Divljacki potez navijaca Fenerbahcea na vecerasnjoj utakmici

10 Septembra, 2017

Fenerbahče je veceras ugostio ekipu Bašakšehira, a susret je završen pobedom gostiju rezultatom 3:2, golom u 93. minutu.

Navijači domaćeg tima to nisu mogli da istrpe, pa su svoju frustraciju iskazali na najgori mogući način.

Naime, u završnici meča oni su flašom pogodili u glavu golmana Volkana Babakana, prvog golmana reprezentacije i nekadašnjeg čuvara mreže Fenera, koji je za ovaj tim nastupao šest godina.

Divljacki potez domacih navijaca bice rigorozno sankcionisan od fudbalskog saveza Turski i narednih dana se ocekuje kazna za klub. Kazna ce pored novcane verovatno biti i zabrana prisustva navijaca Fenera na domacim utakmicama.
Babakan je pod hitno prevezen u bolnicu gde mu je ukazana pomoc…

Navijački savez u Italiji (FISSC)

10 Septembra, 2017

FISSC-(FEDERAZIONE ITALIANA SOSTENITORI SQUADRE CALCIO) u prevodu Italijanski Savez Simpatizera Fudbalskih Klubova. Nastao je davne 1970 u Torinu i do skoro se bavio samo podrskom tzv.Organizacionih Centara, to su neke vrste klubova navijaca koji uglavnom cine penzioneri i smestaju se na istocnim ili zapadnim tribinama, ima ih u skoro svakom klubu na cizmi.

Ultrasi su ove organizacije koristili samo ponekad, kad je recimo bilo tesko doci do ulaznica za neko gostovanje ili kad vise nije bilo mesta u autobusu glavne ultras ekipe, pa su pojedinci koristili njihova prevozna sredstva da bi stigli do zeljenog grada. Znaci FISSC je neposredno pomagao italijanskim Ultrasima, ali kad je dolazilo do incidenata njihovi predstavnici su uvek povlacili guzicu i pricali da je to grupa huligana koja nema veze sa njihovim navijacima, da je to manjina koja ide na utakmice samo da se pobije i tako te klasicne fraze.

E sad, pitate se zasto ja spominjem ovu debilnu organizaciju? Pa lepo, jer dok su funkcionisali kao neka vrsta unije ovih organizacionih centara sve je bilo u redu. Nisu branili navijace, a uostalom ko je to od njih trazio, ali ih nisu ni preterano pljuvali ili brukali. Ali, kao sto znate, u Italiji je doslo do velikih promena, a medju glavnim krivcima za to su i predstavnici ovog debilnog saveza navijaca. Setili su se da se sve cesce pojavljuju na televiziji sa izjavama tipa: “Mi smo zdrava strana navijackog sveta, nisu svi navijaci skloni nasilju…”itd., napravili su svoj casopis zvani “La voce dei tifosi” (Glas navijaca) i poslednje sto su smislili je clanska kartica koju promuovisu gde god stignu.

Nateraju navijace da se uclane u njihovu organizaciju (citaj stranku), izdaju im karticu s kojom ce ulaziti na stadion, naravno uz ulaznicu, a u toj kartici se nalaze svi licni podaci jednog navijaca, ime , prezime, jmbg, ma sve sto vam padne na pamet!

Sto je najgore ovo nije sve, jer kako je najavio gospodin Massucci, generalni sekretar Osservatoria (organizacija koja nadgleda sve sportske manifestacije), predstavnici FISSC-a ce direktno ucestvovati u sastancima koji se odrzavaju da bi se nasilje na stadionima svelo na minimum i tako uveli, kao sto oni vole da kazu, Modello Inglese! Znaci potpuno unistili Ultra pokret na cizmi!

Massucci je to najavio kao da ce saradjivati sa vodjama Ultras ekipa i izaci im susret, zato je zaradio dole navedenu parolu Romanista.
Neke tribine su se podelile zbog razlicitih stavova oko ovih organizacija, a to su navijaci Brescie in primis.

2008 godine njihova tribina je bila podeljena, jedan deo(dole desno) fura stari fazon , a drugi (gore levo) podrzava FISSC i organizacije slicne ovoj kao sto je “Progetto Ultra`”, kojima je na prvom mestu borba protiv rasizma.

Dakle, da remiziram, situacija je mnogo losa, jer organizacije koje su nekada pomagale pravim navijacima, iako to niko nije trazio, sada su im okrenule ledja i pocele da saradjuju sa onima kojima je cilj da uniste tifo pokret tamo gde je i nastao!

Old Firm derby ( Rangers vs Celtic )

6 Septembra, 2017

Dobro došli u Glazgov. Grad u kome je fudbalski derbi mnogo više od obične utakmice i sportskog rivalstva…

Nedostajao Vam je jedan od najčuvenijih derbija u svetu? Onda ste verovatno prethodnih sezona svim srcem navijali za povratajk Rendžers u Premijer ligu Škotske. U međuvremenu, podsetimo se zbog čega je ovaj okršaj toliko poseban…

Nigde u svetu ne postoji odnos kakav je između Rendžersa i Seltika. Pristalice ovog kluba sukobljavaju se na svim poljima. Navijači su drastično podeljeni. Zapravo, ne postoji stvar koja ih povezuje, osim toga da se njihovi omiljeni klubovi nalaze u istom gradu.
Sukobi navijačkih grupa povezani su sa religijom (protestanti i katolici), politikom (lojalisti i separatisti), etničkim poreklom (Škoti i Irci) i klasnom pripadnošću (srednja klasa i radnička klasa).

Od vrha do dna, preko trnja do zvezda…

Rendžers je osnovan 1872. godine i to je prvi i jedini klub u istoriji sveta koji je osvojio više od 50 titula u nacionalnoj ligi (tačno 54). Ukupno imaju 115 trofeja što ih čini najtrofejnijim klubom na svetu. Tokom dugačke istorije koja traje 145 godina, samo 12 različitih ljudi je vodilo klub. Stadion Rendžersa je Ajbroks i ima kapacitet od 50.987 sedećih mesta. Tradicionalno, klub se identifikuje sa protestantima i junionistima (svi koji podržavaju pripadnost Škotske i Severne Irske Ujedinjenom Kraljevstvu).

Rendžers je 2012. bankrotirao zbog velikih poreskih dugova. Klubu je zabranjeno da se vrati u Premijer ligu Škotske, ali se uprava nadala da će takmičenje početi u drugoj ligi. Međutim, škotski klubovi su odlučili da Rendžers sezonu 2012/13. počne u četvrtom rangu, odnosno Trećoj ligi Škotske, koja je najniži stepen fudbalskog takmičenja ove zemlje.

Za odluku je glasalo 25 klubova od 30, tako da je najuspešniji škotski klub morao da krene od početka. Iste sezone, kada je takmičenje započeo u najnižem rangu, Rendžers je prvenstvo završio na prvom mestu sa 83 bodova. Sledeću sezonu, započeo je u trećem rangu, odnosno u Drugoj ligi Škotske. Na kraju sezone je bio ubedljivo prvi sa 102 boda (33 pobede, tri remija i bez izgubljenog meča).

Od sezone 2014/2015 Rendžers se takmičio u Prvoj ligi Škotske i te godine obezbedio je povratak u Premijer ligu, kao i dugo očekivani susret sa Seltikom.

Smatra se da je grad Glazgov od sezon 2012/2013 na novčanom gubitku, jer su utakmice ovih gradskih rivala mnogo doprinosile budžetu.

Klub koji je stvoren da bi pomogao siromašnima…

Seltik je osnovan 1887. godine. Osvojio 48 titula u nacionalnom prvenstvu, kao i 37 trofeja Kupa i 16 Liga kupa Škotske. U sezoni 1966/67. postao je prvi britanski klub koji je osvojio Kup evropskih šampiona. Domaće utakmice igraju na stadionu Seltik park, koji ima kapacitet od 60.832 sedećih mesta. a prvu utakmicu su odigrali 1888. Sveštenik (čija se statua nalazi ispred stadiona) je osnovao klub iz humanitarnih razloga, da bi pomogao siromašnima da nahrane svoju decu. Naziv kluba (Seltik) je izabrao sveštenik, da bi naglasio irske i škotske korene.

Poreklo naziva Old Firm je još uvek nejasno, ali postoje različite pretpostavke. One kreću od toga da se naziv odnosi na njihov prijateljski odnos koji su imali u početku i da je to zapravo skraćenica od old firm friends. Zatim, da je to zbog toga što su zajedničkim snagama znatno uticali na kvalitet škotskog fudbala. Takođe, govori se o tome i da se nadimak stara firma odnosi na to da su oba kluba bila preduzetnička, da su funkcionisali kao preduzeća, sa ciljem da zarade novac…

Naziv je ušao u upotrebu krajem 19. i početkom 20. veka. U to vreme, dva kluba su sarađivala u pokušajima da podignu nivo škotskog fudbala. Prema mišljenju navijača Seltika, do većih problema dolazi tek posle Prvog svetskog rata, kada je veliki broj protestanata stigao iz Belfasta (Severna Irska) u Glazgov. Ujedno, to su i prvi navijači koji su svoje religijsko opredeljenje povezali sa fudbalom i koji su napravili vezu između svoje protestantske pripadnosti i fudbalskog kluba Rendžers. Smatra se da su oni začeli tradiciju neprijateljstva.

S druge strane, navijači Rendžersa ne dele mišljenje sa svojim protivnikom. Zapravo, oni smatraju da je problem nastao još ranije, dolaskom siromašnih Iraca u Glazgov, čiji je cilj bio da destabilizuju Škote i Škotsku.

Od svojih početaka, Seltik se vezivao za radničku klasu. Za Irce katolike, imigrante, ljude koji obavljaju najlošije poslove, dok Rendžersi predstavljaju opozit, simbol škotskog identiteta koji je bio konzervativan, odnosio se na pripadnike srednje klase i protestante.

Mnogi mečevi su bili obeleženi nasiljem, kako na samoj utakmici tako i pre i posle meča. Jedan od najgorih incidenata desio se 1995. godine kada je mladić u dresu Seltika izboden na smrt pošto je prošao pored paba u kome su bili navijači Rendžersa. Pre šest godina, Rendžersovi navijači su na smrt išutirali pedesetjednogodišnjeg Irca, navijača Seltika, a godinu dana kasnije (2009.) navijač Seltika prebijen je na smrt u malom gradu u Severnoj Irskoj.

U januaru 2011. godine, nekoliko igrača Seltika je poštom dobilo metke. Volter Smit, bivši menadžer Rendžersa, koji se sa te pozicije povukao na kraju sezone 2010/2011, rekao je da mu je drago što više neće biti deo Old Firm rivaliteta, jer tako loše okruženje za vođenje kluba i ispoljavanje fudbalske ljubavi ne pruža nikakvo zadovoljstvo.

Još uvek se pamti kobno finale Kupa Škotske

Te davne 1980. godine na stadionu u Hampdenu igralo se finale Kupa Škotske, tada je Seltik pobedio rezultatom 1:0, a ovaj trijumf ostaće u senci nezapamćene tuče. Ovo je jedan od najgorih sukoba navijača u istoriji ova dva tima. (Pogledajte video, incidenti kreću od 4:59)

Uhapšeno je više od 200 navijača. Policija je krivila navijače Seltika za nerede, a oni policiju što nije dobro obezbedila stadion, niti je adekvatno reagovala kad su neredi izbili. S obzirom da je jedan od većih uzroka bio alkohol, od tada, prodaja alkohola je zabranjena na stadionima.

Krvavi novčić za incident na Seltik Parku

Još jedan od većih sukoba odigrao se u maju 1999. godine na Seltik Parku, kada su navijači Seltika bacali novčiće na teren, od kojih je jedan pogodio sudiju. Meč je prekinut, a nekoliko novčića je bačeno i na igrače.

Na tom meču, tri igrača Seltika su dobili crvene kartone. Od tada, mečevi između ova dva tima se igraju u ranim popodnevnim časovima, a Fudbalska asocijacija izbegava da Seltik i Rendžers igraju u direktnom okršaju za titule, kao sto su finalne utakmice Kupova.

Na Old Firm meču iz marta 2011. godine u okviru Kupa Škotske, opet je došlo do velikih problema. Tri igrača Rendžersa dobili su crvene kartone, 34 navijača je uhapšeno na tribinama, a Nil Lenon (menadžer Seltika) imao je sukob sa pomoćnikom menadžera Rendžersa. Samo dve nedelje pre toga, u ligaškom susretu ova dva tima, uhapšeno je 229 ljudi. Opet su se oko borbe protiv fudbalskog nasilja angažovali svi, od policije, medija, političara vodećih stranaka i opozicije, do crkvi i raznih organizacija. Svi su se složili u tome da je takvo ponašanje sramotno za Škotsku, a BBC je utakmicu opisao kao shame game.

Old Firm rivalstvo kombinuje elemente nacionalizma, religijskog konflikta, klasne borbe, političkih sukoba (od kojih se mnogi dešavaju van same Škotske), i sve je to provučeno kroz istoriju jednog grada – istoriju Glazgova

Susreti koji se nikada neće zaboraviti

U finalu škotskog Liga Kupa 1957. godine derbi se igrao na Hampden stadionu, a Seltik je ostvario jednu od najvećih pobeda nad svojim rivalima rezultatom 7:1. Tada je nastala pesma u kojoj se, u jednom delu peva: „Hampden in the sun, Celtic seven, Rangers one”.

Jedan od važnijih susreta je i utakmica polufinala UEFA Kupa 2003. godine. Tada je Seltik pobedio Rendžers i plasirao se u finale Kupa.

Ipak, trijumf nije trijumf, ukoliko se rivalima ne natrlja na nos. Posle izvesnog vremena, igrao se ligaški derbi i navijači Seltika su pevali „While you're watching the Bill, we'll be in Seville!” (jer se u Sevilji igralo finale Kupa). Tu nije bio kraj. Navijači Seltika su doneli lopte za plažu na derbi, kako bi pokazali navijačima Rendžersa kako će se zabavljati u Španiji. Međutim, ta šala nije se proslavila, pošto je Seltik poražen od Porta rezultatom 3:2.

Naravno, uzvraćeno je sličnom merom. Navijači Rendžersa nisu pevali ništa uvredljivo, ali stih je bio dovoljan za provokaciju „We were at the Bill, what was the score in Seville?”.

Tragedija koja ih je spojila i ‘ublažila’ mržnju

U poslednjih nekoliko godina stepen fudbalskog nasilja i mržnje opada, naročito među mlađim generacijama. Danas se često dešava da se navijači ova dva tima međusobno druže, ili da zajedno gledaju utakmice.Jedan od najlepših primera dobrih odnosa ova dva kluba je tragedija koja ih je ujedinila…

Fil O'Donel, škotski fudbaler koji je pet godina proveo u Seltiku, preminuo je od srčanog udara 2007. godine na utakmici između njegovog tadašnjeg kluba Madervela, koji je igrao protiv Dandi Junajteda. Iako je igrao za Seltik, navijaci Rendžersa su takođe iskazali duboko žaljenje, poštujuci ga kao fer-plej igrača.

Derbi koji je trebalo da se odigra četiri dana posle smrti, odložen je uz pristanak oba kluba, a obe grupe navijača su mu odale počast ostavljajući šalove i dresove…

Tuzna ispovest jednog navijaca

6 Septembra, 2017

“Uh…e pa preko dvadeset godina sam živio sa hrvatskom reprezentacijom, pratio ju po svijetu milion puta, zbog te ljubavi razjebavao si život, razjebavao veze, davao otkaz na poslu, dizao kredite, isplakao more suza, prolio litara i litara krvi, prešao milione kilometara, zatvaran nebrojeno puta, znači X puta ulijetao u situacije opasne po život, spavao po asfaltima, parkovima, trgovima diljem EU umotan u MOJ SVETI HRVATSKI BARJAK, i bilo mi je super, bio sam sretan, grijala me moja pripadnost, od sveg zla štitila me čelična patriotska spona, spoj mene i moje Hrvatske, moje napaćene domovine….a sad…zadnjih nekoliko mučnih godina, kao da me netko udarcima u glavu probudio iz lijepog i toplog sna, izopačilo se, pred očima se izmijenilo, prelilo se sve prvo u šok i u nevjericu, pa u tugu i očaj, pa u bijes, pa u mržnju…pa se evo, prelilo u ravnodušnost, tešku, najtežu moguću. S tom nagradom su me nagradili otimači moje svetinje, moje ljubavi, ta kurvina kopilad bez kičme iz vrha hrvatske nogometne mafije.

Sinoć je repka igrala s Turskom alarmantno bitnu tekmu za SP. NevjerojAtno, ali nisam gledao tekmu, nije mi palo na pamet, preblijede su mi boje moje repke, ove repke. Izašao sam iz kuće, prošao pored kvartovskog kafića u kojem je pedesetak mojih prijatelja, i poznanika sa žarom pratilo tekmu, htio sam stati, ali…i tu sam samo prošao dalje. Nije me ništa vuklo da ostanem, nisam imao niti jedan jedini osjećaj, ni trnce, ni žmarce, ni toplinu u srcu i obrazima, ni uzbuđenje, ni nadu…ne, ništa, ni jedan osjećaj osim osjećaja ogromne praznine koja je nastala iz dugogodišnje ekstremne tuge. Sve to, sav je taj jad izazvan zbog moje zemlje i mog naroda, jer njihove, tj. naše boje i čast, naše prave boje i pravu čast sada ”brani” hrpa korumpiranih, nedoškolovanih i neodgovornih bezobraznika koji se dave u parama i nemaju suzu u oku kad zasvira himna, i ne pomisle na blatnjave rovove, na grmljavine topova i tenkova, na rane i prolijevanu krv, na vriskove i jauke, na jurišne pokliče, na mrak, na hladnoće, na samoće, na strepnje, na zebnje, na inat, na hrabrost, na suze i bol, na stotine godina proživljenih patnji i strahova do prvog dočekanog visoko dignutog barjaka, crven bijeli plavi….nažalost, to u ovim likovima ne živi, u njima živi, tj. gmiže i puže nešto drugo, želja za nečim drugim, znamo svi za čim. To što oni trebaju i žele, to mi ne želimo, mi to preziremo, protiv toga se borimo. Sad većina tih likova iz čopora što blati hrvatski dres, moli se ”bogovima” u odijelima i foteljama, oni su sad njihova vojska…a nama, malim ljudima sa velikim mudima, nama su leđa okrenuli.

Alo, nama, njihovoj sopstvenoj naciji, nama s kojima su trebali biti rame uz rame u pronošenju slave i imena naše zemlje. Oni su zadovoljni pijunčići koji žive pod svjetlima svjetskih reflektora, koji su u gnijezdu organizacije najmoćnijih svjetskih nogometnih kriminalaca, oni nezasluženo nose hrvatske dresove, oni ”žongliraju” sa ponosom ove nacije. Takve ih uzgaja i njeguje naš nogometni savez na čelu sa, već mi se gadi ta imena i spominjati, mamićem i šukerom, koji je, samo usput da kažem, nekad bio velika devetka, a sad čista nula, znači na čelu s ljudskim ološem u odijelu, koji iznutra smrde na trulež, koje ”krase” samo izdaja, pohlepa, pokvareni smješak, lažna obećanja… koji su nepošteni koliko su teški i koji ne znaju za čast i obraz.

Hrvatskim navijačima oduzete zastave na kojima su ispisana imena bh. gradova

6 Septembra, 2017

FIBA na Eurobasketu je bila stroga prema hrvatskim navijačima u rumunskom Cluju koji su nosili zastave hrvatskih boja s natpisom gradova koji su u BiH.

Poput Mostara, Neuma ili Posušja, pa su te zastave oduzimali ljudi iz osiguranja s čime se naši navijači baš i nisu slagali.

Još manje s time da ih nisu dobili nazad nakon utakmice.

FIBA ima pravilo po kojemu ne smijete imati zastavu na kojoj je ime grada iz druge države, šta god to značilo…

“Još je najbolje da zabrane igrati za Hrvatsku igračima rođenim u Mostaru, recimo Bojanu Bogdanoviću.”, pišu revoltirani hrvatski mediji.

Upoznajte “Poljski Sveti rat”… Wisla vs Krakovija

6 Septembra, 2017

U pitanju su dva ljuta gradska rivala čija se netrpeljivost naziva Svetim ratom. Stadioni su im udaljeni svega nekoliko stotina metara, a između se nalazi park. Dakle, možemo da kažemo da imaju svoju Autokomandu za “susrete” pre i posle meča.

Visla je osnovana 1906. godine, a nastala je kao studentski fudbalski klub. Prvu uniformu za igranje Visla je dobila iz Engleske i imala je nadimak Plavi. Treći je klub u Poljskoj po broju titula (ima ih 13). Krakovija je takođe osnovana 1906. godine. Od tada i datira veliko rivalstvo dugo preko 100 godina koje se kako smo rekli naziva Svetim ratom.

Prvi derbi odigan je 1908. godine i završen je rezultatom 1:1. Posle toga odigrali su još 182 meča, Visla je uspešnija. Velika, velika tradicija.

U razgovoru sa lokalnim ljubiteljem fudbala čuli smo kako izgledaju moderni obračuni ova dva takmaca.
“Kada idete na utakmicu, u tramvaju ne smete da nosite šal, odnosno morate da ga sakrijete. Isti je slučaj i po gradu, ali i okolo stadiona. Ako kojim slučajem ne sakrijete šal ili obeležje, možete da budete u problemu. Generalno, vrlo ćete retko videti nekoga da javno nosi dres ili šal na ulicama Krakova”.

U šta smo mogli i da se uverimo.

Inspirisani celom pričom odlučili smo da posetimo stadione oba kluba. Od centra Krakova udaljeni su oko 15 minuta hoda. I velike su šanse da ćete prvo naleteti na stadion Krakovije.

Deluje spolja kao tržni centar. Ipak, veliki natpis s nazivom kluba ga odaje. U pitanju je stadion od 15.000 gledalaca, nije previše veliki, ali je veoma moderan. Nekako, kada ga posmatrate, deluje kao velika kutija šibica. Koja na krovu ima reflektore poput košarkaške konstrukcije.

Na njemu će se igati polufinalni meč između Španije i Italije, kao i meč u kome ćemo dobiti novog prvaka Evrope. Zato ovih dana oko stadiona dominiraju baneri na kojima se najavljuju susreti turnira Starog kontinenta.

Saznali smo i da ulaz na meč fudbalskog kluba Krakovija. ako ste prvi put na utakmici ovog tima, može da bude jedan zlot što je praktično besplatno, dok je takva cena uvek na snazi za dame koje čak imaju svoj poseban sektor.

Mali stadion, ušuškan, apsolutno moderan i unutra je napravljen tako da je na vrhunskom nivou u svakom pogledu.

SAMO IDITE PRAVO I VIDEĆETE VELIKU RUŽNU GRAĐEVINU

Znali smo po priči i da je i stadion Visle blizu. Park je bio odmah pored, i krenuli smo da ga prelazimo. Dobili smo instrukcije od mlađeg momka kog smo sreli usput: “Samo idite pravo i brzo ćete videti veliku ružnu građevinu ispred vas”.

Sad, ne znamo da li je dotični navijač Krakovije, a nismo ni velike estete da možemo da ocenjujemo izgled građevina, ali nekako ne “leži” onom okruženju, zelenilu, porodicama sa decom, suncu i psima koji trče okolo. Stadion kao da je neko bacio sa nebesa i da je pao tu gde jeste.

Mada, nekako opet deluje moćno. Takav je utisak ostavio na nas.

Već na prvo oko je vidljivo da je veći od Krakovijinog, ima slične reflektore. Prima oko 34.000 navijača.

Zanimljivo, od srpskih igrača na ovom stadionu su u dresu Visle nastupali Ivica Iliev (danas funkcioner Partizana) od 2011. do 2013. i golman Milan Jovanić (2010 – 2012). A trener Visle bio je i Dragomir Okuka, 2006. godine.

Ovaj klub ima još jedan veliki derbi, sa Legijom iz Varšave, koji se smatra najvećim u Poljskoj.

AJKULE I MAČETE

Naravno, sve bi ovo bilo super da tuče između najzagriženijih navijača nisu mnogo puta prešle svaku meru. A jedan od najtežih incidenata dogodio se 2011. godine kada su navijači Visle, poznati pod imenom Ajkule, napali viđenijeg navijača Krakovije i usmrtili ga mačetama u sred bela dana. Naneli su mu 64 rane tom prilikom.

Dve godine kasnije osmorica navijača završili su pred sudom i dobili su kaznu za učinjeno delo. Tom prilikom jedan od optuženih se pojavio u majici sa natpisom “Kosovo je Srbija“.

U poslednje vreme su ovakvi obračuni prestali, malo je mirnije na okršajima ova dva tima, ali ako se budete odlučili da gledate ovaj derbi uživo, strogo se preporučuje civilna odeća bez ikakvih obeležja.

Što je sigurno – sigurno je.

Piše: Strahinja Klisarić.

Preuzeto sa Mozzart Sport

Intervju sa Sašom, Old School Marinci Subotica

6 Septembra, 2017

Intervju za naš portal dao je Saša, legenda Spartakovog sjevera, bivši član samog jezgra grupe Marinci Subotica u vremenu expanzije Ultra grupa na Balkanu.

Za početak pričaj nam malo o sebi.

Imao sam tu sreću da sam rođen i odrastao u selu Prozivka, naselje najbliže stadionu Spartaka. To naselje je ujedno epicentar svega što se dešava u ovoj sumornoj Subotici.
Kad god bi smo pikali lopte išlo se na pomoćne terene stadiona i tako smo uglavnom 90tih godina tribinu činili mi koji smo iz naselja. Bilo je i iz drugih krajeva grada ljudi al to je 10% tribine. Kreno sam na tekme negde 92. a prvo gostovanje sam imao 94 naravno u Novom Sadu i to na rukometu.

U kakvom je danas stanju navijanje u Subotici, da li se i dalje prati Spartak?

Kao što je loše skoro na svim stadionima širom Srbije i bivše Juge tako isto je i kod nas. Prati se i dalje ali je to u zadnjih godinu dve sve gore i lošije od onoga čemu smo svi težili, i potajno se nadali.

Da li si i dalje aktivan na tribini svoje grupe?

Nisam aktivan poslednje 2 sezone ali redovno sam na stadionu kad igra Spartak.

Poznato je da je Subotica multi-etnička sredina, tu su Mađari, Hrvati, Srbi… Koliko je to uticalo na Marince?

Pa to ne mogu da znam, jer ne znam kako je na tribini gde ima samo jedna nacija, ali ako se uzme u obzir ona naša stara poslovica “ne daj bože da se Srbi slože” onda mislim da je nama prednost to što nas ima mešano. Nikad nismo gledali ko je koje nacije, boje, ko je član neke stranke… Spartak je naša svetinja i tu smo svi isti, jednaki.

Da li je danas u Subotici aktivna bilo koja grupa osim Marinaca?

Aktivni su Cigani i Grobari na fasadama i po fejsu, i bude ih po 10,15 kad im dođu braća iz metropole.

Marinci su prijateljska grupa sa Meraklijama iz Niša, da li je to jedino prijateljstvo tvoje grupe?

To je naše jedino zvanično prijateljstvo, ali ima jedna situacija kad smo pre par godina bili gosti u Nišu, tada su bili i Varvari koji su takođe braća sa Meraklijama. Na toj utakmici je bilo 8,9 navijačkih grupa, s jedne strane Meraklije, Varvari, Marinci a sa druge Zemunci, Đavoli i naravno pretpostavljam da su tada došli i lokalni Cigani, Grobari…Otrovi, ko zna možda i Pirgosi.

Koji su najveći rivali Subotičana?

Po meni su to uvek bili Firmaši i Radovci, s njima smo uvek imali lepe provode i zaniljiva gostovanja, mada smo se uvek trudili da ih domaćinski dočekamo, onako multinacionalno po srpski.

Kakvo je stanje danas sa Spartakom? Koliko navijači imaju uticaj na klub?

Priča se da je u klubu jako dobra atmosfera, bolja nego ikada do sada. Mi kao grupa dugo nismo imali nikakve kontakte sa upravom, 90ih je to bilo skoro pa nikako do tamo negde 1995 dok nije došao Momo Rajić, tada je bilo neke komunikacije na relaciji mi-uprava.
Posle toga ništa skoro do 2010 dok nismo ušli u Jelen Super Ligu, a sad kako je to ne bih znao da kažem, mada mogu da pretpostavim.

Koje gostovanje bi izdvojio kao najdraže?

Meni najjača gostovanja su Ruma košarka, tada je bio opšti kolaps u gradu. Zrenjanin kada je bilo baš žestoko, dočekali su nas Indiansi onako lepo pred stadionom. Gostovanje u Kragujevcu kada je bilo 33 000 ljudi.
Novi Pazar.
Sombor, kada je bila lepa tuča pred stadionom, koja se kasnije prenela unutar stadiona, posle koje nam je pao transparent i jedno gostovanje na JNA, ne ono koje ima video zapis već ono koje je bilo treće poluvreme.

Član si old school ekipe. Kada prošetaš Suboticom šta vidiš, da li je to ta Subotica koja diše za Spartak? Idu li stvari na bolje?

Kad prošetam Suboticom vidim stare grafite, izbledele nalepnice i sve je otišlo u kurac ili u Nemačku. Što bi mi rekli Subotički mentalitet, sve stoji ništa se ne dešava.

Tvojih TOP 5 grupa na Balkanu?

Pa to mi je malo teže da odgovorim, po meni su najjači Cigani, Grobari, Manijaci, Pitari, Lešinari, Torcida, mada i Sektor B (Levski) nisu loši, jako diskutabilno.

1.Cigani
2.Torcida
3.Sektor B (Levski Sofia)
4.Manijaci
5.Lešinari

Moda na tribini, odakle Fred Perry?

6 Septembra, 2017

Put do trzista vecina modnih brendova pokusava da prokrci tako sto se vezuje za najpopularnije svetske muzicare deleci im besplatnu garderobu i sakom i kapom. Medjutim, Fred Perry je jedina modna marka koju muzicari nose jednostavno zbog toga sto je kul. Iako odevne predmete sa malim lovorovim listom na levoj strani grudi danas mozemo videti u spotovima brojnih britanskih pop i rock sastava, Fred Perry je mesto u srcima ostrvske omladine zauzelo jos krajem pedestetih godina., kada su pripadnici mod pokreta prigrlili stilski potcenjenu majicu s kragnicom. I tada, kao i danas, klasicna polo majica izgledala je ultramocno u kombinaciji sa italijanskim odelom ili u, ulicnoj varijanti, sa zimskom jaknom (takozvana parka) i farmerkama. A kako su modovi voleli da djuskaju do rane zore, cinjenica da su Fredove majice -napravljene da izdrze pet ciklusa preznojavanja na Wimbledonu- izgledale mocno i sledeceg dana, bilo je to od nimalo zanemarljivog znacaja. Danas je normalno da sportske brendove nose i muzicari ali pedesetih i sezdesetih tako nesto je bilo nepojmljivo. Fred Perry jeste bio sposoban biznismen, ali cak ni on nije mogao da zamisli da ce postati ikona generacijama muzicara.

Kada je zavrsio svoju tenisku karijeru, lansirao je asortiman sportske opreme i garderobe sa danas prepoznatljivijim logoom u obliku lovorovog venca. U jednom od najranijih primera njegove marketinske genijalnosti, majice je poklanjao svojim prijateljima, vrhunskim teniserima, a oni su ih nosili na Wimbledonu. Ubrzo je svaki zeleo da ima po jednu ovakvu majicu. Fred Perry je ostao veran svojim teniskim korenima kroz sponzorisanje igraca poput Andy Murray-a, ali u poslednjih nekoliko decenija njegove veze sa svetom muzike su mnogo jace. Pocevrsi od skinhedsa krajem sezdesetih koji su Perry-eve majice nosili uz odelom i zumbanim cipelama, pa do kasnije reinkarnacije ovog subkulturnog pokreta koja ih je kombiovala sa tregerima, cizmama i uzanim farmericama, ovaj brend je zadrzalo svoju privlacnost medju britanskom mladezi. Tokom kasnih sezdesetih mladjani pripadnici druge generacije jamajcanskih iseljenika nosili su ove majice u sklopu Rude Boy pokreta, crnacke varijante skinhead trenda dok su ih decenije kasnije vec uveliko nosiili i britanski navijaci tzv. “casuals”, najcesce u bojama sopstvenog kluba. Tokom sedamdesetih, punk grupe, ukljucujuci i Buzzcocks i Sham 69, obozavale su Fred Perry garderobu zbog njenih asocijacija na radnicku klasu, a uskoro su im se pridruzili i svi bendovi preporodjenog mod pokreta, pre svih The Jam. Fred Perry majice tokom osamdesetih sa ponosom su nosili i clanovi ska sastava poput The Madness i Specialsa ali, kako se decenija blizila kraju, dominantne omladinske kulture- novi romanticari i pripadnici acid house rejevri-imali su drugacije modne ideje pa je zvezda popularnog brenda pocela da bledi. Ali, do sredine dvedesetih na vrhovima top-lista nasli su se Britpop brendovi kao sto su Oasis i Blur- i to sa Fred Perry garderobom na sebi. Danas, u prolece 2008. godine, Fred Perry je popularniji medju muzicarima vise nego ikada. U medjuvremenu, kompanija je pocela saradnju sa nekim od najboljih mladih dizajnera danasnjice kakvi su Peter Jansen i Siv Stodal. Zato, nemoj mnogo da se cudis sto si na glavnoj bini Exita video svoj omiljeni bend u nekoj od kreacija sa prepoznatljivim Fred Perry znakom na grudima.

Intervju navijača Rome, član grupe Boys Roma

5 Septembra, 2017

Intervju koji je dao Ultras Rome. Intervju je malo stariji, kroz neke 90te i procvat italijanske scene.

KADA JE OSNOVANA GRUPA I KOJI JE VAS DEO GRADA?
Grupa je osnovao Antonio Bondji 1972.godine sa namerom da napravi razliku od ostalih navijaca Rome. Dolazimo iz kvartova Vinja Klara i Parioli e Balduina sto znaci da poticemo od srednje bogatih porodica, i to nam je uvek dosta pomoglo jer smo imali mogucnost da kupujemo dosta navijackih rekvizita. U tom periodu smo bili u dobrim odnosima sa Brigate Gialloblu Verona.

ZASTO STE SE U POCETKU PRIKLJUCILI SPAJANJU CUCS-a, KOJI SE MOZE OPISATI KAO “RADNICKI” I “CRVENI”, KADA POTICETE OD DOBROSTOJECIH PORODICA I UVEK STE BILI OPREDELJENI KAO “CRNI” ??

Moramo da nagovestimo da je CUCS osnovan ‘77, a mi smo tada bili na severnoj tribini, dok su ja na juznoj bile druge grupe kao Guerriglieri, Fedayn, Fossa dei Lupo i Pantere. Razlog naseg pristupa CUCS-u je potreba da se reorganizuje cela navijacka tribina. Bez preterame samouverenosti, moramo da kazemo da su Boys-i dali veliki doprinos promenama tom mrtvom ambientu. Kada smo se premestili na severnu tribinu, nas cilj je bio da to bude neki novi pocetak projekta ko ce pokazati rominu tribinu kao jednu od boljih. Tog dana smo obezbedili 40 bubnjeva, sto je za to vreme bilo neverovatno veliki broj.

KASNIJE STE SE ODVOJILI OD CUCS-a?

Nasa zastava se nije pojavljivala od 77. kada je osnovan CUCS do 84. i finala lige sampiona Roma-Liverpool. Ali grupa je uvek postojala i uvek se razlikovala od ostakta tribine, i zbog toga je dolazilo i do nesuglasica sa ostatkom Curve. Da budemo jasniji: delili smo tribinu sa ljudina ciji je cilj bio kradja i vandalizam, a mi to nismo hteli da prihvatimo. Naravno nismo nikada odbili da se bijemo, ali ipak mora da postoiji neki kodeks i neko postovanje, uvek smo mrzeli napade iz zasede ili napade na malobronjije navijace.

PROSLO JE 25 GODINA I VI STE POSTALI LEGENDE: ALI KO SU BOYS DANAS, 1994?

Naravno smenila se generacija, ali ostali su isti principi i iste ideje. Broj clanova je dostigao skoro 1.800. dosta ljudi iz ostalih grupa, pre svega CUCS-a , su se prikljucili nama.

KAKVI SU ODNOSI SA OSTALIM GRUPAMA?

Dobri su odnosi, saradjujemo sa njima, pogotovo kada su u pitanju gostovanja. Ipak nisu bas odlicni, zbog starih svadja. Druzimo se sa momcima iz Opposta Fazione. U Curvi Sud ima mnogo profitera, nema vise one ljubavi kao pre 10 godina i nema vise onih ljudi kao Roberto Rulli (bivsi vodja CUCS-a). Posle tekme Roma-Dundee smo odlucili da vratimo nas identitet. Nismo vise sebi vidjali u skladu sa CUCS-om, koji je postao neka vrsta vetrine, gde su svi mogli da dolaze. Hteli smo da imamo grupu uvek spremnu za akciju, koja ce se suprostaviti protivnickoj grupi bez razmisljanja i bez straha. To je bio nas mentalitet, onog pravog rimskog ultrasa, totalno drugaciji od onog lopovskog i vandalskog koji je karakterisao tada tribinu. Na mnogim gostovanjima sam vidjao navijace rome kako se povlace i hteo sam da se moja grupa pokaze. Vrhunac svega je kada smo rasturili prijateljstvo sa napolitancima ( 25 oktobar 1988 ). Period kada smo najvise bili zblizeni, godina finala kupa uefa i godine kada smo igrali na Flaminio, posle se sve rasturilo dolaskom nekih ljudi koji su gledali prvenstveno svoje interese.

U KOJOJ MERI STE UCESTVOVALI NA PROTESTIMA U TRIGORIJI ? (trigoria je romin sportski centar)

Mi smo coordinisali protest zajedno sa Pappone iz Frange Ostile i sa jos nekim momkom iz Commanda. Za nas igraci prolaze, a Roma ostaje. Jos uvek placamo za greska bivseg predsednika Ciarrapika, ali nadamo se da cemo sa Sensi-jem da se izvucemo. Sa upravom smo ipak u losim odnosima, a narocito sa Anjolin-om.

TAJNA:

Zelja boys-a je oduvek bilo prijateljstvo sa interistima, iako kao navijac rome bi bilo glupo da kazem da ih ne mrzim, ali jako cenim Franka Karavitu ( vodja Boys S.A.N.)

DERBI:

Derbi je bio mnogo zesci pre nekoliko godina. Sada se svi poznajemo, desi se samo poneki incident u toku jutra pre tekme. Pravi derbi je sa Napolijem. Ali ipak laziale mrzimo, jer su laziali.

PROBLEMI:

Nekoliko puta smo razmisljali da ugasimo grupu, ali bilo bi mnogo tesko i bolno ne videti vise zastavu Boys. Pre 6 godina smo bili vise ujednjeni, bili smo legende. Jedamput smo skinuli zastavu i okacili parolu “ radovi u toku “ , da bi dali znak celom ambijentu. U poslednje vreme je dolazilo mnogo likova samo da bi duvali travu. Stavili smo sipke oko sektora, da bi “ocistili” teritoriju i da bi vratili stil i cast. Toko 93. tri nedelje je visila parola “zatvoreno zbog restauracije”. Polako rastemo, broj clanova je prerastao 1500 i uvek smo spremni da se “svadjamo”, narocito na gostovanjima u Bresi, Firenci i Napoliju.

SABLON:

u rimu se navijanje uvek vodilo sa dimovima, bubnjevima, salovima. Ja sam zeleo tribinu bez bubnjeva, jer po meni je prosla ta moda.

STAMPA:

Rimska stampa ne voli navijace rome, i navijaci rome ne vole rimsku stampu. Neki novinari pisu ruzne stvari o nama, ponekad i klub to trazi od njih. Jednom napisu da smo 12. igrac, srce Rome, koreografije su extra, a posle pisu kako smo olos Rima, kako smo ekstremno desnicarski teroristi i onda nas policija juri kao sto su se jurile vestice.

Intervju sa Petrom, ruskim antifa ultrasom iz Ekaterinburga

5 Septembra, 2017

Ruski fudbalski navijači globalno su poznati kao ekstremni desničari, iako i tamo ima onih koji drugačije razmišljaju i djeluju. Jedan od njih je Petr iz Ekaterinburga, navijač Urala i dopisnik ruskog bloga LeftSideTerraces. Za Russian Football News Petr je govorio o navijačkoj sceni u Rusiji.

Kako je biti antirasistički opredjeljen fudbalski navijač u Rusiji? Koliko je lijevo orjentisanih grupa u zemlji i da li međusobno sarađuju? Kako ste organizovani i jeste li povezani sa nekom političkomm partijom?

Biti antifa fudbalski navijač u Rusiji, u ovom trenutku, je ekstremno teško. Ruski navijački pokret su stvorili ekstremno desni skinheadsi. Smatra se da su se prvi put pojavili na tribinama Spartaka iz Moskve. U Evropi postoji mnogo antifa ultrasa, ali u Rusiji su navijači uvijek bili povezani sa nacizmom, i tek sada počinjemo širiti i drugačiji pogled na ovu kulturu.

Tokom 2000-ih u Rusiji je postojala antifa supkultura, koja se suprotstavljala nacistima na ulicama, a neki od njih su takođe uživali u fudbalu i išli na utakmice. Međutim, bili su bijesni zbog kretena na tribinama koji veličaju Adolfa Hitlera, tako da su pokušali da organizuju ljevičarske navijačke grupe, što je bilo jako teško zbog otpora nacista.

Antifašisti su prije djelovali u klubovima kao što su Karelia (Petrozavodsk), Zvezda (Irkutsk), Okean (Nakhodka), Devon (Oktyabrskoe), Mosenergo, Srp i čekić (Moskva), ali mnogi od ovih klubova su ugašeni. U ovom trenutku jedine antifa grupe postoje na Kavkazu, Spartak Nalchik, Anzhi Makhachkala i Terek Grozny. Ruski nacisti mrze Kavkasce, dijelom zbog rata u Čečeniji. Zato dobar dio Kavkazaca podržava ideju antirasizma, ali i među njima ima lokalnog šovinizma.

U Rusiji trenutno nema jakih ljevičarskih partija, čak je i Komunistička partija za Putina i ne ponaša se kao ljevica. Postoji mnogo malih ljevičarskih i anarhističkih organizacija (Autonomna akcija, RKSMB, Komitet za radničku internacionalu, KRAS-MAT…), ali one nisu uključene u djelovanje antifa navijačkih grupa. Antifa navijači sarađuju na razmjeni informacija, na forumima kao što su magazin Ofsajd, Lijevi fudbal i FARP. Sve su to grassroots inicijative za ljude koji uprkos nacističkim simbolima i rasističkim sloganima imaju volje da dolaze na stadione.

Čini se da je među navijačima na tribinama prisutan veliki broj ekstremnih desničara. Kako je gledati vrhunski fudbal u Rusiji kao deklarisani antifašista?

Među navijačima svih većih klubova u Rusiji ima antifašista, ali oni ne mogu otvoreno iznositi svoje stavove. Ako otvoreno pokažeš da si antifašista, odmah ćeš biti napadnut. Situacija u Rusiji je slična situaciji u Bugarskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji, gdje su stadioni takođe puni nacista, kako u prvoj ligi, tako i u nižim ligama. Na skoro svim utakmicama mogu se vidjeti simboli ekstremne desnice, keltski krstovi, Odalova runa, 14/88, crno-žuto-bijela zastava (zastava Ruskog carstva), a ponekad i kukasti krstovi.

Možete biti napadnuti čak i ako osnujete apolitičnu navijačku grupu, jer se vjeruje da su stadioni samo za ekstremnu desnicu. Primjer za to je slučaj antifašiste Ilya Dzhaparidze, navijača moskovskog Dinama, koji je želio pokrenuti apolitičnu navijačku grupu. Nacisti su ga zbog toga ubili.

Ja živim u Ekaterinburgu i navijam za FK Ural. I mi imamo problem sa ektremnom desnicom na stadionu. Naši lokalni antifašisti su pokušali otići na navijačku tribinu, ali im je rečeno da je moraju napustiti. Nema sumnje da je među običnim navijačima mnogo ljudi protiv rasizma, ali ako govorimo o supkulturi ultrasa, tu stvari stoje potpuno drugačije.

Morate razumjeti da prostor bivšeg Sovjetskog saveza, sa izuzetkom zemalja Srednje Azije, ima problem sa fašizmom na tribinama. Na primjer u Ukrajini skoro svi timovi, osim kijevskog Arsenala, imaju naciste na tribinama. Situacija se razlikuje u Bjelorusiji, gdje djeluje desetak antifašističkih navijačkih grupa, kao Partizan Minsk, Orsha, Ivantsevichy i Rudensk, ali takođe postoji i jak nacistički pokret.

Kakvim se aktivnostima, kao antirasistički navijači, bavite na stadionu i van njega?

Većina ljudi trenutno radi na tome da se ujedine i zajedno odlaze na stadione, ali bez antifašističke simbolike. U Chelyabinsku, gradu blizu Ekaterinburga, lokalni apolitični i antirasistički navijači godinu dana su navijali za FK Chelyabinsk, ali bili su kosntantno pod napadima nacista, koju su veoma jaki u tom gradu. Klub je kasnije raspušten.

Ruski antifašisti danas pokušavaju organizovati amaterske turnire, na kojima i sami mogu igrati fudbal. U Sankt Petersburgu lokalni antifašisti imali su lokalnu DIY fudbalsku ligu. U gradu Permu, 360 km od Ekaterinburga, moji prijatelji organizuju turnir PermCityBall.

Sviđa mi se kako to rade u Grčkoj. Tamo postoji mnogo antifa amaterskih timova, kao na primjer Asteras Exarchia. Vjerujem da je zbog velikog broja nacista nemoguće preuzeti navijačke sektore, ali moramo pokušati stvoriti kulturu antifa ultrasa u Rusiji i raditi zajedno.

Ovog ljeta išao sam na Antifašistički fudbalski festival u Ioanninu, u Grčkoj. Učestvovalo je šest amaterskih timova: Asteras Exarchia (Atina), Proodeftiki Tumba (Thessaloniki), Autonomni fudbalski klub iz Patrasa, Liberta (Volos), Apifarhos (Ioannina), Marinos Antipas (Larissa). Sve ove timove pokrenuli su antifašisti i oni igraju na lokalnim turnirima. I antifašisti u Rusiji počinju da rade nešto slično.

Antifašistički fudbalski festival održava se prvenstveno radi jačanja veza između antifašističih amaterskih klubova širom Grčke, a osim toga, služi kao plaforma za diskusiju, kako o fudbalu, tako i o politici. Festival se tokom godina širio, a ovog ljeta su po prvi put učestvovali gradovi Ioannina i Larissa. Nasuprot raznim navijačkim grupama profesionalnih klubova svi učesnici jasno su izjavili da su svi ujedinjeni u zajedničkom cilju. Za antifašiste u bivšem Sovjetskom savezu, gdje je ultradesnica zauzela stadione, ovo je važna strategija.

Kao što sam rekao, i mi u Rusiji sada organizujemo ovakve turnire. U avgustu je održan šesti antifašistički fudbalski turnir u Sankt Petersburgu. Svi učesnici turnira su antifašisti koji se protive rasnim predrasudama. Ove godine na turniru učestvovalo je dvadeset muških timova i četiri ženska, iz Bresta, Minska, Nizhn Novgoroda, Cherepovetsa, Moskve i Sankt Petersburga.

Ovakvi turniri postoje i u drugim gradovima. Na primjer, Nizhny Novgorod 9. maja svake godine slavi oslobođenje od fašizma u Drugom svjetskom ratu, organizujući ženski turnir pod imenom “A zore su ovdje tihe” (po nazivu čuvenog filma Stanislava Rostotskog iz 1972.).

Poznajem članove antifašističke navijačke grupe moskovske Lokomotive koji moraju razmazivati ljepilo preko svojih naljepnica kako bi ostale čitave. Zbog nacista oni na stadion ne mogu unositi svoje transparente. Išli smo s njima na utakmicu Dinamo Moskva – Omonia Nicosia i sprijateljili se sa navijačima Omonie, grupom Gate 9.

Komuniciram i sa navijačima Spartaka iz Nalchika i Orshe (Bjelorusija). Poznajem i neke antifa navijače iz Kazahstana. Vjerujem da svi antifa navijači iz čitavog svijeta trebaju pomoći da se kreira nova navijačka kultura, u kojoj nema mjesta rasizmu. Imamo blog i internet magazin u kojima pišemo o antifa ultrasima iz raznih zemalja.

U izvještaju o rasizmu u Rusiji, koji su objavili mreža FARE i SOVA centri, tvrde da su ovakvi stavovi unutar navijačkih grupa, kao i u ruskom društvu, intenzivno u porastu od ranih 2000.-ih. Slažeš li se s ovom tvrdnjom?

Da, tokom 2000.-ih povećao se broj napada na imigrante. Ali ustvari, sve je počelo ranije. Razloge možemo tražiti u raspadu SSSR-a i etničkim konfliktima s početka ’90.ih, na primjer problem između Kavkazaca i Rusa je uzrokovan ratovima u Čečeniji.

Tokom devedesetih u Rusiji se počinju javljati grupe nacista, iako su tada još bili marginalna supkultura. Ultradesni skinsi počeli su ići na utakmice i napadati imigrante u podzemnoj. Kasnije su te grupe izašle iz okvira undergorunda i počele održavati javne skupove. Zbog niskog nivoa obrazovanja i finansijske krize, neki ljudi su ih počeli podržavati. Tokom 2000.-ih nacistički pokret je krenuo da napada antifašiste i mnogo ih je tada ubijeno.

Za razliku od drugih zemalja, mi, antifašisti, ne podržavamo niti jednu političku partiju i pokret. Nacistima je pomagala i policija, tako da smo se morali osloniti na sopstvene snage. Tačnije, tih godina smo se suočili sa najradikalnijim nacistima na svijetu, i malo je ljudi bilo spremno da im stane na put.

Sve to je dovelo do radikalizacije ruskih antifašista. Borbe su vođene svakodnevno. Tadašnja situacije je uporediva sa “olovnim godinama” u Italiji (sukob italijanske države, tajnih struktura NATO pakta i ekstremne desnice protiv radikalne ljevice, koji je trajao od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih godina 20. vijeka). Nacisti su izazvali velike nerede na trgu Manezh i moskovskom naselju Biryulyovo. Nacizam u Rusijii trenutno je u padu, oni više ne mogu organizovati velike skupove i ne napadaju antifašiste.

Mislim da je to dijelom i zbog situacije u Ukrajini. Ljudi u Rusiji su vidjeli da ultradesne snage znače samo rat i destrukciju, tako da prestaju podržavati ruske nacionaliste. Međutim, navijačka supkultura je zatvorena i nacisti će još dugo biti dio nje.

Misliš da politika ruskih vlasti ima veze sa pojavom rasizma u društvu i rade li vlasti dovoljno na njegovom suzbijanju?

Vjerujem da je krivica za širenje nacističkog pokreta na ruskim vlastima. Postoje dokazi da su neke desničarske grupe sponzorisane od Kremlja. Vlasti su sebi dale zadatak da ojačaju patriotizam u društvu i pokrenuli su program “kontrolisani nacionalizam”, tako nadzirući aktivnosti mladih na ekstremnoj desnici. Međutim, i tokom vladavine Borisa Jeljcina vlasti su koristile bande nacista za napade na protivnike režima i reketiranje. Zbog svega toga, možemo reći da su od početka ’90.-ih vlasti pomogle nacistima da ojačaju i stanu na noge.

Danas, zbog situacije u Ukrajini, vlasti su odlučile pokazati kako ne podržavaju naciste, zbog čega su oni pod velikim pritiskom policije. Kad su vlasti odlučile prestati podržavati nacistički pokret, on je u javnosti poražen i ponovo je utonuo u underground. Siguran sam da bi vlasti ponovo podržavale nacionaliste, ako im to bude od koristi.

Čine li klubovi (i igrači) dovoljno u borbi protiv rasizma među navijačima? Ako ne, šta bi trebali promijeniti?

Mislim da klubovi sada ne rade dovoljno. Poduzimaju se mjere protiv rasizma, i igrači su protiv, ali fudbalski navijači to ne žele da čuju. Potrebne su nam inicjative odozdo, od samih navijača.

Naravno da su tribine uveliko odraz društva i dok god su ljudi voljni tolerisati nacističke slogane na tribinama, biće teško uraditi bilo šta. Rusija će teško imati koristi od inicijativa kao što je FARE. Na primjer, Lacio se jako trudi u borbi protiv rasizma, ali tribine su im i dalje pune ektremnih desničara. Ovdje je neophodno pokušati promijeniti supkulturu.

Problem predstavlja i to što rukovodstvo klubova u Rusiji ne zanimaju navijači dok god im ne smetaju u zgrtanju novca. Počeli su se boriti protiv rasizma samo zbog sankcija UEFA-e. Zenit je jedan od najbogatijih klubova u Rusiji, ali daleko manje ulaže u borbu protiv rasizma, nego u dovođenje novih igrača.

Ima li u Rusiji klubova sa ljevičarskim i otvoreno antirasističkim stavovima?

Moj prijatelj Murat Mizov, navijač Spartaka iz Nalchika, ima veze sa klupskim rukovodstvom i jedan je od vođa na tribini. Tu često možete vidjeti antifašističke simbole. Mislim da postoji potencijal za razvoj većeg broja antifašističkih grupa u Kavkazu, Tatarstanu, Bashkortostanu. Tamošnji ljudi su bar voljni prihvatiti antirasističke teme, jer nisu etnički Rusi, dok tribine u Moskvi i Sankt Petersburgu imaju čvrste veze sa ekstremnom desnicom.

Da li su Zakon o navijačima iz 2014. i “Pravila ponašanja za gledaoce i njihova bezbjednost na stadionu” iz 2011. pomogli u borbi protiv rasizma?

Mislim da zakoni koji kontrolišu ponašanje ljudi na stadionima nemaju efekta. Policajci koji su na dužnosti na stadionu ne razumiju značenje simbola koji se pojavljuju na tribinama. Prepoznaće kukasti krst, ali to se svakako rijetko viđa.

Kad su se nacisti ’90.-ih pojavili na njemačkim stadionima vlast je usvojila oštre zakone i onemogućila im pristup. Ali Rusija nije Njemačka i takvi zakoni teško mogu imati uspjeha. Njemačka još uvijek ima problema sa neonacističkim navijačkim grupama (na primjer FC Energie Cottbus). Represivnim zakonima ne možete riješiti problem rasizma. Mislim da je potreban ozbiljan i predan rad od strane navijača na edukaciji i pomaganju jednih drugima.