Krcat stadion Pod Goricom, meč koji se čekao dugo vremena (plavi prije toga bili u Drugoj ligi, pa Zvezda nije dolazila u Podgoricu), idealno vrijeme, solidan teren, veliki broj gostujućih navijača – svi preduslovi za przanik fudbalu su postojali. Ipak meč Budućnosti i Crvene zvezde pretvorio se u nešto sasvim drugo…
Prije meča igrači plavo i crveno bijelih iznijeli su na centar transparent u znak podrške navijačima u borbi protiv represije, a onda je krenula spektakularna koreografija sa Sjeverne tribine, gdje su bili smješteni Varvari. Zastavice, šalovi, trake, tribina obojana u plavo-bijelo uz veliku podršku sa Zapada. Nakon nekoliko trenutka i dimna bomba u centrali tribine. Makar se na trenutak pomislilo da je u pitanju dimna bomba.
Jer brzo je kompletan stadion shvatio da je u pitanju suzavac – stampedo, bježanija, opšti metež, neviđena trka, borba za vazduh i život… Varvari na terenu, nekoliko tuča sa protivničkim navijačima i na samom terenu i na Zapadu, zaplijenjen transparent “Delije Vukovar”… Incidenti na sve strane…
“Svu pirotehniku smo kupili legalno, u prodavnici “Kabas”, vlasnika Srbe Kabadajića, na Banovom brdu u Beogradu. Taj suzavac je došao u paketu sa ostalom pirotehnikom i nije ga bilo moguće prepoznati, niti provjeriti”, pričao je tada jedan od vođa “Varvara”, dodajući da je bio neposredno pored osobe koja je nenamjerno aktivirala suzavac. “Kada smo vidjeli šta je u pitanju, već je bilo kasno.
Međutim, to nam je omogućilo da dođemo do navijača Crvene zvezde, oduzmemo im dva transparenta “Delije – Vukovar” i “Delije – Ruma” i obračunamo se s njima. To nam je bio cilj prije utakmice, ali nas je policija sprječavala van stadiona”.
Sve je trajalo dugo vremena, o fudbalu naravno niko nije razmišljao a nakon dva sata meč je počeo. U naredalnoj atsmoferi, gdje su igrači Brana Milačića čini se isuviše emotivno preživjeli kompletnu situaciju sa suzavcem, Zvezda se kao malo puta do tada prošetala Podgoricom.
Žigić i Pantelić u prvom poluvremenu, Krivokapić u drugom za ogromnih 0:3 i feštu Delija u glavno gradu Crne Gore. Na kraju 1:3, Igor Burzanović je sa penala postigao utješni gol za plave.
Intervju za nas portal dao je clan grupe Baricki Korpus, grupe koja je ovih meseci cesto vidjana na utakmicama reprezentacije Srbije u drustvu kontraverzne grupe Torcida Cikago…
Sta je zapravo Baricki Korpus i kad je nastao?
-BARICKI KORPUS je navijacka grupa iz malog sela kod Obrenovca, nastala je 2008 godine,kako su se generacije menjale promenila je tri imena Skunks,Nepozeljni i sad Baricki Korpus (korpus znaci vojska armija i sve sto obaveze to)
Od kad je pocelo organizovano pracenje repke?
-Mi smo navijali za fudbalski klub koji sad igra 1.Srpsku ligu ali pritom je pocelo bojkotovanje utakmica i krenulo se na reprezentaciju aktivno,aktivni smo vec 7 godina u poprilicnom dobrom broju.
Na Vasim slikama cesto se vidja i zastava Torcide Cikago u kakvim ste odnosima sa njima?
-Sa Torcidom Cikago smo u bratskim odnosima gde mi tu i oni,gde oni tu i mi,gde god mozemo SRPSTVO SIRIMO..
Da li imate neke planove o ujedinjenju svih srpskih grupa na jednu tribinu?
-To je plan i zelja svih momaka ali kao sto znate mnogo smo mi sitne ribe u ovom moru za to sve ali nadamo se DA CE SLOGA BITI PORAZ VRAGU I BORICEMO SE ZA TO!
Da li ce uskoro izaci neke pesme ? Jer je ljude verovatno smorilo samo dovikivanje sa drugim tribinama i nekoliko razlicitih nazovimo pesama koje se forsiraju na utakmicama…
–IMA pesama SRPSKIH UVEK I BICE NARAVNO…
Vasa grupa je poznata po borbi za zdravo rivalstvo kako tece ta borba?
–NASA GRUPA JE POZNATA SAMO PO TOME DA ZA SLOGU DA SE SRBI SLOZE,BICEMO NAJACI!
Trenutno stanje srpske navijacke scene?
-Mislim da rastemo iz dana u dan i da nam se mnogi ljudi pridruzuju u toj borbi!
Poruka za mlade navijace?
-Samo zdravo rivalstvo i samo SRPSTVO,SAMO SLOGA TO NAM JE SPAS!
Kako komentarisete trenutno represiju nad navijackim pokretom? I da li bi trebao da se usvoji neki zakon kojim bi se regulisala prava i obaveze navijckih grupa?
–TRENUTNO NAM SE TO desilo u ponedeljak, samo nasa grupa nije bila na stadionu, nisu nam dali iz ne znamo ni mi kog razloga da unesemo zastave srpske na stadion i naravno pohapseno je pola momaka iz nase grupe ali o tome niko ne prica i toga nema u javnosti, to boli! Naravno represija i samo represija …ponavljam srpske zastave nam nisu dali da unesemo!stop torturi stop represiji!
Da li planirate da organizujete neku akciju za grupni odlazak na SP u Rusiju?
-Planiramo uveliko dace Bog vremena zdravlja da sve to bude kako treba!
Sa kojim grupama imate saradnju?
-Sa svim mogucim grupama koji prate reprezentaciju
Da li pratite i ostale sportove osim fudbala?
-Za sad smo najaktivniji za na fudbalu ali pratimo sve,prestavljamo nasu zemlju u najboljem svetlu,junastvo ,postenje ,sloga i pravda!
Top 5 grupa iz bivse SFRJ?
-To ne bih da kometarisemo ne zelimo nikog da podizemo i spustamo,samo da se neproliva srpska krv!
“Sve je pocelo daleke 1987 godine kada je grupa beogradskih momaka, mahom skinsa,odlucilo da osnuje navijacku grupu.Nisu zeleli da navijaju ni za jedan od dva rezimska kluba, odlucili su da navijaju za F.K.Rad koji je tada usao u prvu ligu ondasnje drzave.Vec tada su poceli da ispoljavaju beogradski urbani duh,pokusavajuci da izvuku Srbiju od cemernog razmisljanja da postoje samo dva kluba za koje Srbi mogu navijati. Za razliku od vecine navijackih grupa u tadasnjoj drzavi,U.F. se nisu priklonili ni jednoj politickoj partiji ili “nacionalnom lideru”. Daleko od toga da su bili apoliticni,uvek su gajili subkulturni srpski patriotizam,ali im je ,za razliku od vecine drugih,Rad uvek bio na prvom mestu.U svemu su bili ispred ostalih sem u brojnosti i to im je bila najveca prepreka u pohodu na evropski vrh u navijanju.Islo se na vecinu gostovanja (Zagreb,Mostar, Podgorica…) uvek sa pesmom i zastavom bez obzira na brojnost. Od pocetka su bili na udaru rezimske policije. U ratnim godinama dolazi do sveopste stagnacije
pa tako i U.F. ne napreduje mada su i u tim godinama bili prisutni na stadionu na Banjici.
Polako dolazi do smene generacija, nije se nista pravilo u tipu neke organizacije ili izradjivanja navijackog materijala.
Dosta starijih momaka se dobrovoljno prijavljuje u vojsku
Krajine ili Republike Srpske iz samo jednog razloga – pomoci srpskom narodu preko Drine. 1994 godine dolazi do
budjenja U.F. Pocinje se sa organizacijom gostovanja,uspostavljaju se odnosi sa upravom izradjuju se salovi,zastave… Pocinje ekspanzija U.F.Izbijaju incidenti skoro na svakoj utakmici gde igra F.K. Rad. Ucestali sukobi sa rezimskom policijom doveli su do toga da rezimski mediji stave nasu grupu na stub srama.
Zeleli su da nas ugase,ali nisu uspeli.Iz svega toga smo izasli jos jaci.U.F. su zasluzni za budjenje uspavane tifo scene
u Srbiji. Pocinju polako da se stvaraju nove grupe i da se obnavljaju stare.Vise
nije bilo dokazivanje ako se zaletis na grobare ili cigane,svi su zeleli da se
dokazu u tuci sa U.F.Doduse to su pokusavali samo na svojim stadionima. Od 1992 samo jedna grupa je dolazila redovno na Banjicu a to su cigani.
Odjednom su se svi ustremili na
Radovce,bili smo glavna meta svima, ali jos niko ne moze da se pohvali da su nas tukli. Mi smo jedina grupa kojoj nikad nije “pao” ni jedan transparent. Postali smo avangarda na nasim stadionima,uveli smo modu malih zastava (2×2),zastava na dve motke,originalne
pesme i melodije…Sto je najvaznije dokazali smo svima da postoje i drugi
timovi osim Zvezde i Partizana.Pokazali
smo svima kako se voli svoj klub,za nas nema vaznih i nevaznih utakmica
tri boda su svugde ista i nas Rad imace nasu podrsku svuda.”
KRATAK ISTORIJAT F.K. RAD – BEOGRAD
U drugoj polovini takmičarske 1957/58 u Mašinski pogon GP Rad na Banjici došla je grupa mladića koju je činila generacija talentovanih fudbalera rodom sa Banjice i predložila da ovo preduzeće preuzme registraciju i mesto na tabeli u III razredu malog kluba FK Razvitak . Tako moćno preduzeće kakvo je bilo GP Rad moglo je da preuzme i neki klub znatno višeg ranga takmičenja – ali počelo je to kao poduhvat grupe entuzijasta bez većih aspiracija. Tako je FK Rad startovao u najnižem rangu takmičenja, sa dva velika fudbalska rivaliteta: Banjice i Jainaca i GP Rad i Komgrap, koji je preuzeo FK Heroj iz Jainaca. FK RAD ih je razbijao.
Od opštine Voždovac dobijen je teren u centru Banjice, GP Rad je napravio igralište, postavljene su betonske tribine, izgrađene svlačionice i restoran. Ta prva generacija igrača bila je izuzetna jer su igrači školovani u prvoligaškim timovima: Živković, Slavković, Šušnjar, Avramović, Acević i drugi. Za četiri godine iz III razreda beogradskog podsaveza FK Rad je ušao u Beogradsku zonu jer je bio superioran u beogradskom nižerazrednom fudbalu takičarski, u organizaci-ji, u opremljenosti i primanjima. Svi igrači su bili u radnom odnosu u nekom od pogona Firme a samo igrali fudbal, primali plate i premije. Pobeđivalo se čes-to i dvocifrenim rezultatima. Prvi trener Kluba bio je Nikola Marjanović, predratni reprezentativac.
FK Rad je vezao za sebe Banjicu i okolinu i na svojim utakmicama imao uvek dve do tri hiljade gledalaca. Navijalo se žestoko i kod kuće i u gostima,ponekad su to bili kontakti bliske vrste slični onima koji imaju danas United Force. Klub je po-stao značajan segment poslovne politike, tako da je delio sudbinu firme, organi-zovao rekreaciju zaposlenih, prvak Srbije i Jugoslavije građevinara više puta.
Kada je u Firmi sazrelo uverenje da treba ići u savezni rang takmičenja jer je to velika referenca Firme, na čelo kluba dolaze Antić, Alavantić i Živković i vrše radikalne promene u Klubu.u svim segmentima. Za tri godine FK Rad se doslovno prošetao kroz Beogradsku zonu i Srpsku ligu, iskorišćena je reorga-nizacija takmičenja pa je FK Rad je izbacio u dva susreta Voždovački (današnji FK Voždovac) i 1972. ušao u Drugu saveznu ligu. Klub je bio stabilan drugoli-gaš, u više godina bez problema mogao da uđe u Prvu saveznu ligu – ali u Firmi još nije bilo spremnosti. Takmičenje u Drugoj saveznoj ligi je bilo kalitetno ali u Klubu je bila stalna želja da se krene napred.
U SFRJ Prva savezna liga bila veoma jaka i prvoligaš je morao imati jaku mate-rijalnu podršku Republike, nekog grada, JNA ili MUP-a poput Zvezde, Partizana, Hajduka, Dinama, Sarajeva, Veleža i drugih. FK RAD je imao samo GP RAD, a Fir-ma nije želela antireklamu sa brzim ulaskom ali i ispadanjem, kako se događalo mnogim klubovima. Da se krene u akciju ẑa Prvu ligu odlučila je spremnost gene-ralnog direktora Firme inž Aleksandra Jojića, velikog zaljubljenika u fudbal i kasnije osnivača Nesalomivih, udruženja veterana FK Rad i danas aktivnog. Do-bija se Kraljeva tribinu i teren, obezbeđena je materijalna podrška, dovedeni igrači, dat akcenat na sopstvenu školu – i rezultat je bio ulazak u Prvu saveznu ligu. Tako je počeo uspešan prvoligaški život Kluba koji je počeo od III razreda, koga je sponzorisalo samo jedno građevinsko preduzeće i koji nikada nije ispadao iz lige u koju bi ušao, Klub koji je izborio takmičenje u Evropi. FK Rad je čudo od istrajnosti, upornosti i uspeha.
Klub se profesionalizovao, stvarao reprezentativce ( Radača, Mirković, Drulo-vić, Đukić, Milinković, Bunjevčević i dr.) Sa igračima se gaji poseban odnos po-verenja. Kroz Klub je za 47 godina postojanja prošlo više stotina prvotimaca i više hiljada igrača ostalih kategorija, više desetina igrača je otišlo u inostra-nstvo i većina njih se uvek vraćala u Klub, kao svoj matični, do novog transfera. Kao svi veliki klubovi FK Rad ima i svoje organizovane navijače UNITED FORCE, specifične i prepoznatljive,odane do kraja.
Kada je Firma , kao društveno preduzeće došla u veliku krizu, to se odrazilo na Klub i jedan jedini put u svojoj istoriji Klub je ispao iz Prve lige. Shvatilo se šta valja činiti, nađen je pokrovitelj koji značajno investira i pokriva troš-kove Kluba. Klub je superioran u jakoj jedinstvenoj srpskoj Drugoj ligi i predsto-ji povratak u Prvu saveznu ligu. Istovremeno u praksi je počeo i proces privati-zacije, ulaže se u nove terene, u nove igrače, u jedan novi, evropski imidž Kluba, u organizaciju – i u novim uslovima to treba podržati, pozdraviti i uključiti se.
Najvatrenije pristalice kluba sa Banjice, Junajted fors u ranim subotnjim jutarnjim satima krecu lz Beograda put glavnog grada Crne Gore. Posto putovanje nije organizovao klub predstavnici Jujted Forsa sami pronalaze prevoznika, ali zbog negativne slike koju mediji prave o navjačima, vlasniku autobusa rečeno je da su studenti i da idu u posetu kolegama iz Podgorice.
Pored kontrole na srpsko-cmogorskoj granici policija u manjoj clanici drzavne zajednice jos dva putazaustavlja vozilo sa pristalicama Rada,pa je prosto neverovatno da organi reda u Podgorici nisu znali ko im stize u goste.Po dolasku u Podgoricu autobus s navijacima Rada dolazi do parkinga u blizini stadiona.
Tada grupa od dvadesetak simgatizera domaceg kluba, koji sebe nazivaju Varvari, provociraju goste, a nekoliko najbrzih navijaca beogradskog kluba izlazi i proziva goste na fer tucu.
Tu dolazi i do manjeg kontakta, ali posto i ostali navijaci Rada uspevaju da izadju Iz autobusa,Varvari pocinju da izmicu i tada pocinju da lete kamenice.Nekoliko najupomirnijiih Forsa stize navijace Buducnosti i tu dolazi do jos jednog bliskog kontakta.
Osim ruku i nogu, u sukobu sc koriste kamenice, flase, kaisevi i baklje. Tada na scenu stupai podgoricka policija. Njih desetak okruzuje navijace Rada l in nastaje manji verbalni sukob.Pristize i pojacanje u punoj ratnoj opremi i sprovode goste do ulaza na tribinu.Treba napomenuti da navijaci Buducnosti sve vreme gotovo neometano gadaju navijace Rada Doo Forsa ulazi na tribinu. a policajac jednog Beogradanina ispred ulaza udara pendrekom kada nastaje tuca izmedu njih. Cmogorski mupovci jedva kontrolisu situaciju i nekako uspevaju da preostale navijace utrpaju na stadion. .
Na stadionu standardna atmosfera, obostrano prozivanje, Forsi pale nekoliko baklji. U 80. minutu policijamoli navijace iz Beograda da sacekaju prevoz do Beograda.lspred stadiona umesto autobusa stoji nekoliko marica. Policija simpatizerima Rada kaze da udju u vozila i da ce ih odvesti do parkinga gde ihocekuje prevoz.Medutim, sve navijace policija odvozi u Centar za javnu bezbednost. Samo nekoliko simpatizera beogradskog kluba uspeva da izbegne hapsenje.U stanici svima uzimaju licne stvari i sve ih zatvaraju. Nikome od navijaca nisu dozvolili kontakt sadvokatom i nisu ih obavestili o razlogu privodenja, a svih osam sati u zatvoru proveli su bez hrane i vode.
Tek posle visesatnog zadrzavanja trojicu Radovaca odvode kod prekrsajnog sudije, a jedanod njih biva kaznjen novcanom kaznom od 510evra. Tek oko ponoci navijaci napustaju glavni grad Crne Gore uz velike mere bezbednosti.
Noćas oko 1.20 sati žitelje zagrebačke ulice Javorovac zaprepastila je vatra koja je sukljala u vis jer je došlo do požara automobila Ford C Max zagrebačkih oznaka. Iako su zagrebački vatrogasci svega pet minuta od dojave pristigli na poprište buktinje, vatra koja je gutala vozilo bila je brža. No ipak, brzom intervencijom su spasili da se proširi na ogradu, fasadu, drveće…
Policija trenutno obavlja očevid kako bi se utvrdile okolnosti nastanka požara odnosno je li u pitanju tehnički kvar ili je, pak, riječ o namjernom piromanskom činu.
Kako neslužbeno doznajemo, vlasnik vozila je Matija S., pripadnik navijačke Bad Blue Boys, a kojega je prije tri godine, tijekom jednog od dužih izvanrednih javnih istupa Zdravko Mamić, prokazao u moru tzv. huligana koji ga imaju na piku.
Za njega je tada Mamić rekao da je jedan od vođa BBB koji je u ono vrijeme imao sudsku zabranu dolaska na stadion, ali i da je njega jednom prilikom pokušao udariti bocom u glavu.
Foto : Goran Mahkek/Hanza media
Susjedi u ulici Javorovac su zaprepašteni požarom. Kad su pristigli vatrogasci u ulicu u gluho doba noći, svi su istrčali na ulicu.
– Čule su se neke dvije eksplozije. Valjda kako su gume počele pucati. Probudile su me sirene, buka, lupa vrata i kapija jer su susjedi počeli izlaziti van u pidžamama. Vatra je zamalo zahvatila i susjedni auto kojem su se od vrućine otopila svjetla jer je bio preblizu parkiran tom Fordu. Tijekom gašenja požara bio je prisutan i vlasnik auta. Koliko znam, to je osoba koja zbog svojih aktivnosti kao BBB ima zabranu ulaska na stadion pa mu policija stalno dolazi na vrata da vidi je li kući dok se igra neka tekma. Prije nekog vremena, dok je vozio drugi automobil kojega je pokušavao prodati, netko mu je na haubi ostavio cvjetni aranžman, ali onaj za sprovode. Jeziva je to poruka zbog koje je teško normalno spavati – rekla je za Jutarnji list jedna od susjeda uznemirena vatrenom stihijom.
Susret između Estonije i Bosne i Hercegovine prekinuta je nakratko nakon petnaestak minuta igre. Igrala se 14. minuta kada je sudija bio primoran da prekine susret, pošto su navijači Bosne i Hercegovine zapalili baklje, koje su potom bacali u teren. Nakon nekoliko minuta, meč u Talinu je nastavljen i nadamo se da neće biti novih prekida dao kraja. Ovo bi moglo značiti nezadovoljstvo bh. navijača zbog neuspješnih kvalifikacija, a nema sumnje da će Nogometni savez biti žestoko kažnjen.
Navijaci su ocigledno bili izrevoltirani losim partijama koje su pruzali reprezentativci BIH u poslednje vreme sto je kulminiralo porazom od Belgije pre par dana cime se Bosna i Hercegovina definitivno oprostila od plasmana na Svetsko prvenstvo u Rusiji.
Mnogi smatraju da je 13. maj 1990. godine i incidenti na stadionu “Maksimir” u Zagrebu bio zvanični uvod za sve one strahote koje su se događale narednih nekoliko godina na brdovitom Balkanu. Tog Majskog dana Maksimiru su igrali zagrebački Dinamo i beogradska Crvena Zvezda. Nacionalizam u zemljama bivše Jugoslavije je rastao iz dana u dan, a tribine su bile idealno mesto da se iskaže sva mržnja, netrpeljivost i ludilo koje je zahvatilo Hrvatsku, Srbiju i BiH tih godina.
Meč Dinama i Zvezde sam po sebi je imao epitet utakmice visokog rizika, ali navedena utakmica je zahtevala dodatne mere sigurnosti.
Zbog toga je na dužnost pozvan i Refik Ahmetović, policajac PU Dubrave iz Zagreba, koji će se tog dana sećati do kraja života.
Trinaestog maja 1990. godine policajac Refik Ahmetović je trebalo da ima slobodan dan. Već tri godine je bio na dužnosti u policijskoj stanici Dubrava u Zagrebu i planirao je da provede vikend odmarajući se ili na izletu van grada, piše Slobodna Bosna.
No, ujutro ga je pozvao komandir i kazao mu da se javi u stanicu, jer se na utakmicu koja se to popodne treba igrati na stadionu Maksimir, između Dinama i Crvene zvezde, sprema velika grupa navijača iz Beograda i da će se verovatno sukobiti sa domaćim Bad Blue Bojsima.
“Dođi i javi se u stanicu, a posle ćeš imati dvostruko više slobodnih dana”, kazao mu je komandir.
Refik se javio na dužnost, zadužio i vatrogasnu kacigu i sa kolegama se zaputio ka maksimirskoj šumi. Sa njim su bila dva Hrvata, dva Srbina i još jedan Bošnjak.
Zgodna kombinacija, čija je simbolika dobila na značaju, jer se ubrzo nakon te utakmice Refik više nikada nije sreo sa svojim kolegama.
Svedoci iz toga vremena kažu kako se danima unapred znalo da to neće biti normalna utakmica. Raspad Jugoslavije bio je izvestan, izlivi nacionalizma sve glasniji, nacionalističke su stranke hrlile da zgrabe vlast, a najveću su potporu imale upravo u navijačkim grupama koje su svoje ponašanje kopirale od engleskih huligana.
U Zagreb je dolazila verovatno najjača Crvena zvezda svih vremena, koja će godinu dana kasnije predvođena Prosinečkim, Pančevom, Savičevićem, Belodedićem… osvojiti naslov evropskih prvaka. Dinamo je bio drugi na tabeli, predvođen tada mladom zvezdom Zvonimirom Bobanom.
Refik Ahmetović je, nakon što je okončao školu, došao u Zagreb 1987. godine. Imao je iskustva sa osiguranjem na stadionima, ali kaže da nije ni sanjao šta će se dešavati na Maksimiru.
“Znali smo da će biti incidenata, ali niko nije ni slutio da će oni toliko eskalirati”, pričadanas Refik.
“Sve je počelo rano ujutro, kada je oko tri hiljade navijača Zvezde, sa Željkom Ražnatovićem Arkanom na čelu, stiglo u Zagreb. Odmah su po dolasku počeli da provociraju, lupaju izloge po ulicama i morali smo ih već oko osam sati ujutro smestiti na stadion.”
Na stadionu su pogrdna skandiranja počela dva sata pre utakmice. Bed Blu Bojsi su vikali Srbe na vrbe, dok se sa južne strane orilo Druže Tito, druže Tito, tebe Srbi lažu, oni vole, oni vole đenerala Dražu…
Oko 18 sati, kada su fudbaleri dva tima bili na zagrevanju, Zvezdini navijači probili su ogradu i počeli sa tučom. Nakon toga su se Dinamovi navijači sukobili s policijom, probili na teren i pokušali da dođu do južne tribine i obračunaju se s navijačima beogradskog kluba. Usledile su brutalne scene: policija, pendreci, vatrogasci, šmrkovi, kamenje, suzavac…
“Mislim da se tog dana ništa nije dešavalo spontano”, priča Refik.
“Tada sam to kao decko gledao, ali sam posle shvatio da su svi bili organizovani. Na stadionu su bile gomile kamenja, dan kasnije su ljudi skupili puna dva kamiona kamenica sa terena.”
Refikov je zadatak bio da štiti navijače Crvene zvezde i golmana Stojanovića. Međutim, u svega nekoliko minuta, nakon što je eskaliralo nasilje, hiljade navijača je utrčalo u teren i krenuo je krvavi međusobni obračun. Policija se nadala da će im u smirivanju pomoći vatrogasci, no u vatrogasnim kolima nije bilo vode.
“Sa tribina je na nas letilo sve što se našlo u rukama ljudi, kišobrani, obuća, kamenice… U jednom sam trenu, čekajući specijalce, pomislio kako ćemo svi poginuti”, priseća se Refik.
Tvrdi kako je Zvonimir Boban tada došao na sredinu terena i pozivao navijače Dinama da zajedno krenu u napad na južnu tribinu stadiona, na kojoj su se nalazili Zvezdini navijači, koji su se već bili primirili, shvativši da nemaju šanse u direktnom sukobu sa mnogobrojnijim zagrebačkim navijačima.
“Ne znam kako, ali u tom je trenutku jedan Dinamov navijač krenuo prema mom kolegi sa metalnom kantom u ruci, nameravajući da ga njom udari i nabije mu je na glavu”, priča Refik.
“Krenuo sam prema njemu, kako bih mu spasio život. Navijača sam uhvatio za rame, oteo mu kantu, bacio je i udario sam ga nekoliko puta palicom po ramenu.”
Kasnije će tek Refik saznati kako je navijač kojem je oteo kantu rođak Zvonimira Bobana.
“Boban mi je prišao i pitao me šta to radim, šta radim na terenu. Ja sam njega pitao šta on radi tu, iako sam znao da im je trener naredio da se povuku u svlačionicu. On je ostao, sa tri-četiri svoja saigrača, svi su se ostali već povukli.”
Refik je pokušavao da otera Bobana u svlačionicu, ali nije uspio. Nakon nekoliko psovki, kapiten Dinama se krenuo da se obračunava sa policajcem Refikom.
“Krenuo sam prema njemu, no on je bio brži. Video sam na njegovom licu da želi da se mlati sa mnom. Udario sam ga palicom po preponi. On se odmakao od mene i pokušao me udariti po rebrima. U tom je trenutku moj kolega njega palicom udario po laktu. Tada je Boban mene udario po ruci, ispao mi je šlem iz ruke i ja sam krenuo da ga podignem sa travnjaka. Kada sam se sagnuo, video sam Bobana u vazduhu, sastavljenih kolena. Udario me nogama po ramenu i odgurnuo rukama. Njegova je sreća da nisam bio teže povređen, svašta bi se sa njim desilo, možda bih čak i pucao na njega.”
Refik danas kaže kako su u tom trenutku kolege vrištale da puca na Bobana, kojeg je već tog trenutka trener Josip Kuže doslovce odvukao u svlačionicu.
“Svi su me pozivali da mu pucam u leđa, ali ja to nisam hteo. Kazao sam im da svi oni imaju pištolje, pa ko hoće neka puca u Bobana, ali ja neću nikome pucati u leđa.”
Nedugo nakon burnih maksimirskih događanja, Disciplinska komisija tadašnjeg FSJ kaznila je Bobana sa devet meseci zabrane igranja, što je u hrvatskim medijima ocenjeno drakonskom kaznom. Boban je tada imao 22 godine, karijera mu je bila na prekretnici i tada su ga u Hrvatskoj počeli porediti sa Matijom Gubcem. Nije se našao ni na spisku igrača koje je Ivica Osim vodio na SP u Italiji, a čitav su stvar mesecima kasnije pratili i pomalo bizarni detalji.
Zbog sličnosti s kapitenom Dinama, u centralnoj je beogradskoj ulici Kneza Mihaila pretučen izvesni Dean Bauman, fudbaler Maribora i mladi reprezentativac Jugoslavije. Boban je posle pričao kako nije ni upamtio ime policajca s kojim je imao bliski susret na maksimirskom travnjaku, navodno braneći svog rođaka, navijača koji je trčao ka Refiku sa metalnom kantom u ruci.
“Znam samo da se radi o Bošnjaku. Ništa više od toga. Možda je tako i bolje. Čemu prekapati po ružnim i tužnim uspomenama”, pričao je Boban.
Nakon nekoliko dana bolovanja, Refik je odlučio da se vrati na službu u BiH. Do rata je radio u policijskoj stanici u Zvorniku, a ratne je godine proveo u Tuzli. Nakon posleratnog službovanja u Vlasenici i Srebrenici, odlučio je da napusti policiju i otvoriti autoškolu.
Kaže kako se sa Bobanom sreo samo jedanput nakon makismirskih dešavanja.
“Dva-tri dana nakon svega, sreli smo se u jednom kafiću u blizini Maksimira. Moram priznati da su me tada kolege nagovarale da ga negde presretnemo i isprebijamo, ali ja to nisam hteo. Da sam hteo da ga pretuku, oni bi to i učinili. Nisam hteo, što je bilo, bilo je, mada baš tih dana meni nije bilo prijatno u Zagrebu.
Svaka prava glava navijačke scene bivše Jugoslavije zna ko je Suljo Doric. Legendarni vođa navijača Slobode iz Tuzle dao je intervju za naš portal.
1. Za pocetak pricaj nam malo o sebi. Ko je bio Suljo prije, a ko je Suljo danas?
Sa deset godina otac me je odveo da gledam Slobodu u tadašnjem Kupu Uefa, već sa 13 godina sam išao sam na fudbalske utakmice.
U Tuzli je bila atraktivna i košarka, pa sam išao bodriti kosarkase i kosarkasice i polako upoznavao ljude koji su bili vec poznati po bodrenju kluba(Seco, Zicro,Mare Otrov Serija Ivica Jozic…) tako sve do 1987 g. do osnivanja grupe “Fukare”, koja je do tada bila pod nazivom “Red Black Killers” (Asim Muha Seherac Kareli Asim Neim Josa Sejo Srle Sida Isak Djani Marsen Ciro lija Rizo Senad i ostali). Mi smo tada funkcionisali tako sto se svacija riječ uvažavala i poštovala bez problema. Posije rata smo se okupili i bio sam aktivan do 2005 g. kada su već stasale mladje snage kao Saša Vilenjak, Raka, Cipa, Suman i ostali.
Danas sam na “C” tribini sa Asimom, Romeom, Erkom.. U skupštini sam kluba, 51 godina zivota.
2. Da li i dalje pratite Slobodu sa istim žarom kao i ranije?
Sloboda se voli istim žarom i srcem bez obzira gdje se nalazim, mladost sam ostavio po Mejdanu i stadionima.
3. Poznato je da je Tuzla lijevicarski nastrojen grad, bez zastupljenog šovinizma i podjele, koliko je to uticalo na Fukare?
Fukare i dalje funkcionisu isto, znaci bitno je da si čovjek a ne kako se zoveš.
4. U kakvom je stanju Sloboda danas?
Politička previranja oko Slobode dovela su nas u borbu za opstanak.
6. Koje bi bile glavne razlike Fukara u tvoje vrijeme i Fukara danas?
Fukare danas u odnosu na prije su puno naprednije zahvaljujući internetu gdje se mogu dogovarati brže, praviti koreografije, transove, bakljade… Dok smo se mi uglavnom bazirali na grla i ruke.
7. Koji su najveci rivali Fukara bili u tvoje vrijeme?
Horde, Manijaci, Robijasi, Delije, Red Army, Grobari… ali sto su veci gradovi toliko su vece i grupe..
8. Koje su prijateljske grupe navijaca Slobode?
Najbolji odnosi su sa Robijasima.
9. Koje gostovanje bi izdvojio kao najdraže?
Svako gdje sam isao sa Slobodom.
10. Kao clan Stare garde, šta vidiš kada prošetaš svojim gradom, da li je to i dalje ona Tuzla koja diše za Slobodu?
Nije. Politika je uništila ono sto je odlikovalo Tuzlu. Klub slavi 100 godina, stadion nije napravljen, sve manje gledalaca, sve vise ljudi pisu po netu umjesto da dolaze na stadion.
11. Za kraj, bila bi nam čast da cujemo tvojih TOP 5 navijackih grupa na Balkanu?
Delije, Grobari, Torcida, Bojsi, Armada i moje Fukare
Gde su hrvatski navijači, tu su uvek incidenti. Tako je bilo i na Malti, gde su se tifozi iz “lijepe njihove” sukobili sa nekoliko desetina navijača Partizana, koji u ovoj ostrvskoj zemlji rade na poslovima obezbeđenja klubova. Jedan hrvatski navijač iz Varaždina, u pismu hrvatskim medijima, objasnio je iz svog ugla šta se dogodilo u La Valeti.
– Četvorica Riječana zabavljali su se u klubu, kada im jeprišao jedan od radnika obezbeđenja i počeo da ih ispitiuje odakle dolaze, koliko ih ima, idu li na utakmicu itd. Pošto su Riječani odbili da odgovore na pitanja, radnik obezbeđenja se udaljio i počeo da telefonira. Primijetivši da se radnici obezbeđenja okupljaju, Riječani su napustili klub i krenuli prema hotelskoj sobi. Uskoro ih je sustigla i okružila grupa od otprilike 20-30 “zaštitara” sa bejzbol palicama, suzavcima i bokserima, a Riječani su, ne bi li se zaštitili, stali na vrata kafića naoružavši se s pivskim flašama. Pošto su nasrnuli na njih, da bi se obranili Riječani su počeli da ih gađaju flašama. Vođa malteških “grobara” (navijača srpskog Partizana), tačnije vođa te grupe radnika obezbeđenja pod imenom Aleksandar (ili nadimka Aco), mahao je palicomm i vikao da neće izaći živi sa Malte i da će ih pobiti – stoji u pismu hrvatskog navijača, prenosi portal tportal.hr.
– Čuvši dernjavu i buku, nas šestorica Varaždinaca potrčali smo Riječanima u pomoć, pritom bacajući stolice i ostali inventar koji nam se našao pod rukama. Čuli smo što je ista ekipa prethodni dan napravila Osječanima. Osetili smo potrebu da odbranimo svoje zemljake. Posle 5 do 10 minuta haosa, uspeli smo da nateramo “grobare” na beg. Ako se pitate zašto se na snimcima vidi samo deo gde smo krenuli u kontranapad, odgovor je jednostavan: snimak je uzet sa “White Palacea” kluba u kojem dotični Srbi rade, i u koji je ulaz besplatan.
– Posle bežanja “grobara”, dolazi policija i sada smo mi ti koji moramo da bežimo. Razbežali smo se po hotelima, međutim neki od nas, tačnije nas šestoro, nisu imali sreće i završili smo u pritvoru. Lisicama zavezani za stepenice i klupicu, proveli smo noć bez ikakvih prava na poziv, vodu hranu i slično. Ujutro su uzeli našu izjavu i prebacili nas u istražni zatvor gde smo proveli ostatak od 48 sati, koliko su imali pravo da nas drže. Svako je bio zatvoren u svoju ćeliju, i dalje nismo imali pravo na tuširanje ili poziv. Sve što smo dobili bila su dva odvratna obroka i tri čaše vode – stoji u pismo ovog Varaždinca.
Mi smo tu da bodrimo hrvatsku reprezentaciju, pružamo joj bezrezervnu podršku, da podržavamo igrače i sve one koji žele isto što i mi, stoji u priopćenju Uvijek vjerni
Nakon što je riječka Armada najavila da na tribinama Rujevice na sinošnjoj utakmici Hrvatske i Finske neće navijati te pozvala sve svoje članove da bojkotiraju utakmicu, navijači okupljeni oko udruge Uvijek vjerni iznijeli su svoj stav o pozivu na bojkot.
‘Mnogi nas pitaju što mislimo o bojkotu pojedinih navijačkih skupina uoči bitnih kvalifikacijskih utakmica protiv Finske i Ukrajine. Nije nam to prvi put da nas obasipaju sličnim pitanjima. Odgovaramo uvijek isto, kao što i naše samo ime veli – Uvijek vjerni – za nas reprezentacija i nacionalna zastava i grb, dakako i himna, nemaju alternative.
Mi smo tu da bodrimo hrvatsku reprezentaciju, pružamo joj bezrezervnu podršku, da podržavamo igrače i sve one koji žele isto što i mi. To je najkraći i najbolji odgovor na pitanje o našem stavu oko reprezentacije. Ona je nama svetinja i tu priča i počinje i završava’, stoji na službenoj stranici Uvijek vjerni.
Podsjetimo, Armada je na svojim stranicama najavila da neće doći na utakmicu, niti će navijati.
‘Od ponosa i slave hrvatske nogometne reprezentacije ostalo je samo ime i ponešto sudskih procesa za one koji su reprezentaciju privatizirali radi svojih interesa. Armada nikad neće podržati ovakvu odnarođenu reprezentaciju. Nećemo doći, nećemo ni navijati’, objavila je Facebook stranica KN Armada.
Rijeka je utakmicu reprezentacije dobila nakon što je HNS domaćinstvo oduzeo Osijeku zbog lošeg stanja travnjaka i bojazni da se ne ponovi maksimirsko blato kao protiv Kosova.
