Bilbaoa!

Baski takođe žive i u Južnoj Americi, ali se uglavnom tamo ne izjašnjavaju tako, mada verovatno pamtite slučaj da je pre nekoliko godina za Bilbao igrao i odlični štoper Fernando Amorebijeta koji je rođen u Venecueli, ali je odrastao u Baskiji.

Atletik Bilbao od svog osnivanja ima pravilo da u klubu mogu igrati samo fudbaleri koji imaju “baskijske krvi”. I to pravilo više od sto godina nije prekršeno. Samo, s vremena na vreme, postaje malo fleksibilnije, taman toliko da klub zadrži autentičnost, ali i prvoligaški status koji nikada nije izgubio.

Nikad. Nunca.

Medjutim dolaskom velikih sponzora ipak je prekrseno pravilo o dovodjenju “stranaca” ali i ti stranci su ipak imali veze sa Baskijom pa su prihvaceni kao domaci.

Tokom bogate istorije, u timu koji uz Real i Barselonu nikada nije ispao iz Primere nastupalo je tek pet inostranih fudbalera. To su Visente Biurun, Fernando Amorebieta, Havijer Ituraiaga, Ajmerik Laporte i Biksente Lizerazu. Šesti strani igrač koji će zaigrati u Bilbaou je – Kristijan Ganea. U pitanju je defanzivac rođen u Rumuniji, ali se u ranom detinjstvu doselio u Baskiju, pa prema modifikovanim “pravilima” sme da nastupa u ovom klubu.

U nekim krajevima Španije, naročito među frustriranim navijačima, postoji priča da su dve titule Atletik Madrida i dve Real Sosijedada s početka 80-ih godina bile u stvari “političke titule” kojima je plaćen socijalni i politički mir. Navodno, reč je o određenim ustupcima učinjenim terorističkoj organizaciji ETA, ali za to, naravno, nema nikakvih dokaza. Istina je da su i Atletiko i Real Sosijedad tih godina imali odlične ekipe i ne bi trebalo olako eliminisati njihove sportske zasluge, mada u svemu što radi Atletik Bilbao ima (i) politike. Usotalom, Real Sosijedad i Atletik Bilbao bili su protagonisti istorijskog događaja 5. decembra 1976, kada su pred meč na starom stadiona Atoća u San Sebastijanu izašli na teren noseći baskijsku zastavu Ikurinju. Bilo je to osam meseci pre prvih slobodnih parlamentarnih izbora i samo godinu dana posle smrti Franka. Policija je bila zatečena, ali nije smela da interveniše jer bi to značilo opšte krvoproliće. Tako je zabranjena Ikurinja ušla na javnu scenu zahvaljujući fudbalu.

Svi predsednici Atletik Bilbaoa u postfrankovoj eri (od kraja 1975) bili su ili članovi ili simpatizeri Baskijske nacionalne partije (PNV) i u Španiji važe kao “nacionalisti”, isto kao i pripadnici nacionalnih partija u, recimo, Kataloniji ili Galiciji, ali za razliku od našeg poimanja tog izraza, “nacionalno” nije isto što i “nacionalističko”. PNV je “nacionalna partija” koja u suštini ima za cilj osamostaljenje Baskije i ujedinjenje svih teritorija koje se smatraju baskijskim po čuvenoj formuli “3+3+1”(tri provincije u Španiji, tri u Francuskoj, plus Navara), ali ne žuri…

Preko ljudi koji ga vode, Atletik je formalno blizak PNV-u, ali za Atletik navijaju svi slojevi. Klub se s razlogom ponosi podatkom da je osam-devet igrača Atletik Bilbaoa za vreme španskog građanskog rata učestvovalo na dugoj turneji po Evropi i Južnoj Americi tokom koje su prikupljana sredstva za republikansku stranu u bratoubilačkom krvoproliću. Neki od tih igrača ostali su u Južnoj Americi i tamo napravili karijere.

Priča Torcidaša: Debrecen 2005

Priča legendarnog Jurice Juke Galića, bivšeg člana udarne frakcije Torcide iz Splita.

Gostovanje u Debrecen 27.07.2005., na utakmicu drugog pretkola Lige prvaka. Glavne uspomene s putovanja su izlazak u Budimpešti, cestovna sex ponuda na granici šaljivog i težak poraz Hajduka.

Nakon duže vremena, Hajduk je dobio protivnika u europskim natjecanjima. Mađarski Debrecen. Jeftini istok, a relativno blizu.
Teškom mukom dobivamo kombi od rent a cara, zbog poznate paljevine Torcidinih auta u Rimu, dvije godine prije. Prosuli priču da idemo na hodočašće u Međugorje.

Sastav ekipe šaren. Braća Tešija pune svoj antologijski Fiat Uno s još dvojicom iz Spinuta, a u kombiju osam ljudi najrazličitijih karaktera i sklonosti. Ja, Ante, Abram, Đani, Mrcina, Pero, Ercegovac i mali Masa.

Prvi problemi već kod Abramove kuće. Naime, zbog banalne prepirke, ja i brat razmijenili jedan drugome po šaku u nos. Krv obrisana, idemo dalje.
Granična postaja kod imotskih Vinjana. Pita brkati policajac;
– Kud’ ćete omladinci? – A napušeni veseljak mu dobaci iz kombija;
– A braaaale, idemo na koncert Eltona Đona, ka. – I podmuklo se nasmije.

Ušli smo u Bosnu ostavljajući za sobom policajca koji se češao po glavi. Prvo stajanje Travnik. Pogledam oko sebe, svugdje piše Bajro.
Mesnica Bajro, fotokopirnica Bajro, automehaničar Bajro, voćarna Bajro, motel Bajro.. Sve Bajro, svetog ti Bajre.
Uđem u ćevabdžinicu. Bajro, naravno. – Pomoz Bog Bajro. – Kažem majstoru, a ovaj pozeleni.
– Nemoj bona jarane. Netko će čuti. Bajro je nama svima ovdje babo, kontaš? – A onda protrlja ruke ono uslužno, nabaci lažni osmjeh i reče;
– Što ćeš jesti majstore?
Naručio sam kriglu kiselog i dvadeset ćevapa za pet marki. Kuna po ćevapu. Dobra trgovina.

U veselom raspoloženju prolazimo Republiku Srpsku, dio Hrvatske i bez problema ulazimo u Mađarsku. Pumpa po pumpa i eto nas predvečer u Budimpešti.

Nalazimo hostel iz Tarantinovih filmova. Stara zgrada iz prošlog stoljeća, a na vratima portir u cirkuskom odjelu. Dvoje Tešija plaćaju kartu, a ostatak ekipe ulazi besplatno. Sobe grozota. U malom prostoru po deset kreveta. U našoj sobi Marokanci, crnci, lezbijke..deset ljudi. Nas još toliko ulazi u sobu i traži svoje mjesto po podu, na stolu. Neki uspijevaju čak i izgurati domaćine iz kreveta. Nakon tuširanja u javnoj kupaonici i brisanja plahtama, izlazimo u grad.

Nakon par skromnih piva shvaćamo da nam budžet i nije baš za pohvalu, pa se ubrzo vraćamo u hostel. Na razočarenje usnulih studenata i imigranata.

Ujutro uredno pozdravljamo zbunjenog portira i tražimo nešto za jesti. Ulazimo u neku zalogajnicu i iza stakla zaista bogat izbor jela od mesa i raznoraznih gulaša i paprikaša. Svidi mi se jedan dobar odrezak pa upitam prodavača na svom katastrofalnom engleskom:

– Det dis mit? – A konjokradica me blijedo pogleda, slegne s ramenima i uzvrati sa:
– Nem értem, te bolond.

Tada sam shvatio da on uopće ne zna engleski, kao što ne zna nitko u dućanu ni u cijeloj kobasičarskoj državi.
Nije mi preostalo nego da se snalazim upirući prstom u jela uz imitiranje životinja.
To bi izgledalo otprilike ovako. Pokažem na neki lonac i onda napravim sebi prstima rogove na glavi uz glasanje – “Muuuuuuuu”. Tada on niječući odmahne rukom i počne imitirati kokoš. Kupovina za psihijatriju.

Kratak obilazak grada i spremni smo za put dalje.

Put prolazi u veselju i spokoju. Do Kecskemeta, gdje primjećujemo dvije cure u minicama. Sve bi prošlo uz poglede i komentare, da u jednom trenutku prva ne pokazuje gaćice, a druga grudnjak.

“Škriiiiiiiiiiiiiiiiiiip!!!”

Bio je to zvuk kočnica našeg kombija u zaustavljanju pred jarkom.
– Jeste vidili ovo, divice ti svete? – Usklikne jedan od nas.

Naravno, bile su to djevojke za novce. Prilaze nasmiješene, te nam se kršćanski dobrohotno predstave;

– Maria. – Kaže jedna.
– Samantha. – Doda druga, vrteći uvojak kose oko prsta, hineći nevinost.

Upadamo u priču s njima. Nakon pitanja, što, kako i koliko, odgovaraju;
– Cucke ten juro, dohanyzas tventi juro, end kibaszott fifti juro. O kej?

Nije časna ni završila rečenicu, oglasi se jedan veseljak;
– Daj ti meni nev‘sta te cucke za deset, pa šta one bile! – A svi prasnu u smijeh.

I onda najjači dio priče. Zaljubljeni par ode od naših kombija do neke skretničarske kućice, obave “cucke” i eto ti ih do nas nazad u pune četiri minute. Ako lažem ja, ne lažu propertisi fotografija, koje stavljam na uvid. Ne znam što je bio taj cucke, ali je gospodična imala izraz lica pred povraćanje. Prisjelo joj deset eura.

Putem je bilo na desetke tih poduzetnica. Pa ja ne znam dali smo jedne promašili, a da se nismo zaustavili remetiti im poslovnu idilu zajebancijom.


Zbog tog našeg voajerskog egzibicionizma dolazimo u Debrecen tek u 19.00, te dok se vrtimo kao kreteni tražeći stadion, prolazi još pola sata.
Napokon, parkiramo pored mora naših autobusa, kombija i auta, te kod stadiona rješavamo ulaznice.
Naravno, i tu gubimo dosta vremena zahvaljujući tradicionalnom mađarskom neznanju engleskog jezika.

Glavnina ekipe je u parku pred stadionom i tu pijemo, pjevamo i tražimo nevolje, ali njih ni za lijek.


Kako je tradicionalno brutalna, mađarska policija ovaj put izuzetno tolerantna, a iz grada dolaze vijesti da njihovi huligani časte pićem naše navijače, ne preostaje nam ništa osim da pognutih glava krenemo prema stadionu Olah Gabor. Ispred ulaza ekipi pokušavaju prodati skupe karte, ali na kraju odustaju, pa svi ulazimo besplatno.

Atmosfera dosta dobra. Nas tisuću i pol, dvije, muku muči da nadglasa duplo manji broj domaćih, ali glasnih navijača. Ali zabave ne manjka. Pogotovo kad nam Srbin Igor Bogdanović zabija gol, pa ga zasipa par baklji, kao i kulendžije na tribini do nas.


Na kraju je 3:0 za Debrecen i sve smrdi na ispadanje Hajduka iz daljnjeg natjecanja. Ekipa je toliko razočarana utakmicom bez pobjede i gostovanjem bez akcije, da napuštamo stadion u tišini. Kratko bubnjanje po policijskim oklopima, rastajanje od ekipe i svatko ulazi u svoje vozilo.
Na jednoj benzinskoj izvan Debrecena nevjerojatan prizor. Pedeset ljudi u objektu, svi jedu, nitko ne krade, ali nitko ni ne plača. Naime, luđaci zauzeli stolove i samo uzimaju s polica i jedu na licu mjesta. Prodavač ili je lud ili slijep. Zadovoljan prodanim cigarama i papirnatim maramicama, jer su ih vandali morali kupiti, pošto stoje iza pulta.


Putovanje nastavljamo cijelu noć, a zora nas zatiće u Republici Srpskoj gdje jedemo, fotkamo se i komuniciramo s urbanim lokalnim stanovništvom, koje je oduševljeno što nas vidi. Nakon što smo ga izrugali, gospodin s bicikle je za nama još dugo vikao;

– Jebem vam i žena i dete i familija, sve vam prokleto bilo…


U Bosni opet nezaobilazni Bajro i nakon toga velebni Vinjani, sveta granica Hrvatske. A na granici poznati brko. Nasmiješen nas pozdravlja i pita;
– Pa di ste momci moji, kako vam je bilo na koncertu?
– A brale, prva liga. – Kaže jedan. I taman da će još nešto izustiti, kad ga prekine glas policajca;
– Koga ti praviš ludim, a pička ti materina? Mislite da je Mijo lud? Napolje svi marvo jedna! Ajde Mate, pritresi bandu do gola!

Njega je to očito mučilo puna dva dana i sad je došao red da nam naplati zajebanciju. I naplatio je. Rastavilo nam je kombi na dijelove, čak su nam provjeravali kvalitetu dizela, da nismo možda lijevali lož ulje.

Nakon dva sata maltretiranja, brko se zadovoljno nasmije i kaže:
– Ajte moji sokolovi doma. Drugi put đuskajte na Mišu Kovača, a ne na tog pedera!

Mahnuo nam je pobjedonosno, a mi smo nastavili put kući.

Autor: Jurica Juka Galić 
Izvor: www.themladichi.com

UEFA kažnjava Rumuniju zbog skandiranja “Kosovo je Srbija”

Navijača Rumunije na meču protiv Srbije; Foto: AP/Tanjug

Vrhovna organizacija evropskog fudbala otvorila je postupak protiv Fudbalskog saveza Rumunije zbog ponašanja navijača na utakmici protiv fudbalske reprezentacije Srbije.

Pristalice reprezentacije Rumunije oduševili su čitavu sportsku javnost u Srbiji, kada je na meču protiv Orlova u Ligi nacija čitav stadion u Bukureštu skandirao “Kosovo je Srbija”, ali UEFA nikako nije oduševljena ovim gestom.

PHOTO: YouTube Screenshot

Evropska krovna fudbalska organizacija pokrenula je disciplinski postupak protiv Fudbalskog saveza Rumunije zbog ponašanja svojih navijača na utakmici protiv Srbije po tri tačke:

– Rasističko ponašanje (transparenti i pesme)

– Pirotehnike

– Upada navijača na teren

Konačna odluka o ovom slučaju biće doneta 25. oktobra.

Inače, i Crvena zvezda je u prošlosti od strane UEFA kažnjavana zbog političkih transparentata, a krovna kuća evropskog fudbala je te transparente i pesme posvećene Kosovu ili osuđenim generalima u Hagu, osudila kao rasizam i oštro je kažnjavala klub sa beogradske Marakane.

1...130131132...233Stranica 131 of 233
Facebook Instagram Youtube
© BALKANSKINAVIJACI.COM 2022 SVA PRAVA PRIDRŽANA | ALL RIGHTS RESERVED