Mnogi od nas su zaboravili navijačku grupu “Vitezovi” koja je navijala za nekadašnjeg prvaka Srbije, Obilića.

Legendarni navijač Obilića zvani “Tezvi” odlučio je da nas obraduje sa svojim textom, gdje predstavlja svoju grupu.

Text Tezvi-a prenosimo u cijelosti:

VITEZOVI OBILIĆ – MOJA PRIČA VOL.1

Da napišem koju reč i o Vitezovima, ali odma’ mora da napomenem da sam na Obilić krenuo tek leta 1999. posle bombardovanja, jer sam se pre toga bavio nekim malo drugojačijim adrenalinskim akcijama (HCpunk svirke svakog petka i subote, Unison, Austerity itd. – ko zna zna) tako da nažalost ne mogu da govorim ni o čemu što sve vas verovatno najviše i zanima, a to je taj period kad su bili i Punk Knights i skinsi u kopu svi zajedno i gomila baklji uvek i svuda bahato. Dakle ja sam došao tek kad je sve bilo već u principu gotovo, ko Srbija što će da uđe u EU na kraju žurke kad je sve popiveno i pojedeno.

Priznajem, išao sam na dosta tekmi u životu, nema stadiona ni livade u Srbiji i Crnoj Gori koje nisam obišao, tj. lažem, nisam eto bio u tom Bačkom Jarku, i srce me boli zbog toga, ali nikada na tekme nisam išao ni zbog kakvog kluba i sranja, jer sam od malena učen da budem partizanovac, znači moj ćale je odrasto u istom kraju gde su odrasli Mance i Živković, i iako su oni bili 10-ak godina mlađi od njega, na tom Naselju Ekonomije (batajnički drum od Zemuna ka Bataji) koje je udaljeno možda manje od kilometar od 13. maja gde je Mance živeo, stalno se igrao fudbal jer su bili pravi tereni sa travom i skoro pa pravim golovima, tako da je tu dolazio i Mance da igra i još brdo klinaca iz okolnih naselja, dok je Živković bio što se kaže domaći.

E sad, ne znam kolko se ljudi ovde sećaju Živkovića ali kontam da ga se Grobari i te kako sećaju jer su on i Mance bili tandem koji je harao početkom 80-ih. Ima i u onom dokumentarcu dosta o tome. Naravno, kasnije me ćale vodio na Košutnjak jer je tamo trenirao Partizan, da me upozna sa Manceom i Živkovićem, i jasno se sećam, možda sam imao 5 godina, seli za onaj kafanski sto pored terena i kao šta pijemo, ajde koka kolu, a ja mrzeo koka kolu iz dna duše, jbga ipak sam bio klinac pa mi draži bio gusti sok, hehe, al’ kao gde sad da odbijem kad Mance časti. I popijem ja tu koka kolu, naravno na nos mi izađe ono gazirano, al’ eto kao, to je bio taj sudbonosni dan kad sam upozno dve meni najveće legende Partizana, i to je bilo to, nema nazad. I aj’ sad ti mene takvog zadojenog da kao nateraš da počnem iskreno da navijam za FK Obilić. Nerealno skroz, zar ne?

I nemoj neko sad da pomisli da ja sad kao prozivam navijače manjih klubova…daleko bilo, pričam samo moja iskustva, pa čak i ono kad smo imali obračun sa Južnim Frontom, ja to nikako nisam doživeo kao bijemo se klub protiv kluba, no brate zna se, banda protiv bande, to nikad veze sa fudbalom nije imalo, niti će imati. A i pored toga, da budem skroz iskren, mene fudbal kao igra nikad nije zanimao (trenirao sam basket), mislim lepo je videti gol i dobru šansu, ali sve ovo ostalo u 90 minuta meni je bilo smor smorova, i uvek sam gledao da nešto izakcijamo tokom tekme van stadiona samo da ne bi morao da budem prisutan celu tekmu. Pa jbte, sećam se kad me ćale vodio na derbije 80-ih, ma niti jedan nismo propustili na JNA. Dođemo na onaj istok, svi gledaju tekmu ja gledam kakva zanimljiva ludila se dešavaju na jugu i severu, još me ćale opominje, hehe.

Dakle, ja se nadam da me bar deo ekipe ovde konta zašto nikada nisam mogao da iskreno izjavim da navijam za Obilić kada je činjenica bila da sam navijao za Partizan od malena, a logično išao sam na Obilić, jer tamo je bila moja ekipa. Znači išlo se isključivo zbog te ekipe, zbog zezanja, navijanja, gudre, cirke i tuča. Klub jednom dobije, 2 puta izgubi, znaš kolko sam se potresao zbog toga, alo bre pa nekad ni rezultat nisam znao. Znači, išli smo isključivo zbog tog druženja i zajebancije, jer kad ti dva dana putuješ vozom do Pljevalja da bi gistro gledo neku tekmu pa realno je da je tih 90 minuta ništa u odnosu na ova dva dana ludila. Naravno, ne kažem ja ništa, bilo je tu uvek i ljudi koji su mnogo voleli klub, koji su pratili taj fudbal, nervirali se na svako loše dodavanje, i njima svaka čast, ali ja jednostavno nisam bio jedan od njih.

A sad o Vitezovima, dakle da se pozabavam malo i tim mojim dvorištem…

Na početku mora odma’ da se shvati jedna jednostavna istina da to moje navodno dvorište realno uopšte i ne postoji, tako da hteo ne hteo ja i nemam čime da se bavim. Kao što verovatno pojma nemate ova grupa je ukinuta dekretom još 2006. godine a ako ćemo iskreno sve se raspalo još 2003. kada su bili ti poslednji trzaji organizacije, ali uglavnom vezane za cimanje oko marketinga, jer je urađeno tipa 10 vrsta bar šalova od kojih je svaki simptomatično bio u različitoj boji, dakle to su bile al’ bukavlno ujedinjene boje benetona, pa sam tako ja npr. šetao neki sivi sa žutim i crnim prugama koji je neodoljivo podsećao na grobarski tako da je bilo masovnog mistaken identity akcijanja po gradu jer kako ti da ubediš bilo koga da je to Obilićev šal kad nema ni etiketa, nema prišivač, a o vezu da ne pričamo, znači opušteno idem po Vidikovcu i javljaju mi se nepoznati ljudi kao gde si Grobare, jer su mislili da sam njihov, ali je bilo naravno i skroz kontra situacija, kada naletiš u noćnom busu na grupicu ko zna kojih pa krenu da ti zagledaju šal, pa bi i da pipnu, a svi u vidno alkoholisanom stanju, i svaka priča bi bila skroz suvišna jer bi ispalo da se pravdam a to je gore no da sam krenuo da bežim.

– Golubovci, Crna Gora, oktobar 2003. –

Ali to je bilo vreme kada su se po gradu još nosili šalovi kolko tolko opušteno, a i realno nije to bio taj trip otići do grada a da ne provociraš sve na koje naletiš bojama svog šala, i to čisto iz inata, da vidiš ko će i kako da reaguje.

Ma bre to je bila realna adrenalinska avantura tih godina, i iskreno mi je žao što toga više nema jer je ukinuto zbog tih napada po principu “svako na svakog i svuda”, i naravno zbog noževa. Ali se jasno sećam i one anegdote koja je kružila gradom a zapravo verovatno bila skroz istinita priča, kada su navijača jedne grupe, da je ne imenujem sad jbga, po šalu u busu prepoznali čopor neke dečurlije osetno izgasirane, i kako je ovaj video da su ga izvalili i da će da napadnu jer to im je jednostavno u opisu radnog mesta, ovaj je samo fino izvadio sklopljen nož i naslonio ga rukom na šipku za koju se držao da ovi to jasno vide, tako da su ubrzo odustali od akcije.

Ja u to doba nisam šetao nož ali upravo to mi je i bio trip, dakle snaći se i preživeti bez tih pomagala a opet se bahato kurčiti u svakom delu grada bez razlike. Znači fazon “hold your head up and never look behind”, i čitavih 6 godina je to odlično prolazilo sa tim bar šalovima dok jedan put naravno nije prošlo, tj. naleteo sam na jednom HC koncertu u Zemunu 2001. godine na stanovite koji nisu jebali nikakva pravila niti poštovali kodekse (a koji realno tada nisu ni postojali), pa me umalo nisu zaklali polomljenom flašom ali šal ipak nije pao tj. jeste bio privremeno oduzet dok sam se borio sa krvlju te bio na ušivanju u Zemunskoj bolnici ali već 2 sata kasnije u povratku gajbi, u noćnom autobusu, onako sav u zavojima naleteo sam na jednog od napadača kome je ah, gle čuda, iz džepa duksa virio moj beli bar šal, onaj prvi koji su Vitezovi izbacili 1998. godine a za koji sam bio posebno emotivno vezan.

Naravno da se šal smesta vratio originalnom vlasniku dok je dotični bežao kroz autobus pružajući skroz solidan otpor, jer ja tu nisam više bio solo, sa mnom su u tom noćnom bili i klinci pankeri i korovci sa Ceraka i Vidikovca koji nisu bili u navijačkoj priči ali su vrlo dobro znali o kome se radi. Dakle, ako je meni njih trojica lupalo flaše o glavu i to s leđa ja mislim da je skroz fer što sam uzvratio na ruke sa ovim mojim komšijama, zar ne?

– Niš 2006. –

A što je još jače, par nedelja kasnije sticajem opet suludih okolnosti mečki na rupu je došao i ostatak ekipe, samo oni su malo gore prošli, jer je sa mnom tad bio i stanoviti I.B. sa svojom ekipom sa Dedinja, jer mi smo tad bili hardcore punk priča, i tu se nije gledalo ko za koga navija, nego smo se svi družili, pa su ovi što se kaže precenili svoje mogućnosti i greškom udarili na I.B. što ih je naravno preskupo koštalo. I ta prava ona salonska tuča u sred hola Doma Omladine sa sve krcatim kafićem i internet klubom pored, ušla je u anale, jer em što su ovi “Dedinje united punks & skins” bili jako dobro uhodani za te obračune, em je okolo bilo sijaset slobodnih metalnih stolica na izvolte. Tako da eto, karma je zaista čudo i ja sam dugo posle toga razmišljao kako je bre moguće da se sve baš tako potrefilo u roku od 2-3 nedelje, pa bre da sam ih tražio ne bi ih nikad našao a oni skroz sami došli.

No dobro, to su ipak neke moje lične frustracije, neke rane koje su i dalje otvorene, al’ reko ako već pišem – bedak je da to ne pomenem jer je dosta uticalo na daljnji razvoj događaja, jer su posle npr. krenule priče po gradu da su sve to zapravo bili navijači Obilića koje sam ja našao pa se kao svetio, i u noćnom busu i posle koncerta u Domu Omladine, a ti tzv.

Vitezovi su al’ bukvalno najmanje imali veze sa bilo čim, jer ja se uopšte tada nisam družio sa tom ekipom van stadiona i eventualno Lekinog Brda, tako da je to bio samo izgovor supraničkog tabora zašto su dobili batina, jer gde da kažu da su ih tukli klinci pankeri, mlađi i po 10 godina od njih, mada ni I.B. tad još niko nije znao, jer šta je on imao tad samo 20 godina, ali je već u to doba imao jako tešku ruku jer je ranu mladost proveo na građevini. Uglavnom mene je zadužio a i znam ga još od 1995. dok je još bio klinac skins, tako da su mi sve te priče kako je kriminalac, agent, totalno smešne. Bre normalan dečko skroz, i nikad se nije kurčio a realno je od malena mogao. I jedino kad je bio baš incidentan to je bilo kad su nam na koncerte upadali razni magupi, neki polu-zeldiji koji su valjda tripovali da su to nekakve metal-padavičarske žurke pa su hteli da sad oni tu kao maltretiraju ljude ili šta god. Naravno da to nikad nije moglo da prođe i mnogi su se na taj način baš čestito zajebali. A da su npr. pogledali barem jedan spot Madball-a znali bi da to nije nikakva hipi varijanta, ali jbga, takvo vreme bilo. Pogreši čovek. No da se vratim temi.

– OFK-a 2003. –

Iskreno, taj naziv za grupu Vitezovi me oduvek nervirao, jer je više pripadao tom Arkanovom delu navijača, tako da čim je Arkan ubijen u januaru 2000-te, isti su bukvalno nestali sa Obilića, i tako pokazali kakvi su zapravo navijači bili, jer dolaziti na Obilić isključivo zbog Arkana po meni je bilo totalno retardirano, i takve likove sam oduvek smatrao za kompletne idijote. Tako da je u neku ruku i dobro što smo ostali bez tog balasta, jer se ubrzo pokazalo koliko nas zapravo ima i koje su nam mogućnosti, a što se videlo već par nedelja posle ubistva kada smo igrali protiv Partizana na JNA i gde nas je bilo jedva 40-ak a od toga možda 15 sposobnih, i gde nas je u uličici iza juga napao Južni Front tj. većinom Young Boysi, njih 50-ak, možda i manje. Doduše o ovoj akciji sam već pisao naširoko verovatno ovde, i lik Grobar koji je te večeri bio tamo kada su se zaleteli na nas sa kamenim kockama i flašama, skroz je potvrdio sve što sam napisao. Uglavnom, da skratim, JF bi nas provereno tu razbili jer em su napali “iz zasede”, em ih je bilo više, em su prošli daleko veću kilometražu nego mi, ali desio se takav sticaj okolnosti da ih je interventna džipovima presekla na pola, tako da je možda samo njih 20-ak uspelo da se probije, a kako mi namazano nikad nismo nosili šalove na rizične tekme, oni su tu skroz ostali kratki za one njihove sive barove, jedno 6 komada smo im skinuli, ali držali su se časno do kraja, i to niko nikad sporio nije.

Ono što bih hteo da naglasim je činjenica da i pored toga što smo tada pokazali da Arkan sa tom ekipom nikakve veze nema, i dalje je kružila priča po čaršiji da nismo pravi navijači, i sve što ide uz to, tako da smo bili omiljena meta svih grupa koje su bile željne dokazivanja, dakle svako kome bi se digao kurac bi nas napadao jer su izvalili da nas ima samo 30-ak i to je onda bio zicer samo takav. Mada meni je to bilo skroz OK, jer ja sam od početka imao viziju o maloj grupi od 33 ljudi koja bi bila što se kaže jezgrovita, jaka, dakle kvalitet a ne puka masa, jer me jako nerviralo kada sam na tekmama gledao te grupe od preko 100 ljudi, a gde realno ima 50 sposobnih a ovo ostalo sve statisti, ili “dizači kartona” kako smo ih zvali, i sad mi se taj što se krije u masi kao nešto kurči a realno da ga samo izmestimo na trenutak iz te gomile pokazalo bi se da je pičketina i baš zbog toga nikad nisam gotivio velike grupe, jer su se tu štekovali i Kurta i Murta, a i onako kad si na gomili vrlo lako možeš da isfoliraš da si i ti u akciji a ne da samo statiraš u kukuruzu. I zato sam se uvek pitao, kako ti na tribini od par hiljada ljudi da znaš ko je tu ultras, ko huligan, ko simpatizer a ko koreograf, kad se svi ponašaju skroz identično i reže ti u facu ko da su upravo lično oni grupa a ne samo jedan mali delić, štraf u toj mašineriji.

I onda ti dođe neki takav na forumu i počne da sikće, da priča o tuči ko da je on lično učestvovao u njoj, tipa one izjave – uh, kako smo vas pokidali sinoć, pa ga pitaš koji to vi, leba ti, misliš ta i ta ekipa? Pa niste nas valjda tukli svih vas hiljadu pobogu? Ako su nas ovi stvarno tukli, to je bilo možda 50-ak ljudi u vrh glave, a ti što si iskusno čuvao odstupnicu 100-200 metara iza i gađao kamenjem pa pogodio i po nekog svog, pa to može i moja baba tako, stoga me batali tih priča o akcijanju, jer zna se tačno ko tu kosi a ko vodu nosi. Ali jok, oni bi i dalje da predstave tu neku romantičnu sliku da je sve to jedno i pored toga što se i kod njih na matičnoj tribini vrlo dobro zna da nije i nikada neće biti, uostalom zato i postoji prva ekipa i koje već ekipe, da bi se razgraničilo ko je tu ko i koja mu je uloga. Pa sam tako iz zajebancije zvao dotične da krenu jednom s nama npr. u Zemun pa da vide kako to izgleda kad te napadne 50 ljudi sa šipkama i lopatama a ti goloruk pa da onda dobro razmisliš dal’ si u fazonu da budeš i dalje ultras ili možda da ipak pređeš međ simpatizere.

I tako, da završim jbga ovaj deo priče za sada, jer ipak nit sam ja Branko Ćopić nit Ivo Andrić pa da mogu preko 3 sata u komadu da pišem, imam i ja dušu jbga iako možda trenutno tako ne izgleda. Dakle, za kraj ovog dela bi još samo pomenuo da smo mi odmah posle Arkana hteli da promenimo ime u “Ultra Obilić”, ali se to izjalovilo pa je na kraju ostalo ono tradicionalno “Front Navijača Miloš Obilić”, mada i danas kad pričamo na tu temu nekako to ime Vitezovi vazda provejava, što znači da se od toga jednostavno ne može pobeći. Inače, Vitezovi danas zaista više ne postoje, čak i ovi novi klinci su prestali da idu, i ostala je samo ideja u glavama nekoliko ljudi, i ta srpska zastava sa natpisom Miloš Obilić koju možete videti na svakoj tekmi reprezentacije, a mislim da ovi što idu nisu omašili nijednu tekmu, i naravno ona zastava Lekino Brdo koja se takođe trenutno nosi samo na reprezentaciju.

I da, umalo zaboravih, tu je i onaj DIY dokumentarac iz 2005. (ima na youtube-u) gde ima par jako dobrih momenata ali je ipak jako kljakavo urađen, da ne kažem preko kurca, dakle imali smo odličan arhivski materijal, bukvalno sve što je ikad izašlo u novinama sačuvano je, ali “producent” je nažalost bio u fazonu da se to rađe zbrza i završi što pre nego da uradimo temeljno, tako da je ispalo kako je ispalo, i što kažu ljudi, najbolji deo dokumentarca vam je muzička podloga hehe, dakle ti HCpunk bendovi u kojima su 90-ih svirali pojedini Vitezovi…

Nekoliko slika navijačke grupe “Vitezovi”: