Godine kada je Novi Pazar usao u Super ligu Srbije vladala je velika euforija u gradu pa je te i narednih nekoliko sezona gradski stadion bio bukvalno ispunjen do poslednjeg mesta, do tada slabo organizovani navijacki pokret u ovom gradu ozivljava i jacaju tri do tada ne tako jake grupe Torcida, Ekstremi i Ultra Azzuro. Posle par godina navijaci pocinju da bojkotuju upravu i klub ispada u drugu ligu, sad se na stadionu skupi tek koja stotina gledalaca. Ali sto bi se reklo sve sto je lepo kratko traje.
Da se mi prebacimo na put Pazaraca u Beograd…
I ova kao i mnoge navijacke price sa gostovanja nastaje spontano kad grupa momaka u jednom pazarskom kaficu odlucuje da i uprkos zabranama gostovanja ode na Banjicu kod njihovih starih suparnika. Put se naravno planira nekoliko dana unapred, a mladici na sve nacine pokusavaju da skupe pare pa neki od njih prodaju telefone i zlatan nakit kako bi imali dovoljno novca. Tri dana pred utakmicu je doslo do dogovora sta i kako? Putovace se sutra do Beograda i prespavace kod jednog Pazarca koji zivi u prigradskom naselju pa ce pred utakmicu nabaviti karte i banuti na stadion pa sta bude.
Za Beograd se krece busom, osam momaka iz grupe Ekstremi na stanicu dolaze dva sata ranije te u obliznjem kaficu uz veliku euforiju cekaju bus. Putovanje prolazi u zezanju i dobroj atmosferi. Kada su stigli u Beograd na stanici ih po dogovoru ceka drug kod kojeg su planirali da odsednu. Sledeci dan prolazi u razgledanju grada i upoznavanjem sa putem do stadiona i planiranjem pravog momenta za odlazak i ulazak na stadion.
Kada je svanuo dan utakmice svi su se probudili u cik zore, adrenalin im je proradio i zelja da odu na utakmicu sa kojom bi srusili zabrane i prvi put posle nekoliko godina otisli na Banjicu. Inace FK NP i FK Rad su sklopili dogovor o zabrani dovodjenja gostujucih navijaca.
Sat vremena pred utakmicu odlucuju da krenu, na stadion dolaze sa 2 taksi vozila i sa kupljenim kartama ulaze. Nedugo po ulasku na stadion primecuje ih policija i u cudi prilazi i legitimise ih. Na opste zaprepascenje shvataju da su Pazarci dosli i oko njih se pravi kordon i smestaju se na odvojen deo tribine.
Deo domacih navijaca po zavrsetku utakmice pokusava da saceka Ekstreme ispred stadiona ali zbog velikog broja policije ne uspevaju te Pazarci pod policijskom pratnjom napustaju stadion, a kasnije i grad…
Za kraj prenosimo poruku jednog od momaka iz ovog teksta: ” Sve se moze postici, samo je bitna zelja, dobra ekipa i dobra organizacija ”
Za početak, reci nam nešto o istoriji navijanja za Peskaru.
Istorija navijanja počinje 1976. godine kada se grupa malđih ljudi, na čelu sa Andelom Manzom, organizuje u novu grupu, različitu od Fedelissimi kluba. Zastava RANGERS se prvi put pojavljuje na utakmici Peskara-Como 1977. godine. Te godine naš klub je po prvi put izborio plasman u Seriju A i kako su na stadionu bili radovi, grupa se privremeno situirala na južnu tribinu zajedno sa Fedelissimi koji su u međuvremenu promenili ime u Ultras. U sezoni 1978-79, dve grupe su se napokon premestile na severnu tribinu, koja je od tada pa do danas ostala mesto okupljanja ultrasa Peskare. Na kraju te sezone je zabeleženo jedno od masovnijih gostovanja ikada kada je oko 40 000 navijaca otputovalo u Bolonju, na mec protiv Monce u okviru play-off utakmice za Seriju A. Definitivno najbolje godine za ultrase Peskare su bile kasne osamdesete kada se klub ponovo plasirao u Seriju A. Tih godina (1985) je nastala i ekipa Bad Boys koja je bila jedna od najboljih u zemlji. Pored pomenute, nikle su i još neke grupe: Cherokee (veoma jaka grupa), Park Kaos, Gruppo Tritati, Bronx Pescara, Mr. Hyde … Bronx i Mr. Hyde su se rasformirali posle nekoliko godina dok su Park Kaos, Cherokee i Tritati to učinili 1998. godine kada su svi ušli u Rangers da bi ojačali grupu dok su na tribini ostali i Bad Boys. Tako je izgledala naša tribina sve do 2004. godine kada su i “loši momci” odlucili da ugase grupu pre utakmice Peskara-Napoli.
Kakva je trenutna situacija na tribini ?
Trenutno postoji samo jedna grupa, Rangers. Postoje sekcije iz mesta u blizini Peskare (Silvi i Ripa Teatina)kao i mnogo malih grupa ali svi poštuju i priznaju Rendžerse kao glavnu ekipu. Tribina ove sezone odiše entuzijazmom, u klub je došla nova uprava i svi očekujemo dobra izdanja ove sezone, kako na terenu tako i na tribinama.
Organizacija grupe ?
Za sve aktivnosti tribine (organizovanje gostovanja, koreografija, marketing …) je zadožen “direttivo” grupe.
Prijatelji-Neprijatelji?
Imamo dve prijateljske grupe, Vićencu (datira još od 1977. godine) i Mesinu. Takođe imamo dobre odnose sa ultrasima Livorna i Ðenoe. Postoje lična prijateljstva sa članovima mnogih tribina ali pomenuta dva su zvanična. Takođe, postoje kontakti sa Torcidom iz Splita (dva grada se nalaze tačno jedan prekoputa drugog). Naši najveći neprijatelji su ultrasi Lacija još od 1977. godine kada su napali žensku ekipu Peskare i to rivalstvo je postalo mržnja 1992. godine kada je jedan od njih nožem ubio našeg coveka ispred jedne diskoteke. Ostali rivali su : Foda, Samb, Ankona, Askoli, Bari, Taranto, Roma, Salernitana, Napoli, Verona, Avelino, Kosenca …
Ima li politike na vašoj tribini ?
Politike nema uopšte, naša stranka je Peskara i plavo-bela boja
Koliko ljudi broji vaš kop na domaćoj a koliko na gostujućim tribinama ? To zavisi od dosta stvari, kao na primer, od situacije u klubu. Ove sezone imamo prodato pet hiljada sezonskih karata a na prvoj tekm nas je bilo oko deset hiljada dok je prošlogodišnji prosek između tri i četiri hiljade. Na brojnost na gostovanjima takođe utiče dosta stvari , nikada nas nije manje od sto a prošlogodišnji maksimum je bio dve hiljade protiv Lanciana a vredi pomenuti i hiljadu ipo u San Benedetu.
Na ogradi se redovno viđaju zastave BUBU, znamo da je u pitanju vaš pokojni član, nešto više o tome …
Bubù nije bi samo član grupe, on je bio vođa. Petnaest godina je bio lider Rendžersa i upravo je on zaslužan za novu generaciju utrasa u gradu. Umro je u Januaru 2006. godine ali od tada niti jedna utakmica Peskare ne prolazi bez njegovog imena.
Nešto više o policijskoj represiji nad vašom tribinom. Da li imate zabrane i koliko ?
Zanimljivo je da nemamo mnogo problema sa policijom, imamo svega 30-ak zabrana na celoj tribini. Nažalost, kako stvari stoje to će se uskoro promeniti pokretanjem ovih kartica za navijače (tessera del tifoso).
Činenica je da postaje sve teže i teže opstati u svetu ultrasa kada je Italija u pitanju nešto više o tome …
Upravo to, u poslednje vreme je jako teško biti ultras u Italiji, sve je protiv nas. Televizija, policija, javno mnjenje .. u zemlji koja zaista ima mnogo problema ultrasi su prvi na udaru a razlog je više nego očigledan, mazanje oči javnosti i sklanjanje pažnje sa pravih problema. Što je najgore, ljudi upijaju propagandu koju im servira televizija. Tako da od 2007. godine svaki vikend mi nismo sigurni da li ćemo pratiti svoj klub jer moramo da čekamo ministra ili lokalnu policiju i da vidimo da li će nam zabraniti gostovanje. U nekim gradovima je nemoguće ući na stadion sa šalom DIFFIDATI LIBERI, nebrojano puta nam uzimaju i kaiševe …
Iz tvog ugla, da li če ultrasi preživeti ?
Mislim da če pravi ultrasi umreti sa pojavom ovih navijačkih kartica. Ultras pokret je rođen ovde kao nezavisan i pobunjenički pokret i nemoguće je postati *zvaničan* navijač kao što vlast hoće …
Koje su, po tebi, trenutno najbolje tribine na čizmi ?
Svakako su napolitanci najbolji (Curva A) ali postoji još mnogo dobrih grupa a ovom prilikom bi izdvojio ultrase Atalante i Đenoe.
Za kraj, kakvo je tvoje viđenje navijačke scene u Srbiji i da li ljudi sa tribine prate dešavanja kod nas ?
Moje mišljenje je da je vaša scena jedna od najboljih u Evropi. Mnoštvo dobrih grupa i dobrih akcija. Voleo bi jednog dana da dođem i pogledam uživo neke utakmice. Što se mojih ortaka tiče iskreno slabo se prati i uglavnom poznaju Grobare i Delije neki i United Force ali generalno imaju veliko poštovanje prema navijačima iz Srbije.
Utakmica kadetskih selekcija Sarajeva i Goražda, koja se danas igrala u okviru Omladinske lige “Centar”, prekinuta je u 72. minuti nakon opšte tuče igrača i roditelja.
Incidentu je prethodila prepirka i verbalni obračun, nakon čega je igrač Goražda fizički nasrnuo na mladog fudbalera Sarajeva. Oborio ga je na travnjak i nastavio udarati nogama i rukama, a ostali mladi fudbaleri su pritrčali i nastala je opšta tuča.
Umjesto da smire situaciju i roditelji su utrčali u teren te se priključili tuči u kojoj se više nije znalo ko koga udara. Sudiji nije preostalo ništa drugo nego da odsvira prekid utakmice, a konačnu riječ o incidentu dat će disciplinski organi Saveza.
U trenutku prekida utakmice Sarajevo je vodilo sa 2:0, a oba gola za domaći sastav postigao je Sulejmanović (17 i 65 minut).
Podsetimo se jos nekih utakmica u kojima su roditelji dali primer deci kako ne trebaju da postupaju, najratoborniji su bili Spanci koji su u nekoliko navrata verbalne sukobe zavrsavali fizickim obracunom.
Povod je bilo naguravanje 13-godišnjih igrača Alare i Collerensea nakon jednog grubog prekršaja na utakmici na Mallorci. U svađu na travnjaku su se umiješali roditelji, a zatim je došlo do sukoba. Zbog tuče, koja se kasnije preselila na tribinu, sudac je prekinuo utakmicu. Lokalni mediji javljaju kako je nekoliko osoba u incidentu ozbiljnije ozlijeđeno te su zbrinuti u bolnici. Sukob je završio tek dolaskom policije.
https://www.youtube.com/watch?v=xz-xtApLClA
Šokantan snimak iz Španije desio se na utakmici između UD Telde i UD Guia, a čovjek koji je izvukao deblji kraj je identifikovan kao otac jednog od fudbalera gostujućeg tima. Policija je pokrenula istragu, a prema informacijama iz Španije, povrijeđeni je završio na operaciji oka. “Klub osuđuje sve ono što se dešavalo na utakmici protiv Teldea. Incident nije vezan za ono što se dešavalo na terenu i nema nikakve veze s našim klubom”, saopšteno je iz UD Guia.
Incident koji se dogodio na meču pionira OFK Beograda i Bežanije, pravi je primer kako roditelji mogu negativno da utiču na decu. Naime, roditelji koji su se nalazili na tribinama su se sukobili, a potom i potukli.
Koliko klinci ne mogu da ostanu imuni posle ovakvih scena, pokazuje činjenica da je jedan od pionira “Bežanije” preskočio ogradu i pokušao da smiri razjarene roditelje.
Donosimo vam nešto stariji intervju koji je dao vođa navijača Atalante iz Italije. To je poznata grupa u ultra svijetu a zove se “Curva Nord Atalanta”. Intervju je dao lider grupe 2010 godine nakon niza turbulencija oko Curve Nord. U to vrijeme se pričalo da je Curva Nord ugašena.
Vest da je “Curva Nord Atalanta” ugašena je ostavila u neverici ultrase širom Evrope jer je ova tribina predstavlja jednu od boljih u Evropi. Da li je grupa zaista ugašena i koji su sledeći koraci otkriva nam lider tribine Il Bocia kroz intervju za lokalnu TV stanicu.
Curva Nord je ugašena! To je vest koja je izašla u nekoliko dnevnika u državi. Šta imate da izjavite na to?
Il Bocia: Mi nismo izdali nijedno zvanično saopštenje gde izjavljujemo gašenje severne tribine. U prošlosti smo izdavali saopštenja, ali novine se nikad nisu bavile time. Na sastanku koji smo održali odlučeno je da se vratimo korenima, da će navijanje biti spontanije i prepušteno pojedincima, ali ni u jednom trenutku nismo pomislili na gašenje. Dokazano je da kad dođe do minimalnog problema sa policijom uvek isti stradaju, a to su ljudi koji su na čelu naše tribine.
Dakle hocete reći da se Curva Nord ne gasi?
Il Bocia: Na sastanku je bilo 500 ljudimoguće je da je neko drugačije protumačio našu odluku i pomislio da ćemo prestati da idemo na utakmice Atalante. Mi nismo nastali od danas do sutra da bi se tako lako odrekli od tribine. Za nama su godine i godine borbe za naša prava, prevazišli smo svakakve probleme, ali nekad su nas ostavljali na miru da ih rešavamo sami i svima smo bili dobri. U protekle tri godine nas smatraju odgovornim za svaku sitnicu koja ima veze sa Atalantom.
Ne možemo više da nastavimo ovako, uvek smo u centru pažnje. Ne može policija nas da maltretira ako je neko ko je nosio Atalantin šal napravio neku glupost koja nema nikakve veze sa nama.
Dakle radi se i o promeni načina navijanja, vraćanju korenima. Koliko je na ovu odluku uticala zabrana koju ste dobili?
Il Bocia: Uticala je mnogo, jer kod nas su uvek bili na prvom mestu zdravi ideali, prijateljstvo i dobra atmosfera, Atalanta je kao prvo jedna velika porodica i tu smo da pomažemo jedni drugima. Kad ti diraju nekoga iz tvoje porodice ne možes da reaguješ bez emocija. Ovo što se meni desilo je vrhunac jedne velike represije. Dešava se da odemo u Kaljari gde ne možemo da okačimo naše zastave, imamo 110 karata, ali nas ne puštaju da uđemo na stadion, gostovanje u Đenovi protiv Sampdorije nam je zabranjeno, jer smatraju da je to utakmica visokog rizika. Kako visikog rizika kad nas vezuje dobro prijateljstvo sa njihovim navijačima!? U Bergamu se ponašaju kao da smo mi jedini problem u gradu. Nama su naše zastave nešto najbitinije i nadamo se da ćemo ih jednoga dana opet nositi kao slobodni ljudi. U poslednjim godinama gubimo nadu, jer nas zatvaruju u kavezima kao da smo ne znam šta skrivili. Osnovna prava su nam uskraćena. Iako se ne slažemo sa mnogim zabranama počeli smo da ih poštujemo. Diffidati idu svake nedelje da se potpisuju dva puta u policijskoj stanici iako bi za to vreme mogli da odvedu svoju decu na izlet.
Koliko puta su ti zabranili da ulaziš na stadion i kako je to uticalo na tebe?
Il Bocia: Hahaha. Ne bih znao da ti kažem, ali više puta je došlo do toga. Uvek sam platio i odgovarao za svoje postupke. Deset godina je zbog toga ispaštala moja porodica, ali uvek sam bio spreman da dam sve Atalanti. Poštovao sam odluke Mup-a i nisam se nikad žalio. Ali ova zabrana je prevršila svaku meru.
Sta imate da kažete onima koju smatraju Vašu odluku kao politički potez. Mnogi su rekli da na ovakav način pokušavate da vršite pritisak na organe reda, na državu i na javnost, jer hoćete da dokažete kako tužno i mirno izgleda stadion bez vas?
Il Bocia: Zašto bez nas. Gde god bude igrala Atalante mi ćemo biti tu. Kao što je 2000 ljudi otišlo u Milano, tako ćemo ici u Leće, Kataniju itd. U današnje vreme ljudi su navikli da im sve bude spremno, da sve bude organizovano do minimalnog detalja. Na ovaj način hoćemo da se vratimo korenima. Da to bude kao što je nekad bilo. Neće biti dovoljno da se dođe na dan utakmice ispred autobusa, platiti koliko treba i uživati. Navijanje neće biti više organizovano već prepušteno pojedincima. Pre deset/petnaest godina je to bilo normalno.
Sto se tiče materijala, fanzina…?
Il Bocia: Sve je to posledica ove odluke…
Il Covo, vaše mesto okupljanja i jedno od najvećih navijačkih sedišta u Italiji, šta će biti sa njim?
il Bocia: Il Covo će uvek postojati. Ako ne budemo išli danas u sedište ići ćemo na neko drugo mesto, ali ćemo se uvek okupljati i slaviti pobede naše Atalante. Družićemo se i dalje. Sedište je nekada postojalo da bi se našli posle utakmice i da bi svako izneo svoje utiske i gde bi se prvenstveno stvarala dobra atmosfera i pevale pesme. Pokret koji smo stvorili ovih godina neće tek tako nestati. Nastvićemo da se okupljamo na ulicama, u parkovima, u sedištu, ali biće sve spontanije.
La festa della Dea (Žurka Boginje)? Da li će i dalje postojati?
Il Bocia: Pričaćemo o tome. Nama te stvari prijaju, da vidimo roditelje kako dovode decu, igrače na bini i sve to zajedno je nešto neopisivo. To je deo nas i nećemo se odreći tek tako.
Mnogi kažu da ste bas Vi ti koji terate porodice od stadiona!
Il Bocia: Ko doživljava tribinu zna kako stoje stavri. U novinama svaki dan pišu svakakve priče. Ja dolazim ovde da Vam kažem kako se osećam i kako stvarno stoje stvari, a to sto pišu novine to me ne zanima. Ponavljam, uvek sam odgovarao za svoje postupke, ali na utakmici protiv Milana (dan kada je G.Sandri ubijen) nisam ni bio na tribini. Svi moji drugari su pohapšeni tog dana, ali samo tri momka su razbila to staklo. Ne vidim zašto treba svi mi da ispaštamo zbog toga. Posle tog incidenta moje ime je pominjano u svim medijima, a platili su i svi oni koji su mi bili blizu.
Što se tiče tog 11. novembra i tog razbijenog stakla. Vi ste posle toga izdali saopštenje u kome ste osuđivali takva i slična ponašanja. Da li je došlo do nekih promena i da li je Curva Nord zrelija dve godine posle tog događaja?
Il Bacio: Taj proces odrastanja je počeo pre 15 godina baš zbog toga, jer je problem već tada postojao. Represija, moderni fudbal, televizija, pay tv sve nas je to ujedinilo da se borimo protiv toga. U nedostatku jednog organizacionog centra koji postoji u većini klubova, Curva Nord je morala da prihvati veliku odgovornost što se tiče svega. I ta zurka Boginje je naš proizvod. Nije lako okupiti igrače iz ‘63, iz ‘81, pokazati mlađim generacijama šta znaci ta ljubav prema klubu. Sve je to nama zapalo i mi smo to prihvatili, ali to niko ne spominje. U novinama često se priča o vozovima prepunim navijača i traži se da se Ultrasi osude zbog nekih šteta. Zašto mene za svako gostovanje zove direktor FS-a (Italijanske železnice) i pita me: “Galimberti, hoćeš da ti organizujemo voz za Đenovu? 30.000 i može!” Zašto se o tome ne priča? Mi smo takve ponude više puta odbili, jer smo već organizovali autobuse… Zašto se uvek loše priča o nama, mi smo se uvek odgovorno ponašali i što se tiče toga tribina je dostigla neku zrelost.
Vraćajuci se na vašu odluku. Da li će tako nešto ohrabriti tzv. pse lutalice da naparave neki incident u potrazi za vizibilnost u medijima?
Il Bocia: Naravno da posotoji rizik, ali što da ispašta cela tribina zbog nekih pojedinaca. Shvatiće i sami da za dobrobit Atalante i našeg ambijenta ne treba smišljati tako nesto.
Mi se nadamo da ćemo se jednog dana vratiti sa strastvenim navijanjem, sa organizacijom, ali ko će preuzeti odgovornost da vodi sve to kad su kazne ovakve kakve jesu. Postoje momci koji bi hteli da organizuju, da zamene starije, ali ko je tako glup da preuzme stolicu koja je postala tako vruća i plaća za svaku sitnicu? Uvek smo bili na raspolaganju i Mup-a i svih, jer smo ponavljali u sebi:”Tribina je najbitnija, tribina je najbitnija…” Preuzimali smo odgovornost za sve što je bilo u vezi sa Atalantom, ali ne možemo više da plaćamo toliki ceh.
Što se tiče kluba, u kakvim ste odnosima sa upravom?
Il Bocia: Hteli bi da nam uprava izađe u susret u nekim stvarima kao što radi Pozzo u Udinezeu. Ne možemo sami sve da snesemo. Svi pričaju o Atalanti, ali gledaju samo svoje džepove. Na stadion odlaze samo ljudi sa parama, ulaznice su preskupe. Narod mora da se probudi i izađe na ulice, jer je ovo prevršilo svaku meru.
Kako ćes podenti ovih 5 godina bez utakmica?
Il Bacio: Ja sam uvek plaćao za svoje greške, ali ne podnosim nepravdu. Da plaćam zbog drugih to više ne mogu. Stariji drugovi me opominju da prestanem sa tim da uvek stajem ispred svih i preuzimam tuđu odgovornost. Svi to kažu, ali šta da radim…preživeću i to, sad sam se i navikao na te zabrane.
Možemo da te nazovemo vođom navijača?
Il Bocia: Vođe navijača nikad nisu postojale. Postoje ljudi koji su bitne referentne tačke na jednoj tribini i oko kojih se odvija mnogo toga.
Reci mi jednu pozitivnu i jednu negativnu stvar koju bi izbrisao iz ovih deset i više godina provedenih na Severu?
Il Bocia: Pozitivnih stvari ima na gomilu, ali jedna od najlepših je možda kad nas je bilo 900 u Sijeni kad smo već znali da ispadamo u drugu ligu. Navijali smo kao da smo u trci za kup Uefa, bilo je neverovatno. Svi su nam zavideli na tome, jer su osetili kakvu povezanost i odanost imamo prema našim bojama. Takođe i aplauz prema Romi i golu Kasana koji nas je izbacio u drugu ligu je bio veoma emotivan trenutak. tada je predsednik Ruggeri trebalo da shvati šta se sve skriva iza imena Atalanta. Šta je sve to što samo mi imamo.
A negativna stvar? Da li je to razbijeno staklo 11.novembra?
Il Bocia: To su stavri koji su deo svega ovoga, ali mnogo više je pozitivnih sećanja nego onih negativnih u ovih 15 godina organizovanog navijanja. Ja se nadam da će jednoga dana klub prijatelja i organizacioni centar opet proraditi, jer to je ono što nam je najviše nedostajalo. Neko ko bi nam pomogao u svemu ovome i koji bi se pobrinuo naročito za porodice, decu i starce koji dolaze na stadion.
Ali, Claudio, iskreno rečeno, da li Ultrasi polako nestaju sa tribina?
Il Bocia: Pa kako da narod odlazi na stadion sa starim entuzijazmom? Bubanj je postao oružije, nositi zastave je smatrano nasiljem…sa Kjevom da bi poneli zastavu na dve motke:”Tu Chievo, io Chiavo” (Ti Kjevo, ja Karam) morao sam da zovem 25 karabinjera, levo desno da se cimam…postalo je gotovo nemoguće nastaviti u ovakvim uslovima. Na početku utakmice su sve tribine prazne, a van stadiona redovi da bi se kupile ulaznice. Drug ti je bolestan, a ti ne možeš da koristiš njegovu sezonsku…odjednom je sve postalo zabranjeno i svi su sumljivi šta god uradili.
Neki kažu da porodoce više ne idu na stadion, drugi da se navijački pokret polako gasi. Šta je istina?
Il Bocia: Istina je da ti manje vremena treba da odeš u banku i otvoriš račun nego da kupiš kartu za stadion. Naravno da će ljudi pre da odu u bioskop nego na utakmicu, a neka se sad pitaju što su nam stadioni poluprazni…
Kada se priča o Ultras mentalitetu o čemu se tačno radi?
Il Bocia: To je mentalitet ljudi koji funkcionišu kao neki motor koji pokreće jednu grupu ljudi, to se širi na celu tribinu, pa na ceo stadion i diže euforiji u celom gradu da bi se svi okupili oko nečega zajedničkog. To je isto u svakom gradu. Mi, Ultrasi, smo zapravo taj motor koji je tu zbog Atalante i dobro je što smo tu, jer bez nas bi bilo kao u pozorištu. To ti dolazi iz srca. Niko ti ne kaže kako treba, to se rodi u tebi kad si mali i guraš napred zbog ljubavi prema Atalanti…to je strast!
Postoji ljubav prema Atalanti, ali postoji i mržnja prema drugim klubovima…
Il Bocia: To je tako u Italiji. Nismo mi izmislili odanost prema rođenom gradu. Mržnja se nastaje polako i godinama postaje sve veća i veća.
Mržnja se ispoljava samo na verbalnoj osnovi ili…?
Il Bocia: Ma i dobre batine ponekad padnu. To je neminovno…ja sad ovde pričam o organiziciji svoje tribine, ali mi smo poštovani u celoj Italiji, jer smo uvek pokazali strastvenu odanost prema klubu, a kad je trebalo i na takav nacin.
Još jedna stvar me zanima. U tenutku kad ti je izrečena kazna da li si dobio poruke solidarnosti od protivničkih navijača?
Il Bocia: Da, da, naravno, to se uvek dešava i od ljudi koji su povezani sa Atalantom. Sve to mi je mnogo drago.
Da li su se oglasili i navijači Breše?
Il Bocia: Oni su mi jos pre 4 godine posvetili parolu:”Nemico leale, Bocia non mollare!” (Bocia izdrži, neprijatelju lojalni!) zbog slične kazne. To su stvari koje su mi stavrno drage i koje će mi ostati u sećanju, jer znači da ono što sam radio je ipak vredelo. I ja sam grešio, daleko od toga da nisam, ali ko je bez greha neka baci prvi kamen.
Da li si to radio zbog neke vizibilnosti u celom ovom mehanizmu? Neki su rekli da si vođa naroda…
Il Bocia: To je posledica svega što sam radio. Ja sam takav, ali pored sebe imam sjajne momke, najbolje drugare sa kojima sam branio naše boje po celoj Italiji i hteli bi da to radimo i po Evropi… Atalanta ima fudbalsku istoriji koju učiš od roditelja dok si mali i svi navijači Atalante bi zaslužili nesto više.
Navijači Atalante na treningu 17.04.2018
To znači da želite vizibilnost za pozitivne stvari koje su vezane za navijanje?
Il Bocia: Mi samo želimo da postoji lojalnost i kod novinara i svih kritičara. Mi smo uvek izašli na sud, uvek smo bili tu kad su nas zvali i preuzimali odgovornost za naše postupke…uvek! Postoji narod koji piše o nama, koji nas osuđuje, ali se krije i ne sme da nam kaže u lice šta o nama misli. Mi govorimo samo iz srca, nemamo neke sakrivene ciljeve, ne zarađujemo ni evro, jer nas to nikad nije interesovalo. Ko naparavi sranje zna da će za to platiti. U utorak je bilo 500 momaka na sastanku i niko nije hteo da se ugasimo, ali niko više ni ne može da preuzme odgovornost za sve ovo. Tribina je uvek najbitnija, ali čija je više ta tribina?
Juce je u Kopenhagenu doslo do okrsaja navijaca Poljske i domacih navijaca u kojem je posle intervencije policije i upotrebe gumenih metaka jedan navijac Poljske pogodjen metkom u glavu, uhapsen, a kasnije i brutalno pretucen.
Nekoliko stotina Poljaka je doslo u Kopenhagen da pruzi podrsku svojoj reprezentaciji u borbi za kvalifikacije za SP u fudbalu.
Navijac Poljske je tesko povredjen, ima povrede glave i masnice po telu. Kada je pogodjen metkom policija ga je uhapsila i nastavila da ga tuce.
Bad Blue Boysi u Beogradu
Dogovor je pao prije nekoliko dana, odredili smo mjesto i vrijeme okupljanja, tko je došao-došao je, tko nije nema pojima kaj je propustio. Dogovor je bio u već dogovoreno vrijeme, na već dogovorenom mjestu, kupujemo karte za vlak i krećemo. Nema alkohola, nema gudre…potrebna nam je čista glava.
Krenuli smo, ne znajući kaj nas očekuje, ekipa koja je krenula je bila spremna na sve.
U Vinkovcima nam nekoliko Ultrasa koje znamo s repke daje još nešto artiljerije koja se buksa po vlaku… Na grani nas srpski drot pita jel putovanje organizirano ili ne, koji vam je vođa, znači nisu imali pojima da dolazimo iako nas je naša murija već u vlaku proaktala… Pretpostavljali smo da ni granicu nećemo preći, bilo bi i njima jednostavnije, ali su nas ipak pustili… Da nas je neko napao na putu do Beograda, ne bi baš dobro prošao, jer smo bili fino nabrijani, a drotovi u vlaku su bili totalno usrani…
Dolazimo u Beograd, na kolodvoru nas čekaju specijalci, jer su im naravno ovi iz vlaka dojavili da dolazimo. Čim smo sišli s vlaka, zagrmili smo Dinamo Zagreb.. kaj ćemo drugo. Da murije nije bilo, mislim da bi bez beda počistili onaj dio Grobara (a, možda i nekog iz ostalih beogradskih grupa) koji su nas čekali vani. Pretres na izlasku sa kolodvora i trpanje u bus ‘firme Krstić’.
Fina vožnja kroz grad, iako smo stali skoro na svakom semaforu.
Grad u totalnom kurcu, zmazan, cigana koliko hoćeš…vidjeli smo neke zgrade koje im je NATO zbombardirao. Stvarno smo mislili i nadali se da će nam barem bus kojim su nas furali do dvorane kamenovat.. ali ništa.
Dolazimo pred dvoranu, onaj dio Grobara koji je bio tamo nemože vjerovat da smo došli.
Malo im mašemo onak da ih podjebemo, a drotovi nas trpaju u ‘halu’, uz tzv. pretres gdje smo mogli ufurat kaj smo htjeli, ali nitko nije imao ništa, nitko nije htio riskirat nepotrebne pizdarije. Naravno dio nas dio nije uopće pregledan kak spada.
U dvorani smo jedno dvije-tri ćuke prije početka tekme, zajebavamo se, D**** pokušava složit koreografiju od ljudi u obliku slova »d«, par naših dečkiju nam odlazi po ‘pleskavice s kajmakom’ i po sokove do nekakve pečenjare.
Drotovi manje-više korektni, rekli su da možemo navijat, ali bez provokacija jer će nas izbacit iz dvorane. Kad se dvorana počela puniti ovi nisu mogli vjerovat da smo fakat došli.
Postavljamo legendarnu zastavu Dinamo sa grbom grada Zagreba, no drotovi privađaju jednog od vlasnika u hodnik dvorane jer nije htio predat zastavu na njihovu zamolbu, te mu uz dosta udaraca pendrekom po glavi i u ostale dijelove tijela (tamo gdje najviše boli), hvatanja za grkljan itd… ipak uzimaju dotičnu zastavu, te vele kako je kod njih i da ćemo je dobiti na kraju tekme nazad.
Mislili smo svi da će Grobari nekaj konkretnije napravit, da će bolje navijat ali su nas poprilično razočarali. Bilo je, naravno hrpe provokacija s njihove strane, pjevanje četničkih pjesama..
Mi smo navijali koliko smo mogli, u trenicima kad su ovi zašutili, glavno da smo se čuli. Pred kraj prvog poluvremena murjaci vele da izbacimo riječ Dinamo iz repertoara pjesama, jer je to navodno provokacija, al’ ih nismo previše fermali za to.
U drugom poluvremenu panduri su valjda dobili naređenje da nas isfuraju van pet minuta prije kraja tekme, kaj i rade i u tom trenutku se zaletavaju dvojica grobara preko donje tribine i naljeću na dvojicu naših iz Zagreb City Boys, koji ih lansiraju nazad na dno tribine (primjer: grobar na slici sa majicom “hooligan”).
Kak su nas isfurali van mi nismo skužili da je i drugi dio Grobara krenuo za nama, al’ nas drotovi trpaju u bus uz dosta naguravanja, vraćaju oduzetu zastavu i pravac željeznički kolodvor. Na kolodvoru čekamo oko dvije i pol ćuke vlak, pretpostavljajući da će doći do barem nekog incidenta, ali se čini da je murija dobila strogu direktivu da nas čuva. Slušamo priče zapovjednika drotova, rikavamo od smjeha.. npr, kad smo ga pitali koja je razlika između njegovih i žandarmerije, odgovor je bio tipa: ‘pa nismo mi i oni isto.. nemoj da mešaš žabe i babe’ i slično, rikavali smo..
Na samom kolodvoru je bilo nešto grobara koji su išli na vlakove, ali je bilo i onih koji su nas snimali. Ulazimo u vlak, dajemo nekaj love njihovom kondukteru iako znamo da nas ne bi izbacio van iz vlaka.. frajer si je sigurno zaradio još jednu plaću..
Putem nazad kamenovanje, u manje-više svakom mjestu. U Zemunu nam razbijaju vanjsku šajbu na jednom od kupea, (murija veli, ‘ma to neki cigani u ovom rajonu svake sedmice razbijaju i kamenuju vlakove’ sam kaj su ovoga **** imali i šalove oko vrata). U Staroj Pazovi gađaju vlak bakljama i raketama, al’ uglavnom fulavaju. Vlak vozi i dalje, mi se zajebavamo u vlaku, ali na svakom kolodvoru za svaki slučaj stojimo na vratima.
U Šidu na kolodvoru vlak stoji jedno pol čuke i tu ekipa iz jednog od kupea snima nekog čiču sa violinom na kolodvoru i uz povike ‘daj jednu za dušu’ i slično dotični čiča počne svirat neke ciganske pjesme.. u vlaku kaos, trganje od smjeha.
Prelazimo granu, T… iz Vinkovaca nam u Tovarniku fura čevape i vodu (svaka čast), te lagano idemo prema voljenom gradu.
U Zagreb stižemo oko pol 7, par naših koji nisu mogli ići s nama nas čeka na kolodvoru, naravno kao i desetak drotova.
Neki na posao, neki na faks, a neki doma…ali jedno je sigurno, bili smo u Beogradu, pjevali smo svoje pjesme, bilo je čak i nešto šore, previše osiguranja za konkretnije stvari i s naše i s njihove strane, ali sve u svemu to je bilo gostovanje za pamćenje.
Kragujevac kao glavni grad centralne Srbije i Sumadije je vec decenijama u nazad poznat kao grad radnicke klase u kojem je jako izrazen lokalpatriotizam pa samim tim i ljubav prema lokalnim sportskim klubovima u kojim prednjaci Radnicki.
Navijacka grupa Crveni Djavoli vec 28 godina organizovano bodri sve sekcije sportskog drustva Radnicki, a najorganizovanije su posete fudbalskim, kosarkaskim i odbojkaskim utakmicama ovog kluba.
Po samom uvodu moze se zakljuciti da najvise Kragujevcana bodri svoj gradski klub, a za njim idu pristalice dva najuspesnija beogradska kluba koji kao i u svakom gradu imaju sekcije.
Iako je prethodnih godina FK Radnicki doziveo velike udarce poseta na njegovim utakmicama i dalje daleko prelazi prosek druge i trece lige, rangova u kojem je Radnicki igrao prethodnih sezona.
Rivalitet izmedju Crvenih Djavola i pristalica C.Zvezde i Partizana eskalirao je prethodnih godina kada je Radnicki igrao najjaci rang takmicenja u fudbalskoj i kosarkaskoj ligi gde je redovno dolazilo do sukoba pomenutih grupa. Maja ove godine doslo je do iznenadne akcije Delija i upada na utakmicu FK Radnicki kada su Crveni Djavoli ostali bez zastave sto je jos vise zateglo odnose medju navijacima.
Na karti grada oznaceni su krajevi u kojima ima najvise navijaca tri najpopularnija kluba:
Istorija navijača Voždovca vezana je za 1912-u godinu, kada je FK Voždovac osnovan. To je bila publika koja je aplauzima pozdravljala svoje miljenike, gledajući utakmicu sedeći. Ipak, za istoriju navijača Voždovca upisana je 1987 godina, kada se u naselju Braće Jerković organizuje prva ultra navijačka grupa – VILENJACI. Bilo ih je oko 30 i to su bili momci iz kraja koji su igrali fudbal u omladinskom pogonu Voždovca. Pored Vilenjaka pojavili su se i ZMAJEVI (to je tradicionalni nadimak FK Voždovca) i delovali su zajedno. VILENJACI su bili skloni neredima i krađama tako da su već na svojoj prvoj utakmici na Lionu, koju je Voždovac dobio sa 2:0, napravili su nered tj. opljačkali su poslastičarnicu odnevši skoro sve iz nje.
Navijači Voždovca su od samog početka imali svoj stil navijanja i trudili se da budu originalni. Pirotehnička sredstva su uglavnom bila korišćena za prekidanje utakmica, kao npr. protiv Zvezdare, Sinđelića, Hajduka, Žarkova… Svi protivnički navijači koji su u to vreme dolazili na stadion Voždovca nisu dobro prolazili a ono po čemu su bili poznati VILENJACI i ZMAJEVI je da su voleli da otimaju zastave i da ih odmah iscepaju ili spale. Tako su bez zastava ostali Tornado Lion (2 kom.), Service Crew Žarkovo (2 kom.), Dijabole BSK, Buldozi Sinđelić…
Sezona 88/89 donosi na scenu još jednu grupu navijača Voždovca. To su bili GENOES UNITED koji su svoj kop postavili na istoku. A negde u isto vreme ZMAJEVI i VILENJACI su se ujedinili tj. ZMAJEVI su ušli u sastav VILENJAKA i povukli svoju zastavu sa kopa. Ove dve navijačke grupe se nisu poznavale ali spajala ih je jedna stvar – ljubav prema Voždovcu. Naravno GENOES UNITED prelaze posle izvesnog vremena na zapad i ujedinjuju se sa VILENJACIMA. Sezona 89/90 donosi još jednu novu grupu navijača, sa zanimljivim imenom HASINI TRAFIKARI. To je bila ekipa koje je na stadion doveo fudbaler Voždovca – Hasa, a svoj kop su postavili na južnoj tribini stadiona da bi naravno posle izvesnog vremena i oni prešli na Zapad i ujedinili se sa već postojećim grupama na zapadu. Ipak, baš kada se očekivalo da će grupa zaživeti zauvek, ona se raspala…mada i dan danas neki od tih navijača i danas dolaze na stadion i jedina poruka im je “…mi smo tu ako zatreba…”.
Godina 1990 donosi na scenu novu navijačku grupu koja je po uzoru na film “Ratnici podzemlja” delovala više kao ulična banda nego navijačka grupa. Ime je naravno poznato svima – INVALIDI VOŽDOVAC !!! Avgusta 1991 nastala je 14 metara duga zastava sa imenom grupe i srpskom zastavom sa grbom u sredini kao obeležjem grupe. U to vreme gostujući navijači su retko dolazili na stadion Voždovca (verovatno jer su VILENJACI učinili svoje) pa su INVALIDI morali da prave nerede po gostujućim terenima. Naravno, u nedostatku gostovanja po Srbiji posećivane su i utakmice ženskog rukometnog kluba Voždovac jer nove generacije koje su se pojavile u sezoni 1993/1994 bile su željne dokazivanja. Od tada brojnost grupe je u konstantnom porastu, u svakom delu grada ima bar jedan navijač Voždovca a koreografije i pirotehničke fešte su daleko iznad ranga takmičenja fudbalskog kluba. NAŠE OČI VIDE SAMO VOŽDOVAC !!!
Grupa navijača F.K. Voždovac iz Beograda, osnovana 1990. godine i verno bodri i podržava svoj klub koji je nastojao da svoj srpskoligaški status pretvori u višedecenijski san, koji se zove “Prva Telekom liga” (nekadašnja druga liga). U proteklih par godina, osim jubileja desetogodišnjice grupe, održan je i jedan, zlata vredan, kojim se malo ko može podičiti od srpsko-crnogorskih klubova. Devedeset godina kluba i sada već osamnaest godina vernosti klubu sa Dušanovca je morate priznati, retkost na našim prostorima. Voždovac je 2004 godine ušao u Prvu Telekom Ligu i time nam poklonio nove izazove, akcije… Sledeće sezone potom, VFK je na iznenađenje svih nas ušao u najviši rang naših takmičenja – SuperLigu. INVALIDI su u toj sezoni počeli da doživljavaju blagu takoreći “ekspanziju”, brojnost grupe se naglo povećala, dok je protiv Crvene Zvezde na otvaranju stadiona zabeležena rekordna poseta u našem kavezu od preko 500 INVALIDA.
Osim omasovljenja i kristalizacije “INVALIDI” se mogu svrstati pod navijačko osveženje naše tifo scene. Za razliku od navijača klubova iz iste lige, koji pored srpskoligaškog podržavaju i “veće klubove” i mešaju obeležja istih, “INVALIDI” su od kluba nezavisni i potpuno samofinansirajuci. Marketing koji se sastoji od odlično urađenih i kvalitetnih navijačkih rekvizita (dukserice, prsluci, šolje, kačketi, nekoliko vrsta šalova itd.) je finansiran iskljucivo od članarine, koju navijači VFK-a sakupljaju mesečno. Tu su naravno i novi veliki barjaci, nova velika zastava par pirotehničkih fešti koje kakve nisu pravile ni mnogo veće navijačke grupe. Urađen je i grafit koji je, bar na stadionima u prostora SFRJ najveći – dimenzija (50 h 2.5 metara).
Nedolazak ozbiljnijih navijačkih protivnika na naš stadion je doveo do toga da incidenata skoro i nema. Iako samo takmičenje (treća liga) nije davalo inspiraciju, bezrezervno smo pružali podršku našem dragom i jedinom F.K. Voždovcu. Ako i ne dosanjamo san o višem rangu (nekada druga liga a sada evropa) naše oči će i dalje gledati samo Voždovac. Nadamo se da su sva trenutna događanja početak nečeg velikog koliko za klub, toliko i za nas i za ceo fudbalski Beograd. Bez kompleksa “mali klub” ili pak “mala grupa”, idemo dalje sa mnoštvom ideja, inovacija i dugoročnih planova. Pravljenje novih liga učiniće i naša gostovanja zanimljivijim. Uostalom sam drakonski zakon o navijačima će učiniti da jezgra navijačkih grupa budu još tajnovitija i maštovitija, kako bi doskočili zakonu. Vreme će pokazati ko je šta i ko je ko u budućim događanjima na i oko fudbalskih borilišta. KO NAS NE ZNA UPOZNAĆE NAS AKO NAS ZNA UPOZNAĆE NAS JOŠ BOLJE!!! Invalidi Voždovac 1990 SVOM SNAGOM
Pesma navijača Boke je verovatno najlepša na svetu, Liverpulova najpoznatija, tvorac Romine ne prepoznaje klub za koji navija, Interova poziva na ludu ljubav, Laciova da nikad ne odustaneš…
Navijači Boke ili “La Doce” kako sebe nazivaju, što je naravno broj 12 imaju nezvaničnu himnu koju mnogi smartaju za najlepšu navijačku pesmu na svetu. Radi se o “Boca mi buen amigo”, pesmi koja se tradicionalno peva pre meča.
Prevedeno sa španskog, “Boka, moj dobri prijatelju, u ovoj sezoni ponovo smo sa tobom, bodrićemo te srcem, mi tvoji navijači želimo da budeš šampion”.“Briga me šta kažu, šta govore ostali, pratim te svuda i volim sve više”.
Druga je naravno “You'll never walk alone”, klupska himna Liverpoola koja se peva pre domaćih mečeva na “Enfildu”, a nastala je 1963. tačnije tada su je obradili “Garry and the Peacemakers”.
Bilu Šenkliju se svidela, ostalo je legenda. Možda nije najlepša, ali jeste najpoznatija navijačka pesma na svetu…
U Španiji za najpopularnu važi himna Sevilje, to ne podrazumeva Kataloniju naravno, u kojoj je najpopularnija Barselonina …
U Italiji, Juventusova himna “Storia di grande amore” ima najviše navijača, Interova “Pazza Inter amala” je po mnogima najlepša , dok je Milanova himna, “Milan solo con te”.
Romina Himna je delo Antonela Venditija zove se “Roma, Roma”, autor kaže da sadašnju Romu ne prepoznaje i da bi voleo da se njegova pesma ne izvodi na “Olimpiku”.
Lacio ima himnu “Non mollare mai”, što je navijački poklič u Italiji, značilo bi “Nema predaje”….
Ma nema te sile koja može da me natera da je ne upalim! I da pevam dok ona gori svojim čarobnim sjajem. Ne mogu da objasnim baš lepo šta se sve izdešava u tom minutu, ali znam da bez te svetlosti, dima i zvuka ne mogu.
Sećam se prve baklje koju sam nabavio. Bilo je to davno. Klinac… gledam je i ne verujem. Seo nazad u dvae'es trojku, držim je u džepu od jakne, ne puštam. Šta sam je sve video u glavi dok sam se vozio nazad u kraj…trans, lebdim, slike samo prolaze.
Dolazim u kraj, i pre nego što ću da se nađem sa ortacima, idem u neki štek da je lepo i sam pogledam. Kao da držim zlato, nežno i pažljivo je posmatram, okrećem, gledam. Otvaram da je pomirišem, novi miris koji me totalno obuzima, i koga nisam zaboravio do dana današnjeg. Odlazim da se nađem sa ovima… oni zanemeli.
Iste večeri smo kako smo znali i umeli nabavili još para, i sutra kupili još. Kako dočekati sledeća dva dana do tekme. Stoje mi u sobi, složene, poređane na specijalnom mestu. Koliko puta sam ih uzeo da pogledam još nešto, ne znam ni sam. Došla tekma, odosmo na stadion, dok sam ih delio ortacima… tišina, ozbiljnost, odgovornost. „Palimo posle gola, budite spremni!“, naređenje stiže… i krećemo u bitku, nema preživelih! „'Ajde bre dajte jebeni gol!“, više mislim u sebi, nego što pevam, ali čekam. Navijam, strpljiv sam, ali hoću da puknem od iščekivanja.
PHOTO: Edin Puzic
Držim ruku u džepu, ne puštam je, nijednom nisam tapšao kad je išao deo pesme sa rukama…boli me kurac! Šansa, utrčava ovaj sa leve, sam…evo ga…krećem da je vadim…kad ofsajd. “Jebem ti mater sudija!!!“ derem se na njega, jebeš gol nego zbog baklje… hoću da eksplodiram. Ipak, za par minuta dobar napad, ovaj daje gol…“Hvala ti Bože!“, vadim je, ruke mi drhte…skidam poklopac, par pokreta……“PPPFFFFFFFFFFF….!!!“…ekstaza, delirijum, sreća, sedmica na loto-u, blagostanje, 7. nebo, skidanje mraka, svršavanje…Vidim samo kako svetli, okolo sve crveno, buka, raj, dim, pepeo, a kao zvezde da padaju. Rupa na jakni…boli me uvo, kupiću novu. Omamljen, gledam kako gori, sjaj me zaslepljuje, ne vidim ništa… samo nju kako lepo gori. Minut…kog se i dan danas sećam, i ponovo doživljavam svaki put.
Šta kaže Vikipedija? Baklja je pirotehnička naprava koja hemijskom reakcijom emituje jarku svetlost i toplotu, bez eksplozije. Koristi se za osvetljenje i signalizaciju u vojnoj i civilnoj upotrebi…blablabla…ali prva asocijacija za reč baklja kada spomeneš čoveku je…o čemu i najviše piše u samoj Vikipediji…citiramo: Baklje se najčešće koriste u Evropi i Južnoj Americi na fudbalskim utakmicama u cilju poboljšanja atmosfere na stadionu. Najviše se koriste u zemljama Španiji, Nemačkoj, Švajcerskoj, Srbiji, Hrvatskoj, Italiji i Francuskoj, gde vatreni fudbalski navijači, koji se nazivaju „Ultras“, ih pale na početku, posle gola, ili na kraju kada tim pobedi. Eto…
Već mnogo godina se pale baklje na stadionima širom planete. Poznato je da je uopšte pirotehnika još od drevne Kine redovna pojava prilikom proslava raznih praznika, dogašaja i svečanosti. I dan danas vatrometi i ostala pirotehnička sredstva otvaraju i zatvaraju razne svetkovine, manifestacije, koncerte. Kao i drugi, i navijači su normalni ljudi, i takođe vole da vide na svojim fudbalskim svekovinama malo vizuelne predstave, pa su i sami počeli da koriste pirotehniku. Počeli su južnoamerikanci, ali su evropljani otkrili Ameriku. Italijani su od nje napravili umetnost, i eto kako je dospela i u vikipediju kao jean od najupečatljivijih simbola navijača. Na svakom kontinentu gde se navija, tu gore i baklje.
I Eskimi ne jebenom Severnom polu da igraju fudbal našo bi se neki koji bi upalio baklju. Jer jednostavno ulepšava ceo događaj i doživljaj. Važna utakmica, tvoj tim daje gol…erupcija radosti, za sekund sve oko tebe gori, masa koja skače, eksplozija zvuka i boje zajedno ukomponovana još više ulepšava trenutak i reže ga memoriju. Taj fenomen, bakljada… koja spaja sve navijače u jedan glas, tera ih da još glasnije zapevaju, jer kada gore baklje, to se zna…mora da grmi! Navijnje dok gore baklje na tribini… neverovatan osećaj, to svi znamo. Taj kome se to ne sviđa, taj je budala, bez ljutnje.
Opet, ne poričemo da se ponekad pretera, i da se baklja može iskoristiti ne samo za ono zbog čega ih najviše i palimo. Bićemo iskreni, jer je prosta činjenica da ih navijači zloupotreljavaju ponekad. Jebiga, niko i ništa nije savršeno, pa ni baklja. Međutim, to nije razlog da se zbog nje završava u zatvoru, samo zato što si je upalio na utakmici, i zato što predstavlja nešto što ti je urezano u život.
Navijači bez baklji…pa jebem ti život! Pa makar ležali puna tri meseca… opet će se paliti, to znaju svi. Pogotovu u fudbalski ne toliko razvijenim zemljama, gde atmosfera koju navijačke grupe prave, mnogo više privlače ljude nego sam fudbal, a veliki udeo u svemu tome ima i naravno…
Setimo se legendarnog Zvonka Mihajlovskog:“… i igrači slave vodeći pogodak zajdno sa navijačima na tribini, gde sada gori na desetine „bengalskih vatri“. Sjajna atmosfera zar ne!?“ Sjajan komentator!
