Forever Pure-film

7 Januara, 2018

June 2012, the first day of the season for Beitar Jerusalem FC, and their hardcore supporters have turned out in force at the team’s training ground to cheer their heroes. “I love you, I swear I think about you always and for ever,” they sing, romantically. And to the goalkeeper and captain: “Ariel Harush, olé olé olé.”

A year later, the start of the 2013-14 season, the same training ground, the same fans singing some of the same songs. To the captain, though, they sing a different one: “Ariel Harush is a traitor, traitor, traitor!” And: “Harush is dead, Harush is dead!”

He’s not – dead. Except to the fans. So what happened to cause this massive change of tune? The 2012-13 season was an extraordinary year for Israel’s most notorious and controversial football team, which has always represented the right wing and become a political symbol for the underprivileged. Harush is just one character in the story. Director Maya Zinshtein couldn’t have picked a better year to go in with her camera, the result of which is Storyville: Forever Pure – Football and Racism in Jerusalem (BBC4, Sunday).

Forever Pure refers to a banner held up by La Familia, the team’s ultra fans in the east stand. They mean free of Arabs, racially pure (Beitar is the one team in Israel never to have signed an Arab player). “Irrelevant of your political views or ideology, as a Jew you cannot use this expression, because of the past,” says the exasperated chairman, Itzik Korenfine, about the banner. (Not everyone connected to the club is a dangerous racist loon). La Familia don’t much care for Korenfine either; they are going to rape his daughter, they chant outside his house.

Nor do they like the Russian-Israeli oligarch owner Arcadi Gaydamak, who bought the club as a propaganda tool. “Arcadi … you’re a traitor, a war criminal,” they chant. “Everyone knows you’re corrupt and you’ll go to jail in France.” (To be fair, they’re right on this last point – Gaydamak, whose son used to co-own Portsmouth FC, will be convicted of money laundering and gun-running to Angola and imprisoned in France).

It is an act by the owner that triggers the hideousness. He signs two Muslim players, from Chechnya, “to show this society as it really is”, he says, though I don’t entirely trust Gaydamak or his motives. Anyway La Familia don’t exactly welcome them. “Fuck you, Kadiyev,” they sing, to their own player. And: “Sadayev, go to the Al-Aqsa mosque, what the hell, we have Arabs in our team.” (So, not just vile racists, but also ignorant, as Zaur Sadayev and Dzhabrail Kadiyev are not Arab but Chechen).

These two poor lads, blinking and bewildered, tossed into a boiling cauldron of hatred they don’t understand, a long way from home. Nineteen-year-old Kadiyev, whose mum is in the stands, has a scuffle with a spectator and is red-carded. Sadayev scores, though. Now they’ll accept him, surely? No, they walk out. And don’t come back, for the next match, or the next: Beitar play to empty stands.

And the crime that took Harush from hero to zero overnight? And chairman Korenfine’s (another Beitar legend)? They didn’t condemn the arrival of the two Chechens, but welcomed them.

It is a sickening, brutal film that leaves you feeling numb and pessimistic, about the area, and humanity. “The things you see in the east stand are a concentrated, an amplified version of the behaviour in our society,” says Korenfine. Of course, the deep-rooted hate isn’t found just on one side. Beitar’s final game, which they mustn’t lose in order to stay up, is against the Israeli Arab club Bnei Sakhnin. “Beitar fans, they are all sick, with swine flu, they should die young,” sing Bnei Sakhnin supporters, wearing medical masks. “Death to the Arabs, death to the Arabs,” comes the inevitable reply from La Familia who have come back for the special occasion. It makes the north London derby look like a big cuddly love-in.

The game ends 0-0, thanks to some heroic keeping by Harush, not that he is thanked for it. “Harush, you’re a son of a bitch,” they shout.

The postscripts don’t offer much hope either. Sadayev and Kadiyev leg it home to Chechnya as soon as the final whistle blows. Everyone involved in them coming, or who accepted them when they got there – Gaydamak, Korenfine, Harush, Eli Cohen, the manager – is now no longer at the club. One nil to the mob, and their rule. “Here we are, the most racist team in the country,” they sing, proudly. Boooooo …

This article will be opened for comments later this morning.

Since you’re here …

… we have a small favour to ask. More people are reading the Guardian than ever but advertising revenues across the media are falling fast. And unlike many news organisations, we haven’t put up a paywall – we want to keep our journalism as open as we can. So you can see why we need to ask for your help. The Guardian’s independent, investigative journalism takes a lot of time, money and hard work to produce. But we do it because we believe our perspective matters – because it might well be your perspective, too.

I appreciate there not being a paywall: it is more democratic for the media to be available for all and not a commodity to be purchased by a few. I’m happy to make a contribution so others with less means still have access to information. Thomasine F-R.

If everyone who reads our reporting, who likes it, helps fund it, our future would be much more secure. For as little as £1, you can support the Guardian – and it only takes a minute. Thank you.

Forever Pure

7 Januara, 2018

‘Forever Pure’ – priča o najrasističkijoj fudbalskoj fan bazi Izraela

Reditejlka/ producentkinja: Maya Zinshtein
Producent: Geoff Arbourne
Izvršni producenti: John Batsek/ Nicole Stott
Montaža: Justine Wright/ Noam Amit
Direktor Fotografije: Sergei (Israel) Freedman
Snimatelji: Yaniv Linton & Ross McDonnell
Muzika: Stephen Rennicks

Fudbalski klub Beitar Jerusalem, osnovan 1963, najkontoverzniji je tim izraelske fudbalske lige zbog fanatične baze navijača koja veruje da je Beitar mnogo više od jednog kluba. Zbog takvih ubeđenja oni će Beitar Jerusalem dovesti do potpunog kolapsa u sezoni 2012-2013, vođeni ekstremno rasističkim motivima i agresivnom nakanom da utiču na interne odluke menadžmenta, na izbor igrača i na “njihovu lojalnost principima Beitara” koja glasi – “zauvek čisti i bez Arapa”. Slike koje se posle uvodne špice vide u dokumentarnom filmu Maye Zinshtein Forever Pure, pokazuju verne fanove dok prate autobus sa fudbalerima, skandirajući i mašući zastavama. Ovo bi mogla biti bilo koja fanatična grupa navijača diljem planete, onih koji su manje vođeni sportskim, a više ideološkim, rasističkim motivima. Međutim, retko koja od njih ima takvu vrstu huliganstva, sa jakom i strogo definisanom podelom uloga i političkim uticajem. O stvaranju mita vezanog za Beitar Jerusalem, tim koji tradicionalno podržavaju političari Likud Nacionalne Liberalne Partije, najveće političke stranke desnog centra u Izraelu, gledalac saznaje od Erela Segala, izdavača i navijača Beitara: “Klub je decenijama predstavljao Mizrachi Jevreje i desnicu. Tokom godina, postao je simbol tzv. drugoklasnih Izraelaca, tim neprivilegovanih”.

Film pokazuje pravu stranu medalje fanatizma navijača poznatih kao La Familia i posledice sa kojima se klub zbog njega suočava u sezoni 2012-2013, srozavši se sa relativno visokog mesta u ligi na poslednju prečku. U pozadini priče o eskalaciji nasilja, pretnji i smeni vlasnika/menadžmenta pa čak i igrača te sporne sezone, stoji politička ambicija jedne od najkontroverznijih ličnosti Izraela koja je kroz inat i beskrupulozne poteze, dovela do toga da se rasizam konačno uoči i definiše kao problem. Ne iz plemenitih namera, naravno. Maya Zinshtein dobija neverovatno iskrene odgovore od čoveka po imenu Arcadi Gaydamek, rusko-izraelskog milijardera upletenog u pranje novca i Angolagate zbog trgovine oružjem u vrednosti od 800 miliona dolara tokom ondašnjeg građanskog rata (1993-1998) i višegodišnjeg vlasnika Beitar Jerusalem fudbalskog kluba.

Iskoristivši javno nezadovoljstvo vladom Ehuda Olmerta 2005, Gaydamek vidi svoju šansu da napravi političku karijeru u Izraelu. Kupovina Beitar Jerusalema (2005) se biznismenu, svesnom uticaja koju klubski fanovi imaju u Jerusalemu, čini kao logičan potez u građenju političke karijere i dočepavanju funkcije gradonačelnika. Na arhivskim snimcima vidimo ga na javnim nastupima sa timom – velikodušna investicija u klub od skoro 100 miliona dolara, na početku mu garantuje veliku popularnost. Onog trenutka kada planovi o gradonačelničkoj stolici 2008. padaju u vodu – Gaydamak osvaja svega 3,6% glasačkog tela – njegovo interesovanje za klub sporta koji nikada nije voleo ni razumeo, nestaje: “Beitar ima više navijača od svih drugih izraelskih klubova zajedno. I zato su oni intersantan instrument propagande”, kaže u jednom trenutku.

Pre rezultata glasanja, sve je još uvek u savršenom redu – Gaydamek je zvezda kojoj masa kliče, pet godina kasnije on je meta mržnje zbog toga što je klub čiji je vlasnik, godinama ostavio u finansijskom škripcu. Iznanedno interesovanje oligarha za svoj klub nakon tolike pauze, 2013. svima podiže obrve i jasno je da iza toga mora stajati strategija. Pare se ponovo slivaju u klupsku kasu, Teddy stadion je dupke pun sa do 20.000 gledalaca na svakoj utakmici.

Od tima koji se dugo borio za preživljavanje, Beitar se u 33 meča sezone 2012-2013 podiže na četvrto mesto tabele. La Familia oligarhu ne oprašta ostavljanje kluba u škripcu i na njega se na stadionu obružava pevanjem stihova o njegovoj umešanosti u ratne zločine i pranje novca: “Moj san je da te vidim kako padaš, kurvin sine. Gonićemo te danonoćno”. Lojalnost timu je međutim tu i Beitar ne gubi nijedan meč tokom dva meseca.

Problemi počinju sa Gaydamekovom odlukom da se januara 2013. u Čečeniji odigra prijateljska utakmica između Beitara i tima iz Groznog. U izraelskim novinama osvanjaju naslovi: “Arcadi odvodi Beitar Jerisalem usred sezone da igra u muslimanskoj zemlji /U čemu je poenta ovog puta?/ Šta Arkadi ima na umu?!” Na umu su mu biznis i jedan, kako će se ispostaviti, opasan potez – on pod ugovor stavlja dva čečenska igrača: devetnaestogodišnjeg Dzhabraila Kadiyeva i Zaura Sadayeva, današnju zvezdu poljske fudbalske lige. Ne samo navijači, već i izraelska štampa reaguju rasistički: “Arcadi Gaydamek je angažovao dva Muslimana da igraju za Beitar Jerusalem”.

Itzik Kornfine, nekadašnji golman Beitar Jerusalema i sada predsednik kluba, od kultnog statusa koji je uživao među navijačima postaje persona non grata, zajedno sa kapitenom tima, nekadašnjim miljenikom publike – Arielom Harushom posle konferencije za štampu na kojoj je poželeo dobrodošlicu novim kolegama. Kornfine i Harush postaju mete pretnji zbog “izdaje načela” kluba i njihovi životi postaju nesnošljivi. U ništa manje opasnoj situaciji se nalaze dva čečenska igrača koje publika neprestano vređa, skandirajući konkretne pretnje: “Evo nas, najrasističkijeg tima Izraela”. Trener Eli Cohen se nalazi u nezgodnoj situaciji nekoga ko ne može više da motiviše igrače zbog sve snažnijeg bojkota od navijača koji doživljavaju na terenu. Eksplozija nacionalizma je zastrašujuća i novi fudbaleri se svuda osećaju neželjenim.

Konfrontiran pitanjem rediteljke zašto je Čečene doveo u Izrael, Arcadi (pitanje je koliko) otvoreno kaže: “Nisam ih uzeo zato što su dobri fudbaleri. Čak ne znam ni da li jesu ili nisu. Poenta ovog transfera je bila da se izazovu reakcije i da pokažu pravo lice ovog društva”. Rasizam koji je od samog osnivanja kluba bio neraskidiv deo identiteta navijačkog tela, odjednom dobija lice i jedan od transparenata koji se na stadionskim tribinama nalazi maltene od osnivanja kluba – “Forever pure. Smrt Arapima!” – počinje da živi svoju poruku: “Bez obzira na političke ideologije i stavove, kao Jevrejin ne bi smeo koristiti takve parole zbog prošlosti”, primećuje direktor kluba Kornfine, udarajući, takoreći ekser u glavu ovog fenomena. Komentar ide i na račun Benjamina Netanyahua koji tek posle potpune eskalacije nasilja, apeluje na navijače da ne podržavaju ovakvu vrstu retorike i ponašanja. “Gde je bio do sada?”, postaviće se logično pitanje. Svaki od uticajnih predsednika Izraela je nošen na rukama Beitar Jerusalem navijača.

La Familia nosi pobedu. Njihov jedini “verni” igrač Ofir Kriaf, mladi oportunista, postaje kapiten kluba, a novi menadžment objavljuje da nema nameru da pod ugovor stavi arapskog igrača. Arcadi Gaydamek klub poklanja novom vlasniku, a La Familia prošlost svoga kluba bukvalno spaljuje jedne večeri u kojoj vatra guta svu imovinu Beitar Jerusalema, uključujući i mini muzej. Ovo je film koji pokazuje manipulativnu stranu zvanične politike koja zloupotrebljava ksenofobiju zarad sopstvenih interesa. Forever pure je ogledalo društva koje udiše istu onu retoriku koja je njen narod pre skoro sedamdeset godina potpuno iskorenila.

http://putlockers.fm/watch/0v8qN1xw-forever-pure.html

Prica jednog nezadovoljnog navijaca

7 Januara, 2018

Vidim većinom imate neke predrasude prema navijačima, to me ne boli, nego me boli generalizovanje.

Ušao sam na tribinu prije dvije i po godine. Sa 15 godina, kad sam se preselio iz jednog kraja grada na drugi, nisam imao nikog, a da se uklopim bilo je teško. Jer tobože ja nisam sposoban da budem sportista, nisam ni lijepi zavodnik, nego mršavi odlikaš, onaj dosadni koji uvijek traži prostor da pametuje. Da se razumijemo starci su o sebi pri sebi, nikakvih većih problema.

I onda dolazim tamo, odjednom imaš neku funkciju, tu si, neko te treba, ne zbog toga što imaš novac (nisam bogataš), ne zbog toga što si atleta, ili šta ti znam ko. Ti si tamo prihvaćen bez obzira ko si i šta si (na ovoj tribini gdje sam bio ne gleda se vjera). Upoznajem ljude, primjećen sam, dolazim sve češće, škola ne popušta zbog toga naravno. Na početku nagledaš se svega, tražiš ko ti odgovara, ta ja sam odgojen da ne pijem, ne pušim i ne drogiram se, šta će svijet reć. I gle, među njima nađem momke iste kao i ja, imaju neke poroke ali neće me natjerati na iste, i svi imamo jedan cilj, idemo tamo gdje igra naš klub, u njegovu čast. Tako je valjda bilo u teoriji.

Nakon godinu i po dana tražim smisao svega, desile su se neke stvari koje nisu po “navijačkom kodeksu”. Pa kako, to je za mene bio najčistiji kodeks gotovo kao religija, pazi daješ vjernost a ne tražiš novčanu naknadu, niko te ne pita ko si i odakle si, bitno je da si tu, pa to danas u trulom kapitalizmu nepostoji, to je duhovno pročišćenje. Međutim shvatam u kakvom mi društvu živimo, shvatiš da su ljudi loši, da nepostoji ta čast to poštenje a Boga mi ni vjernost. Ubacuju se ljudi iz drugih grupa u našu, naša grupa prodaje informacije o nama drugoj, onaj prodaje štetnu drogu drugu sa tribine, neki lik skače glumi nešto ispred nas, da nas vodi šta li, a tip nema dvije daske u glavi. Tu su ljudi koji nikad nisu izašli propali četrdesetogodišnjaci čije je jedino zadovoljstvo napiti se subotom.

Pa šta ja radim tu, više nemam šta tražiti. Ko sam ja sedamnaetogodišnjak koji pokušava vratiti prave vrijednosti navijanja nazad !? Koga lažem, neću uspjeti. I tu izađem, mada ne bi mjenjao dosta trenutaka, i sjetim se često istih. Ono kad nas 10 podijeli jedan hljeb, ili kad se odjednom pozdravim sa 50 ljudi i od anonimca se osjećam prihvaćen, osjetim to poštovanje, kad pjevamo zagrljeni po kiši kao jedan. Ili kad se vraćam sa gostovanja, ludorije po busu, i gledaš te momke, toliko sudbina okupljenih na jedno mjesto, za jedan cilj.

Ali baš kao i u svakom drugom segmentu društva imate ljudi koji gledaju svoju guzicu u momentu kad treba odlučivati za dobrobit svih nas, nažalost, to nije samo problem navijača trebate priznat. Pa zašto je propao komunizam, zato što su ljudi stoka. On je u teoriji sasvim dobro funkcionisao. I još dosta drugih primjera.

Što je najzanimljivije, nisam se ništa promijenio, što se tiče odgoja, ne pušim, ne drogiram se, popijem malo za neki događaj, jer se ne mogu opustiti (inače imam problem sa manjkom samopouzdanja), nisam agresivan. Izašao sam sa par dosta dobrih drugova, koje sam upoznao tamo. Rekao sam njima da se povlačim, i oni će uskoro učiniti isto. Želim samo reći da nema potrebe da generalizujete toliko, jer to su toliko teške optužbe, ne prema meni. Nego prema mojim roditeljima, ispada da me nisu odgojili kako treba. Ali eto demokratija je mislite šta želite.

Što se tiče djevojaka koje se lože na opasne navijače. To su nesigurne klinke koje ne znaju šta žele, jednu tekmu su sa jednim drugu s drugim, ne sumnjam da će iskoristiti barem dvojica. I to je uglavnom jer žele da budu viđene. Ali proći će to, samo se bojim da će biti kasno.

Engleski Partizan

7 Januara, 2018

Nije neuobičajeno da se neko „identifikuje“ sa sportskim klubom iz druge zemlje, ili da, uz domaći sastav, kao „svoj“ prihvati i ekipu koja igra u inostranstvu. Pa ipak, momci iz mesta Veliki Bukam, koje se nalazi u Sariju u Velikoj Britaniji, digli su tu priču na novi nivo.

Naime, 2015. godine u ovom mestu osnovan je tim pod nazivom Partizan Bukam.

Priču o njima preneo je portal Crno-bela nostalgija.

U intervjuu datom ovom navijačkom portalu Partizana, Skot Hičman, pomoćnik menadžera ove ekipe, otkrio je kako su došli na tu ideju:

– Ime „Partizan“ se svidelo osnivaču našeg kluba, koji zna sve o vašim veoma vatrenim i vernim navijačima. „Partisan“ na engleskom jeziku predstavlja nekoga ko je posvećen i ostrašćem, i istovremeno nekoga ko voli da se zabavlja („to party“). To se sve lepo uklapa u imidž našeg kluba. Naša ekipa je dobro poznata po snazi i borbenosti. Nismo tehnički najdoteraniji, ali to nadoknađujemo požrtvovanjem i željom, rekao je Hičman.

Hičman je otkrio i ponešto o „duhu“ ove ekipe:

– Parti (nadimak kluba) je amaterski fudbalski klub koji čine momci od 17 do 36 godina starosti. Osnovani smo pre tri godine i počeli smo da se takmičimo u petom rangu Leatherhead and District lige, u Sariju (okrugu na 40-ak kilometara jugozapadno od Londona, prim. autora). Vrlo brzo smo uspeli da se probijemo do drugog ranga takmičenja – Division 2. Prošle sezone smo osvojili i Intermediate Charity Cup, i to tako što smo do finala eliminisali četiri kluba iz ranga iznad nas, a u finalu smo pobedili regionalne šampione. Ove sezone smo krenuli dobro i posle poraza na premijere zabeležili smo četiri uzastopne pobede. Nadamo se da ćemo osvojiti prvenstvo i imati još jedan dobar nastup u nekom od kup takmičenja. Mislimo da ove sezone imamo najkvalitetniju ekipu od osnivanja.

Naš domaći teren je Lower Road Recreation Ground. Nije u pitanju ništa glamurozno, igramo praktično u lokalnom parku i imamo obavezu da pre svakog meča montiramo golove i mreže (smeh).

Naš klub ima menadžera i pomoćnika, kao i sekretara koji vodi računa o našim finansijama. Takođe, imamo dva momka koji se bave odnosima sa javnošću i uređuju naloge na društvenim mrežama. Bitno je reći da su svi „funkcioneri kluba“ ujedno i igrači!, doao je Hičman.

Hičman je takođe naveo da nose plavu jer osnivač kluba navija za Čelsi i Rendžers, ali je gostujuća garnitura „slična Partizanovoj“.

Istorija Delija

7 Januara, 2018

Sportsko društvo Crvena Zvezda ustanovljeno je 4. 3. 1945. kao rezultat napora omladinaca Beograda da osnuju sportsku ustanovu koja ce zaokupiti njihovu paznju. Pri samom osnivanju kluba stvorena je sekcija clanova-prijatelja SD Crvena Zvezda koja je brojala stotinjak vernih pristalica crveno-belih,koji pocinju da prate klub na svim gostovanjima. Grupu navijaca su sacinjavali burzujska i radnicka klasa, ali kroz nekoliko godina radnicka klasa istice sebe kao prvi tim navijaca Crvene Zvezde. U pocetku Zvezdini navijaci su prozvani Cigani. Protivnicki navijaci su pokušavali da vredjaju Zvezdaše povicima “Cigani”, ali im je na to odgovarano “Mi smo cigani, najjaci smo, najjaci…”

Pocetkom 1950-tih godina sagradjen je stadion Crvene Zvezde, poznatiji kao Marakana, i Crvena Zvezda i njeni navijaci konacno dobijaju svoj dom. Marakana je jedan od najvecih stadiona u Evropi. Tokom 1950-tih i 1960-tih dolazi do diferencijacije navijaca izmedju pravih vatrenih navijaca i samo gledalaca. Najvatreniji navijaci se grupisu na severoistoku stadiona.

1970-tih godina zavrsava se krovna konstrukcija na stadionu i onda se navijaci sele na severnu tribinu stadiona gde prave KOP, koji se i dan danas nalazi na starom mestu i odakle pocinje svo navijanje i ludilo na stadionu. Kafana Beli Grad postaje znacajno mesto za navijace Zvezde. Samo su vodje i clanovi prvog tima imali pravo da sede u Belom Gradu. Beli Grad je mesto gde su se navijaci skupljali pre utakmica i odakle su zajedno, predvodjeni vodjama, isli na utakmice. Prve tuce i incidenti izmedju navijackih grupa zabelezeni su bas ‘70-tih godina. Tuce su cesto izbijale i na samom stadionu ne samo van njega. Prvi tim Zvezdinih navijaca moze ponosno reci da nije izgubio nijednu tucu do sada. Tokom ‘70-tih godina Zvezda postaje veliki Evropski tim. Stize i do polufinala Kupa Evropskih Sampiona, ali posle brilijantnih 4:1 u Beogradu protiv PAO-a, Zvezda gubi u Atini sa neverovatnih 3:0 i tako ispada iz takmicenja i baca svoje najvernije navijace u ocaj. Ali i pored toga navijaci negube veru u svoju Zvezdu. Prate je na gostovanjima u Atini, Madridu, Liverpulu….. Gde god da igra, Zvezda je uvek imala fenomenalnu podrsku svojih navijaca, koji su je bodrili i u pobedi i u porazu.

1980-tih godina formirane su dve grupe navijaca, ULTRAS i RED DEVILS. Ultrasi su forsirali italijanski fazon navijanja (koreografija, bakljade, duge melodicne pesme itd.), dok su Red Devilsi vise furali engleski stil navijanja sto je bio ubijanje od alkohola i lakih droga i prebijanje protivnickih navijaca. Krajem 1980-tih stvorena je i treca grupa koja je nazvana ZULLU WARRIORS. Svi zajedno su pratili Crvenu Zvezdu svuda po svetu Tokio, Pariz, London, Madrid, Barselona, Milan, Atina … Kraj ‘80-tih je obelezen jakim pojacanjem nacionalizma u Jugoslaviji. Politika i polliticke stranke su pocele da se “uvlace” na stadione. Situacija u zemlji je pocela da izgleda vrlo lose. 7. Januara, 1989., na Srpski Bozic, tri grupe navijaca (Ultras, Red Devils, i Zullu Warriors) su odrzali sastanak na kome su odlucili sledece. Prva odluka je bila da se sve tri grupe ujedine pod jednim imenom DELIJE-SEVER. Druga odluka je bila da se politika i politicke stranke drze dalje od Zvezde i da se nikada neulazi u bilo kakvu koaliciju sa bilo kojom politickom strankom ili politickom organizacijom. Treca stvar o kojoj su se dogovorili je da se na stadionu pominju samo imena Zvezde, Beograda, i Srbije, u svim pesmama, skandiranjima, transparentima itd.. Poslednja i cetvrta odluka bila je da se Delije deklarisu kao ekstremni Srpski nacionalisti, kao sto su oduvek i bili. Uskoro se otvaraju prostorije za sastanke navijaca, informativni centar za navijace, prodavnica navijackih rekvizita, i pocinje stampanje navijackih clanskih karata.

Neke navijacke grupe u Hrvatskoj su stupile u koaliciju sa politickom strankom. Veoma ozbiljni i tragicni incidenti su poceli da se dogadjaju na stadionima sirom Jugoslavije. Vrhunac svega je bio incident koji se dogodio 13. Maja, 1990. na stadionu Dinama (Maksimir) u Zagrebu kada je utakmica izmedju Zvezde i Dinama odlucivala o novom sampionu drzave. Medjutim utakmica je prekinuta pre nego sto je i pocela zbog ogromne tuce navijaca na stadionu. Sve je pocelo kada su Dinamovi navijaci BBB (bad blue boys) poceli da gadjaju kamenicama Delije koji su bili smesteni na nizem nivou juzne tribine stadiona. Delija je bilo mnogo, kao i uvek na svakom Zvezdinom gostovanju, ali domacih navijaca je bilo vise. Iako ih je bilo mnogo manje Delije se probijaju na gornju tribinu, koja je posle “posete” Delija ostala skroz demolirana, i pocinju tucu sa BBB. Ceo incident je zabelezila televizija gde se jasno moglo videti da su Delije ubile BBB od batina iako je bed blue bojsa bilo mnogo vise.

FUDBAL – FINALE KUPA SAMPIONA, CEREMONIJA PROGLASENJA POBEDNIKA – Stevan Stojanovic, golman i kapiten CZ sa saigracima i peharom sampiona.
Bari, 29.05.1991.
photo:N.Parausic

U sezoni 1990-91 Zvezda poklanja najveci i najbolji dar svojim Delijama tako sto postaje Evropski i Svetski sampion. Delije su u velikom broju svuda pratile Zvezdu kao i uvek, Cirih, Glazgov, Drezden, Minhen, skroz do finala Kupa Evropskih Sampiona u Bariju, Italiji, na stadionu Sveti Nikola. Na revans susretu polufinala KES-a Delije prave do tada nevidjenu bakljadu na bilo kom stadionu u svetu. U Bari se islo na sve moguce i nemoguce nacine. Avionima, automobilima, vozovima, brodovima, cak i biciklama. Desetine hiljada Delija je jednostavno okupiralo Bari, i Bari je na dan finala postao pravi Srpski grad. Francuskih navijaca nije bilo nigde jer su im Delije ranije tog dana uterale strah u kosti kada je doslo do “bliskog” susreta izmedju Francuza i Delija, gde su Francuzi izgubili desetine svojih zastava i transparenata. Tokom utakmice se jasno moglo videti da Francuzi nisu ni blizu navijackog nivoa na kom su Delije. Na TV-u se videlo ko je najbolja navijacka grupa sveta jer se cula pesma i navijanje samo jedne grupe navijaca DELIJA! Francuzi su cesto (sto se takodje moglo videti) i fotografisali suprotnu tribinu na kome su bile Delije, diveci se zastavama, bakljadon, i navijanjem uopste. Na toj utrakmici Delije su prezentovale svetu najvecu nacionalnu zastavu ikada vidjenu na nekom stadionu. Posle osvajanja Evrope na redu je bio i svet. Delije u ogromnom broju prate Zvezdu cak do Tokija (Japan) gde zvezda postaje sampion sveta Decembra te godine.

Nazalost posle tih trijumfa poceo je rat u Jugoslaviji. Mnogi clanovi Delija odlaze na ratiste i mnogi daju zivot za majku Srbiju. Daleko su poznate price o hrabrosti Delija na frontu. Oni i legende o tim junacima ce zauvek biti u srcima Delija. Tokom rata Srbija je bila pod sankcijama sto je znacilo i zabrana takmicenja nasih timova u internacionalnim kupovima na teritoriji Srbije. Cak i u takvim nemogucim uslovima Delije prate Zvezdu i u Sofiju i u Segedin na utakmice, i Zvezdi zamalo izmice jos jedno finale KES-a. Ali onda sankcije postaju mnogo ostrije i sledi zabrana svim nasim timovima da se takmice u bilo kom internacionalnom takmicenju. Zivot u Jugoslaviji postaje nemoguc ali Delije i pored svega nalaze nacine da prate svoju Zvezdu po stadionima Jugoslavije. Tih godina Delije sve masovnije pocinju da prate i kosarkaski, odbojkaski, rukometni, i vaterpolo tim. Posle rata i uklanjanja sankcija nova mladja ekipa Delija se pojavljuje na stadionima koja je zajedno sa starom bila spremna da opet posle nekoliko godina odsustva pokaze svetu ko je najbolja navijacka grupa. Prvo gostovanje van granica bilo je u Ðeru, Madjarskoj, gde su Delije isle da bodre Zvezdin rukometni tim. Posle toga Delije priredjuju nevidjeni i neverovatni spektakl protiv Kajzerslauterna i Barselone. Na revans susretu protiv Barse u Beogradu Delije prave dosada nevidjenu i najbolju koreografiju svih vremena u svetu. Sve cetri strane stadiona su bile razlicite. To kasnije ponavljaju protiv Ekerena, normalno opet uz razlicite slike od onih protiv Barse. Delije su pocele i da stampaju svoj list za navijace nazvan “Pune Tribine Ludih Navijaca”. Delije su se opet vratile na sam vrh sveta sto se tice navijackih grupa. Mnogi listovi raznih navijaca sirom sveta ilustruju slike Delija i Zvezde sto je znak da imaju veliko postovanje prema nama DELIJAMA i ZVEZDI. Vodjeni sloganom-“ZVEZDA JE ZIVOT, OSTALO SU SITNICE”, Delije se vracaju jaci nego ikad, spremni da pokazu svima koliko vrede.

Priča o nastanku BBB | Danas slave 33 godine postojanja

5 Januara, 2018

4.8.1986.

Taj vikend (2-3. 8.1986) Ićo, Parangal i nekoliko Purgera provode u klošarenju i kupanju na Braču i po povratku sa Brača taj ponediljak popodne svi dolaze do nas na puntu između plaža Ovčice i Firule di smo se mi kupali tj. jezgra Torcide.

Bilo nas je desetak iz Torcide i njih 5-6 iz Zagreba.

Penjemo se u bufet Šumica i tu pijemo i zajebajemo.Bili su 100% Sandro, Buba a ostale san zaboravija ali mislin da su bili iz Dubrave.Buba je bija u komatoznome stanju od alkohola a inače nije bija baš svoj i bez alkohola.

Za stolon sidimo ja,Ušo,Ićo i Sandro dok ovi ostali okolo piju,pivaju i razbijaju boce.(pijana posla).

U razgovoru nas četvorice razgovaramo o Torcidi i navijačima Dinama i kako isti moraju osnovat navijačku grupu.

U ciloj priči nakon 2-3 sata razgovora meni dolazi ideja za ime grupe Bad Boys po filmu sa Šon Penon.Ime se odma svidilo i Ići i Sandru.

FILM NIJE IGRA TADA U KINU NITI SMO GA MI GLEDALI TU VEČER KA ŠTA SE PRIČA u kinu Bačvice a pogotovo šta se neki kite perjen da su oni ka osnivači BBB iz redova Torcide.

Ti koji to govore nemaju pojma niti su tu bili.

Negdi oko šest uri smo se pokupili doma a purgeri su otišli za Zagreb večernjin vlakon, a jedino je osta Sandro (spavat u Iće) još desetak dana u Splitu (zato se i stvorija taj vakum od 10-15 dana u imenu BBB jer niko od Purgera nije ni čuja za to ime dok se Sandro nije vratija u Zagreb).

Sutra dan Ićo I Sandro ponovo dolaze na kupanje i u razgovoru predlažu da se nadoda Blue i tako nastaje ime Bad Blue Boys. Sandro ostaje tu desetak dana sa nama i čak prvo kolo ide sa nama u Rijeku i po povratku u Gospiću hapse nas četrdestak i njega sa nama.

Tih desetak dana Sandro je intezivno živija sa nama a Split je bija selo pa je otkrija nešto novo u navijačkome svitu a to je da je tih desetak dana vidija da je nas pedesetak svaki dan bilo skupa šta na kupanju a šta na rivi navečer.
Zašto se povezuje ime BBB sa utakmicon Hajduk-Dinamo 0:4?

Zato šta je Sandro to cilo vrime bija u Splitu i malo prije te utakmice Hajduk-Dinamo 0:4 vratija se u Zagreb i ime BBB počinje se spominjat od njega vjerovatno u vlaku za Split i kasnije na istoj utakmici.

U šumici poviše Ovčica nije bila nikakva osnivačka skupština nego slučajnost i spontanost grupe navijača Hajduka i Dinama.

Za ime grupe jedini ko je zaslužan zaslužna smo nas četvorica koji smo sidili za stolon i radi kojih se danas grupa zove Bad Blue boys.

Da nije bilo toga zvalili bi se sigurno drugčije.

Neznan jeli Sandro živ ali preziva se Dujmušić i živija je na Britanskome trgu tako da je ova priča lako provjerljiva ako se do Sandra može doč.
Nikakvi Klokan,Dugi ni iko drugi nema veze sa ovin događajen.Tako svi koji pričaju da je bilo tako i tako i da su gledali film u kinu Bačvice pričaju pizdarije i ti sigurno tu nisu bili niti znaju za ovaj događaj.
P.S
Ovo je jedina istina a nikakva legenda kako je nastalo ime Bad Blue Boys, od mene koji san bija za stolon u bufetu Šumica i sičan se prilično dobro svega pa i toga da je Sandro bija u Britanskoj majici osičenih rukava.
Tonći Prlac – Prle

Gostovanje Red Army-a u Beogradu

5 Januara, 2018

Finale Kupa, Beograd, 10.05.89. Partizan-Velež 6:1

Furia Avenue Gang Mostar

Beograd.Finale Kupa 1989. Samo na pomisao o tome kroz mene prolazi neki lijepi osjećaj. Danima prije polaska u Beograd pričalo se ko će ići od raje(koje grupe idu jer u to vrijeme bilo je dosta podgrupa RA, kao što su bili Furia prva podgrupa RA sa Avenije, tačnije mostarke, zatim Zealot's iz Centra 2, Chicago iz Omladinske, Eagles Panjevina, Carina, Luka, Mahala…obično organizovani po kvartovima. U to vrijeme izlazili smo na Bulevar i tu su obično padali svi dogovori o svim Veležovim utakmicama, kako domaćim tako i gostujućim. Noć prije utakmice niko nije spavao, od neke napetosti i želje da vrijeme što brže prođe. I dođe i taj utorak 09.05. Noćni voz iz Mostara za Beograd u 19.15. Sjećam se da smo išli po gradu i navijali, a na stanici smo bili dobrih 2 sata prije polaska voza. Po dolasku na željezničku bilo nas je možda nekih 700-800, a Iz Furie nas je išlo samo 5. Neki kao Ćiša (Almir Ćišić) su pobjegli od kuće da bi otišli na tekmu 😉 Forcanje, nije ni voz došao, a već promukli.I hercegovka, hercegovka najbolja je loza…. Beograd. Dolazimo rano ujutro. Sjećam se da je dobro vruće bilo taj dan. Taj isti dan igrali su omladinci Veleža finale Kupa protiv Vardara, i normalno osvojili smo ga. Prema stadionu JNA nas 5 prolazimo kroz park, a u parku sjedi jedno 30-40 grobara. Jebi ga, nema vraćanja. Nije da smo nešto bili jaki, ali nismo se dali ni poniziti.

Zaustaviše nas, na nama normala crveni šalovi i jedan od njihovih vođa prilazi nam i kaže “Prvu utakmicu navijamo za Velež, a drugu ko živ ko mrtav”. Nije više ništa bilo, ali ako ste ikada pratili navijačke grupe u to vrijeme znali ste ko su i šta bili Grobari, Delije, BBB, Torcida..i kakva su to bila gostovanja. Ideš ali ne znaš hoćeš li se vratiti, i kakav. Mi smo uvijek bili u dobrim odnosima sa Grobarima, nikad ništa nije bilo između naše dvije grupe. Stadion JNA gori, smješteni smo bili na sjeveru, možda nas je bilo oko 1000 jer je još raje došlo privatnim autima. Jug gori, Grobari nikad bolji.Grme. Ni mi nismo loši, iako u puno manjem broju, čujemo se relativno dobro. Neke Delije dolaze kao da nam “pomognu” protiv Grobara, ali su ih starija “zaćerala” Povukli su se jedno 30-40 m od nas i pjevaju svoje pjesme. Gubimo, gubimo puno, čak 6:1,ali nema veze. Nama dobro. Na kraju utakmice morali smo naći druga koji je rođeni Beograđanin i veliki Grobar, ali pošto ima familiju u Mostaru koja je živila kod mostarke, bili smo prijatelji već dugo godina. Kao i svi Grobari i on je bio na jugu, i tako nas 5 sa crvenim šalovima odemo do juga i zajedno sa njim i ostalim Grobarima u koloni vraćamo se sa stadiona. I vjerovali ili ne, neki od njih kada su nas vidjeli medju njima počeli su pjevati “Forza Velež”. Jašta nego Forza Velež!

SAOPSTENJE JUZNE TRIBINE (Mladji Grobari)

5 Januara, 2018

SAOPSTENJE JUZNE TRIBINE
(Mladji Grobari):

Posle celokupnog dešavanja sa derbija ponovo je počelo da se sipa drvlje i kamenje na južnu tribinu. Internet kampanja sa dobro poznatim metodama gde se iznose neistine, izvrću činjenice i stavljaju svi Grobari sa juga u isti koš etiketiranjem sa već “isfuranim” frazama tipa cigani, cinkaroši, janjičari, murijaši, itd.. Ispiranje mozga masi se uveliko sprovodi putem fejsbuk stranica, lažnih profila i kojekakvih “ispravnih” foruma. I TO OD STRANE KAKVIH LJUDI?! Da ne bude zabune, i da stavimo celu priču na iskrene temelje reći ćemo da jug nije savršena tribina, da bi se do toga stiglo mora još puno da se radi na toj tribini. Jug je tribina koja ima svoje mane, nekad veće, nekad manje, da ima svoje pobede a isto tako i poraze, kao i minuse na ulici koji nisu ni malo prijatni. A koja ih tribina ili grupa nema?! Južna tribina i grupe koje su na njoj se već godinama bore u desetkovanom sastavu na više frontova.

Jedna četvrtina Grobara ide na utakmice i aktivno učestvuje u svemu a tri četvrtine ne dolaze na stadione već dug niz godina. Tu je samo kad treba da se preko interneta pljucne po toj tribini. Ona jedna četvrtina skoro uvek ratuje sa duplo, često i troduplo većim protivnikom. Imamo nekoliko generacija mlađih navijača koji se do sada još nikad u svojoj navijačkoj karijeri nisu našli u ravnopravnom uličnom sukobu. Odrastaju u totalno inferiornom položaju na protivnika al’ stoje i bore se.

Kako mlađi koji nam čine 70% kopa na Jugu tako i mi stariji. Sve su to činjenice sa kojima se tribina nosi kako zna i ume i još na sve to postoje intersne skupine bivših nam saboraca koji iz toplih soba svojih stanova broje nekome poraze, smeju se na nečije minuse a da pritom kurcem nisu mrdnuli za istu tu tribinu nikad! Ti su ljudi spremni sa crnim đavolom praviti pakt ne bi li ispunili svoje lične ciljeve i izlečili svoje frustracije. Apelujemo na sve ljude sa južne tribine da ne mrze svoje dojučerašnje drugare koji su na drugoj strani.

Mnogo je dobrih i ispravnih momaka zavedeno i mnogo je dobrih navijača poverovalo lažnim liderima u kojekakve bajke. Svakome se može desiti da pogreši, ljudski je, ali Jug nikada neće dozvoliti nekolicini diletanata koji su pokrenuli celu ovu lavinu negativnih stvari da nas nazivaju kojekakvim imenima! Da nas ciganima naziva onaj čija je grupa u to vreme bila začetnik dovođenja cigana na Jug? Da nas kukavicama nazivaju oni koji su prvi napustili sukob sa derbija skočivši sa terase i uskočivši u prvi taksi ostavivši dečurliju koja je slepo krenula za njima da za njihov interes umalo glavu izgubi!

Kako to da niko od velikih vođa nije ostao tu sa onih par hrvata i onim klincima nego su prvi među svima pobegli? Neki iskočili napolje, neki se jedva dokopali zapada, neki sa zapada se nisu udostojili ni da pređu na jug, neki se krili po masi, neki poskidali dukseve a na košarci svi na šipku da vode navijanje.

Ok, kada nam takvi govore da smo kukavice to onda i nije uvreda. Da malog, pokojnog Demira svojataju i pominju u svemu ovome oni koji su deo prikupljenog novca sakupljanog na utakmicama, a namenjenog njegovoj porodici, potrošili vraćajući sopstvene dugove sa kamatom?

Da nas lopovima nazivaju oni koji 13 000 evra grobarskih para strovale na kocku? Zvao bivše igrače za donacije uhapšenim Grobarima pa sebi stavio pare u džep? Čovek iz Kosovske Mitrovice,koji je posle finala kupa u Nišu, kada im je zapaljen kombi u povratku, od cigana uzeo 3500€ da ih ne bi prijavio muriji, a trenerke koje je FK Partizan poslao, koje su bile namenjene deci iz tog kombija prodavao po Kosvskoj Mitrovici.

Da nas kojekakvim pridevima nazivaju oni koji su u stanju HRVATE DOVESTI KAKO BI NAPALI OSTALE GROBARE?! Šta je sledeće? Da Šiptarima iz Tirane kažete gde držimo zastave?! Te i takve glave prave novu frakciju, seru po Jugu i što je najbitnije pričaju o junaštvu, čojstvu, viteštvu, kodeksima, ljubavi, ispravnosti.

Fejsbuk i instagram starletani čijim bi gašenjem profila životi izgubili smisao. Tribinu hoće da vodi nekoliko ljudi koji godinama unazad nemaju 4 gostovanja po sezoni, bukvalno! Ljudi čije sopstvene grupe čini od 3 do 5 članova.

Ljudi koji se tokom sezone sa svojom grupom uredno ne pojave na trećini domaćih i polovi gostujućih utakmica, da im mi sa Juga cinkaroši, cigani, pičkice i murija nosimo, čuvamo i kačimo zastave. Još uvek ti isti ljudi nisu objasnili javnosti zašto su hrvati među njima a “ispravna” su i “čista” priča? Istoj onoj javnosti koju pozivaju na sva usta da ih podrže i stanu uz njih.

Prestanite da trujete klince koji sutra treba da se mrze na krv i nož zbog kombinacija koje ćete napraviti vas nekoliko. Prestanite da izvrtanjem istine pravite mit i priču o Demiru koja će se na kraju završiti kao da su ga ljudi sa Juga ubili! Njega su ubili oni sa kojima se vaš trenutni lider druži svakodnevno. Omiljen i rado viđen gost u 21. bloku.

Onaj koji sada teatralno staje na čelo “Odreda Demir Jukić” se nije udostojio da dođe na Demirovu sahranu, niti na Alenovu sahranu, niti na sahranu Ivana Perovića, al’ je zato na sahrani Velibora Dunjića glavna maskota. Istog onog koji je godinama pucao na te Grobare i ubadao ih noževima…

Brate, kućo, ne truj ljude koji ti slepo veruju jer grobarstvu ne treba još jedan Ivan Perović! Bilo kako bilo, Jug ostaje tu gde jeste i grupe na njemu. Nastavljmo dalje tamo gde smo stali, zbijenih redova i iskrenih namera.

Pratićemo Partizan gde god budemo mogli i bodriti ga na način koji najbolje umemo. Mlađe naraštaje nećemo huškati i dojiti mržnjom prema drugim Grobarima na kojoj god oni tribini bili. Mi ćemo sa Juga iz srca a drugi kako god hoće. Vreme će pokazati ko je bio iskren a ko šuplja priča!

Ovo je jedini i poslednji post koji će zvanično izdati Grobari sa juga, Mlađi grobari, i na dalja pisanja se nećemo pecati, niti javljati, radićemo kao i do sada, biti vredni dan i noć a po najmanje ćemo sektašiti druge ljude.
GROBARI JUG

Grobari u Mostaru

4 Januara, 2018

Mostar juli 2007g.
Imao sam mozda 3 ili 4 godine kada me je pokojni deda naucio najlepsoj stvari na svetu, da navijam za Partizan, Na utakmice sam poceo da idem u drugoj polovini 90-ih. Jos smo bili pod sankcijama, nisu se igrale evropske utakmice, tako da je, uz neka gostovanja, derbi bio mozda i jedini pravi dozivljaj. Mada, kasnije, kada smo poceli da igramo te evropske utakmice, uvek sam vise voleo male utakmice na strani, nego velike kuci. Ne znam, nekako mi je uvek bilo lepse druzenje na tim gostovanjima. Naslusao sam se bas puno prica od starijih Grobara o gostovanjima u ligi bivse SFRJ i uvek mi je krivo bilo sto malo stariji nisam i sto nisam i taj period prosao. S obirom na to da su upravo Grobari ti koji prvi poceli sa sranjima, posebno su mi isle na zivce price Cigana o tome kako su kao oni u Zagrebu poceli rat i slicne budalastine.. Da se razumemo, nisam kompleksas, ali su mi uvek isle te njihove nerealne i prepumpane price na zivce. Slusajuci price starijih Grobara, mastao sam uvek o tome da izvucemo neki hrvatski klub u kvalifikacijama i nekom takvom gostovanju. Bilo je u medjuvremenu puno dobrih tekmi, gostovanja, druzenja, opijanja…ali jedna ce ostati u secanju za ceo zivot..
Avgust, 2007, u kvalifikacijama izvlacimo mostarski Zrinjski. Mali klub iz Bosne , ali s obzirom na to da Hrvati navijaju za njega, odma je zvucalo primamljivo. Ustvari, usledila je totalna euforija oko te tekme. Vec isti dan, posto smo ih izvukli, poceli smo da se dogovaramo oko tog gostovanja. Danima, pre odlaska u Mostar, medju nama kao da se osecala neka tenzija, ali ona pozitivna. Ono kada ti u stomaku nesto igra, pa kad imas pozitivnu tremu.
Veci deo Grobara je krenuo ispred Sava centra, autobusima. Od prilike oko 1000 ljudi iz Beograda. Mi smo se, iz razloga da bismo izbegli pandursku pratnju, okupili u nekom steku na Medaku. Baneova kafana nam je oduvek bila sigurna kuca. 🙂 Pun autobus, uglavnom JF, EB94, CCJF, 50-60 ljudi. Krenuli smo dan ranije, oko ponoci.
Na izlazu iz BG-a sam se setio da sam zaboravio licnu kartu, pa sam iscimao drugara da mi je donese. Dok smo ga cekali na nekom parkingu, morao sam da istrpim saldo psovki od ostalih Grobara. 🙂 Obliznja trafika je za to vreme ojadjena, a ja sam se iskupio sa povecom kolicinom piva, koja je bila dovoljna zaliha za celu noc.
Jutro je vec svanulo, prolazimo kanjon Drine, prolazimo granicu, ulazimo u Hercegovinu.. Negde kod Tjentista srecemo bus u kojem je bio Koja iz Alians-a. Nije proslo ni 10 minuta posle toga, a nama je pukla guma! Ko poznaje Koju, zna zasto sam ovo za gumu pomenuo. 😃
Ostao nam je jos mali deo puta do Nevesinja da prevalimo, ali nam se u medjuvremenu i bus nesto pokvario. Majstor nije mogao u trecu brzinu da ubaci, tako da nije moglo brze, jurili smo 30.. 🙂 Bus se jedva nekako vukao po onom krsu Hercegovine, a mi smo imali utisak da cemo stici prekosutra u Mostar. Duz celog puta su bili pobodeni neki kocevi, pa je nekome palo na pamet, kad vec tako polako idemo, da ih cupamo i trpamo u bus, da imamo oruzje. Medjutim, nije bilo potrebe, bili smo puni k'o brod. 🙂
Posle par sati truckanja po kamenju, negde u toku prepodneva, stizemo u Nevesinje. Nevesinje je poslednji srpski grad pre te neke zamisljene granice sa hrvatsko-muslimanskom teritorijom, pa je plan bio da se tu provede ceo dan, iz razloga da nas bez veze ne bi murija drzala ispred grada. Zasto bismo dzedzali ceo dan u busevima, kada nevesinjske kafane placu za nama? 🙂 U toku dana su pristizali Grobari iz svih krajeva Srbije i R. Srpske, a te kafane su bile bukvalno okupirane. Svaka je bila puna. Centar Nevesinja pun Grobara, pesma grmi, zurka po celom gradu. Deo Grobara, u kojem sam i ja bio, je dan proveo na obliznjem jezeru. Ako izuzmemo Zareta, Sikija i ekipu, koji su na jezeru pravili rostilj, uglavnom se spavalo na plazi, posto se sa alkoholom krenulo dan ranije.
Kako se vece polako priblizavalo, mi smo se skupljali u centru grada i spremali se da krenemo za Mostar. Nevesinje je u tom trenutku grmelo od grobarske pesme.
Ostalo je mozda sat i po-dva do pocetka utakmice. Ulazimo u buseve i krecemo za Mostar. Na ulicama neverovatna scena.. Ljudi su izasli na ulice, masu, pozdravljaju nas, kao u rat da idemo. Pretpostavljam da su to tako i dozivljavali, posto se znali gde idemo i sta nas ceka. Neki od njih, koji i nisu navijacu, su krenuli sa nama. Izmedju ostalih i gazda kafane u kojoj smo ceo dan pili, koji je pre toga ko zna koliko tura okrenuo i, nisam siguran, ali mislim i da nije hteo nista ni da nam naplati.
Priblizavamo se Mostaru i nailazimo na tu zamisljenu granicu, gde nas ceka njihova murija. Totalni pretres! Morali smo svi da izadjemo napolje, oni su pretresli sve buseve pa posle nas kada smo ponovo ulazili u njih. Nasli su deo baklji i raznog oruzja, ali smo dobar deo uspeli da sakrijemo jos ranije i da ga sacuvamo. Dok su nas pretresali, po njihovom nacinu razgovora, odnosno tonom kojim nam se obracaju, pogledu…videli smo ustvari koliko nas mrze. Imao sam osecaj da skripe zubima od nervoze dok nam se obracaju.
Usli smo u Mostar, pod policiskom pratnjom prolazimo gradom i naravno sa tri prsta salutiramo Hrvatima i Muslimanima koji su izasli ispred kuca da nas ”pozdrave”. Cim smo stgli i izasli ispred stadiona, odma je pocela tuca sa murijom. Ne znam ko je i zasto poceo, nije to toliko ni bitno, a mi smo to iskoristili da udjemo na stadion bez karata. Deo Grobara, koji su medju prvima usli, je propisno olesio redare koji su bili na stadionu. Kasnije sam cuo da su ti redari ustvari bili navijaci Veleza i da su nosili salove svog kluba, bez kojih je dobar deo njih ostao.
Pocela je utakmica.. Sektor za gostujuce navijace se popunjava i postaje krcat. Navijanje nikad jace! Imao sam osecaj da grmi cela Hercegovina. Pada i prvi gol, krece totalna ludnica, galama, euforija, pale se baklje.. Prva baklja, koja je upaljena, je posle mozda 6-7 sekundi odma bacena na njihovu tribinu. Krecu i ostali i kako ko zapali, tako baca prema njima, a oni su ih vracali. Od njih nas je delila samo zicana ograda, koja je u svakom trenutku pretila da se srusi, dok murija nije usla i napravila tkz. tampon zonu. Krece opste sranje, ludilo…tuca sa murijom, gadjanje bakljama i kamenjem sa njima.. U tom trenutku sam se setio svih onih prica starijih Grobara o gostovanjima u staroj ligi i onih ciganskih budalastina o Zagrebu. Opet kazem, nisam kompleksas, ali mi je u trenutku palo na pamet, ono kao e evo vam kurac sto ste, kako pricate, kao vi najvece sranje napravili!!! Puk'o me je adrenalin kao nikada u zivotu i pozeleo sam da to sto duze potraje. Zvuk lomljavine, galame, poklica…miris dima, suzavca…rame uz rame, jedni uz druge, niko da odstupi, svi se guraju u prvi red.. Jebeno dobar osecaj! Prekid utakmice je trajao sigurno 20-ak minuta. Do kraja tekme se malo to smirilo, ali je ostalo na sporadicnom gadjanju bakljama i kamenjem tokom cele utakmice. Sto se navijanja tice, bukvalno smo ih oduvali, a bilo nas je sigurno 5 puta manje od njih. Zasto cutite, picke ustaske.. Grmi Mostar i brda oko njega!
Utakmica je pri kraju, vodimo 6-1. Murija od jednom ulece na nasu tribinu, baca sok bombe i krecu da tuku koga stignu. Jedan Grobar je bez prstiju ostao, jer mu je to sranje eksplodiralo pored glave. Zbog suzavca i sok bombi smo morali da izadjemo sa tribine na pomocni teren, koji je bio iza gola glavnog. U svom tom metezu i ludilu nisam ni primetio da sam od sok bombe dobio neki geler, ili sta vec, u glavu. Neko od drugara je primetio da su mi lice i majica krvavi, pa me je odveo do sanitetskog vozila, gde su mi usili arkadu. Jenog decka su previjali, dobio je 2 metka u nogu! U medjuvremenu je vecina Grobara izasla sa stadiona i usla u buseve, spremajuci se za povratak u Nevesinje. Dok su izlazili sa stadiona, neki pandur je vikao kako ce sad da nas odvedu na neko brdo i da nas sve pobiju. Govno smrdljivo, ne mogu da verujem da neko nekog toliko moze da mrzi! Ja sam sa zakasnjenjem izasao sa stadiona, iz razloga jer su mi usivali glavu. Skoro svi su vec bili u busevima. Jos jedan decko iz Nove Pazove je ostao sa mnom i Sima, koji je ostao dok se ne uveri da i poslednji covek ne napusti stadion. Kasnije je i Sima zbog toga dobio propisne batine. Izlazim sa stadiona, krecem ka busu, a napolju se sve plavi od murije. Krecu prema meni, ruse me, tuku, gaze.. Sa zavijenom glavom!!! Nekako sam uspeo da pobegnem do autobusa, ali su me i tu cekali. Vrata od busa, ne znam zasto, nisu mogla da se otvore, a ja sam stajao, ledjima na njima, okrenut prema muriji, koja je opet kidisala. Mnogo ih je bilo i obavezno uz reci:”Gde ti je sad Ratko Mladic”.. Onaj osecaj kada u trenutku pomislis da je gotovo, pa kada u tebi nesto proradi, ono kao ma sta kurac gotovo, kada ti poslednji atom snage proradi.. Branim se, udaram, sutiram.. Neko me je pendrekom po glavi zveknuo i srusio me dole, ali su drugari iz busa u tom trenutku uspeli da otvore vrata i uvuku me unutra. Dok su me uvlacili, jedan pandur me je bukvalno za nogu uhvatio, pokusavajuci da me otme, sto je par njih iskoristilo da me jos koji put opali pendrekom. Kreten je dobio protivpozarni aparat (ili tako nesto, nisam siguran..) u glavu. Ljubek i Zemunac su me uvukli u bus i njima sam zahvalan sto mozda i zivot nisam tad izgubio.
Krecemo nazad prema Nevesinju.. Gadjaju nas kamenjem, na busevima pucaju stakla, a od suzavca, koji ulazi unutra, ne moze da se dise. Bili smo opkoljeni murijom, pa nije ni bilo sanse da se izadje napolje. Niko nije mogao ni vodu da unese u bus, a meni je ostala jedna flasica u dzepu. Valjda su toliko bili zeljni da me prebiju, pa nisu stigli da me pretresu. Ceo autobus je delio tu jednu flasicu vode, pili smo svako po pola gutljaja, deo je morao da ostane za nekoga kome je bilo lose. Dolazimo opst na tu zamisljenu granicu, gde nas ceka srpska murija, koja napusava Hrvate i kaze im da smo od sad pod njihovom nadleznoscu i da su voljno.

Negde oko 1h ujutru stizemo ponovo u Nevesinje. Opet neverovatan prizor.. Gomila ljudi nas ceka na ulici i docekuje kao neke ratnike, koji se vracaju iz bitke. Imao sam utisak da je ceo grad izasao na ulicu. Uvode nas u kuce, nude vodu, pice, klopu.. Bilo je dosta povredjenih, pa su kolima vozili u hitnu, kome je bilo potrebno. Na centru opet pesma, opet bakljada, ludnica, slavlje.. Ja sam seo na neku obliznju klupu. Sve mi je tutnjalo u glavi od suzavca i batina, koje sam na kraju dobio. Neke dve devojke, koje sam tad prvi put video, su mi prisle. Jedna od njih me je pitala da li mi je dobro, da li mi treba nesto i donele su mi led i vodu. Sad mi je krivo sto nisam im uzeo broj telefona, ili neki kontakt. Ne sad da bih ih nesto muvao (dobro, sad malo i serem 😃 ) vec cisto da im kazem da ako nekad budu dolazile za Beograd, ako im bilo sta treba, da mi se jave. Zbog svega ovoga, Nevesinje zauzima posebno mesto u mom srcu.

Povratak za Beograd.. Usput se svraca u neku kafanu, okuplamo se, sabiraju utisci.. Neko je pricao kako su Sikija isto tako krenuli da tuku, isto ga pitali gde mu je Ratko Mladic, ali da je uspeo da ih namagarci, pobegne im i da su dobili odgovor:”Eno ti ga tamo u sumi, idi trazi ga, jebo te on”.. 🙂
2007. godina i utakmica u Mostaru ce ostati ubelezena kao moj nabolji navijacki dozivljaj. S obzirom na novonastale situacije i podele medju Grobarima, ne verujem da ce se u skorije vreme tako nesto ponoviti i to me jako boli. Poslednjih par godina sam imao nekih povreda, lomova.. Izmedju ostalog i iscaseno rame u jednoj tuci sa ciganima, sa kojim jos uvek imam problem, tako da sad ni nisam za neku takvu guzvu. Mada, kada bismo opet tako nekog izvukli, kada bih znao da me opet ceka isto takvo drugarstvo, jedinstvo…isti tj osecaj, adrenalin.. Opet bih isao! Jeb'o rame, valjda zna neko da ga namesti, ako i ispadne
Bata Raka

VLADIMIR VUKOVIC-BUBA

4 Januara, 2018

Buba je bio fan iz Zapruđa koji je volio Vatrenu vodu, Zapruđe i Dinamo, ne nuzno tim redosljedom. Alkohol i sečerna bolest su mu nažalost i došli glave.

Pravo ime su mu znali samo rijetki, za sve nas je on bio, jednostavno, – Buba.

Koautor je (uz Klokana) legendarne pjesme “Bad Blue Boys, Bad Blue Boys, Bog i Konjica (konjak), neka živi Dinamo i majka Hrvatska…”, jedan od osnivača BBB-a i kumova imena BBB.

Iako nije bio impresivne gradje (dapaće!), imao je najveću ćuku za koju sam ikad ćuo i doživio. Za njega nije bilo dovoljno velike frke koju je trebalo izbjegavati, niti respektabilnog kita na kojega se ne bi zaletio bez ikakvog razmišljanja (svejedno da li je Tovar, Cigan ili pandur).Jednom su ga Grobari čopili u Beogradu i držali tri puna dana. Šorali su ga i maltretirali, a on im je jeb*o majku i smijao im se. Onda su ga odveli na Manceov grob, zavezali ga za drvo i rekli da će biti vezan sve dok se ne pokloni i ne zapali svijeću. Dragan Mance je bio odličan (mora mu se priznati) centarfor Partizana, i kao takav idol Grobara sa Juga, poginuo u saobračajnoj nesreći. Buba se na te zahtjeve smijao i popisao (!) se po grobu. Onda su ga opet (i opet!) šorali, a on im se sve vise smijao i vređao ih. Grobari nisu više znali što bi, pa su ga pustili. Nakon toga Buba je bio jedini navijač Dinama koji je mogao doći na Partizanov Jug i navijati za Dinamo, nitko ga ne bi niti taknuo! Respekt do jaja!