RAZGOVOR S OSNIVAČEM TORCIDE: Intervju s Antom Ivaniševićem iz 2001. godine
Ante Ivanišević, jedan od osnivača Torcide, dao je opširan video intervju u siječnju 2001. godine, koji je kasnije u tekstualnom obliku objavljen u Torcida magazinu. Danas je hajdučku obitelj pogodila vijest o njegovoj smrti, a njegova sjećanja koje su zabilježila braća Čotić sigurno će biti vijedna budućim generacijama navijača…
Kako se u Vama pojavila ljubav prema Hajduku?
– Ja san počeja odit na Plac sa deset godin. To je bilo posliratno vrime, neimaština i glad i tada nam je najveća zabava bila ić na Plac. Prva utakmica koje se ja sićan je bila Hajduka i reprezentacija engleske vojske. To je bia revanš one utakmice koja se prije 3-4 miseca igrala u Bariju. Hajduk je dobija 1:0. Malo po malo, svaki dan na trening i uz igru na balun sa krpašem stvorila se ta ljubav prema Hajduku. Tada je došla najvažnija utakmica tog vrimena, Hajduka protiv CSKA iz Moskve. Tada su Rusi bili pojam, cili Split je čeka tu utakmicu. Ta se utakmica tribala igrat koncem ‘45., ali je odgođena par dana jer se čekalo da dođe ruski sudac.
Tu smo utakmicu izgubili 2:0, al taj sudac je svakako sudija. Tukli smo suca blatom sa istoka, to je bila milina. Kra nas je i gađali su ga svi, i mladi i stari. Tada se počeja rađat taj dišpet u meni. Posli te utakmice smo čoporativno išli na utakmice na Plac… Tada je počelo prvenstvo Hrvatske, pa Jugoslavije… Došla je ta pedeseta godina. Već se polovinom te pedesete godine počelo govorit da ima jedna grupa u Zagrebu koja želi formirat navijanje, klub navijača koji će Hajduku pomoć da te godine dođe do prvog mista. I, malo po malo, mi i Crvena zvezda smo bili u vodstvu. Došla je ta utakmica, a negdi 10 dana prije dobili smo jedno pismo od Žuvele da bi se tribali organizirat u Splitu. Da oni dolaze dan prije u subotu i da bi morali stvorit jednu navijačku grupu koja bi se zvala Torcida. Osamdeset posto nije ni znalo šta je Torcida. Mi smo se s njim našli na Pjaci i svak je dobija svoj zadatak. Moja je grupa imala zadatak tu noć ne spavat, uzet zvono sa crkve sv. Nikole i posli ga vratit (bez obzira izgubili ili dobili utakmicu). Moja grupa se sastojala od nas 7-8. Sada su svi pokojni osim Dorića Ante i mene, bili su tu još Šime Perković, Pocrnjić, Tičić, Vlado Mikulić… Zvezdini igrači su bili smišteni u dva hotela, jedan dio u Belvija a drugi u Parka. Mi smo tu cilu noć sa velikom grupom njih budili. Padala je kiša cilu noć, al nam nije bilo briga i tako sve do 6 uri ujutro kad smo otišli dočekat na vlak grupu torcidaša koja je dolazila iz Zagreba. Po gradu se slavilo… Oko 11 uri smo svi skupa išli na Pjacu di je Žuvela održa proglas. Iza toga smo odma išli na Plac. Utakmica je čini mi se bila u dvi ure, al mi bi došli ranije. Posli utakmice smo cili mokri išli na Pjacu di je pročitana šoneta: ‘Dana 28.10. u Splitu nakon duge i teške bolesti preminula je naša draga baka Crvena zvezda iz Beograda. Sprovod će se održati iduće nedjelje u Beogradu kada će joj se doći pokloniti njeno unuče Špartak iz Subotice’ (jer Špartak je bija zadnji, a Budućnost je bila pridzadnja koja nam je dolazila u zadnjem kolu).
Mi smo tribali bit prvaci ‘52. (ukrali nam); ‘53. jer su Beara i Vukas bili kažnjeni pa Hajduk nije iz revolta tia izać na teren protiv Sarajeva (Sarajevo je izašlo na teren, zvanično dobilo utakmicu 3:0 i onda ih je Hajduk u prijateljskoj pobijedia 4:2). Tada smo se mi i dalje organizirali kao Torcida. Moram vam ovo reć, tadašnja vlast, nije ni bila znala šta je to Torcida, nisu oni to svaćali…
Tu večer kad je završila utakmica, išli smo vratit zvono i onda doli na one skale kod hotela Ambasador nas je čekala milicija. Onda je skupila pok Šimu Perkovića, Tičića, Valentu i mene. Odvela nas na Udbu di smo prinoćili. Tičića su odma pustili jer je bija tada visoki sindikalist i nas su ujutro pustili. Nas su ujutro odveli kod Čolaka, šefa Udbe u Splitu. Reka nam je: ‘Oću li ja izgubit posal zbog vas, jeba vam bog mater? Svi ćete vi na robiju ako vas još jedanput vidin ovdi. Nemojte se zajebavat sa ovim stvarima.’ Mi smo tada bili mladi pa ga nismo previše ni slušali.
Mi smo svo to vrime radili na formiranju Torcide, ali bilo je drugo vrime… Vlasti nije bilo drago da se to stvara u Splitu i onda smo negdi 60-ih godina kad se vodija rat u Alžiru (za oslobađanje Alžira od Francuza) i tamo su postojale neke vilaje i najjača među tim vilajama je bila 4. vilaja i mi smo sebe proglasili ‘4. Vilaja’. Tako smo jedno deset godina radili kao ‘4. Vilaja’ u Splitu. Mi smo tada djelovali vrlo dobro, navijali bi, putovali bi… Ali to se nije putovalo ka sada. Kad bi išli u Skopje na utakmicu, mi bi krenili u četvrtak uvečer da bi došli u utorak doma. Lako je sad putovat kad imaju avioni, auti…
Nama to niko nije branija. Sedamdesetih godina je Hajduk ojača, imali smo pravog predsjednika Tita Kirigina, tu je bia još Ante Žaja, Vojko Škrbić, Jere Burazin. To su bili ljudi koji su tada vodili Hajduk uz pomoć ciloga grada. A i cili grad je sta iza Hajduka, svak je dava kad je Hajduku tribalo pomoć. Tada smo već počeli djelovat, mi smo se približili njima. Oni su nas počeli razumijevat, naročito Vojko Škrbić. I onda je došla ‘71. kad smo nakon 16 godina osvojili prvo misto, kad smo u gostima tukli Vojvodinu i Partizana, i tada je bia veliki doček na feratu. To je bia veličanstven doček. Tada je Split bia mali i po meni je to bija veći doček nego sada kad smo osvojili prvo misto. I od tada mi počinjemo djelovat normalno ka Torcida. Mi smo tada i pomagali Hajduku, čak je tu među Torcidom bilo dosta ljudi koji su mogli pomoć, činovnika, direktora računovodstva… Bilo je moćnih ljudi i mi bi pomogli Hajduku. Tada bi mi siromašnije juniore pomagali kupujući im potribne stvari. Mi smo odma posli toga uveli ovo šta je sada ‘Hajdučko srce’; na koncu prvenstva bi najboljeg igrača, funkcionera ili trenera darivali satom. To je bilo kao ovo sadašnje ‘Hajdučko srce’ šta ga dodjeluje DP i KN Torcida.
Krajem sedamdesetih godina, negdi ‘77., ‘78. godine smo organizirali Društvo prijatelja, imali smo dosta članova, organizirali smo izlete na utakmice, radili smo fenomenalno…
Osamdesetih je došlo do krahova, slabije se živilo, sve manje i manje se išlo na Plac. Al i dalje smo ovdi bili nezamjenjivi. Prije utakmica bi ovdi održa-vali sastanke, nismo mi dali Torcidašima da se razmašu ka sad. Svaki četvrtak bi imali sastanak i dali bi 400-500 karata, i oni su bili zadovoljni, navijali bi…
Sada se to prominilo, al ja ovim momcima ništa ne zamjeram, razumim ih… Jedan put me iskrcalo kod Oštarija i mi smo pješke išli do Zagreba, jedva stigli na utakmicu. Tada je to funkcioniralo u redu… Ma i danas funkcionira u redu, al ova mladost nekad pretjera pa čak i nekad štete Hajduku. Al ide se dalje… Triba s njima malo više radit, samo to oću reć… E da smo mi imali ovakve prostorije ka i vi…
Raos u svojoj knjizi piše da su se navijači Hajduka dilili na one sa kartom i bez karte…
– Mi bi ka mulci čekali ka Boga da nas neki stariji uvede ka svoje dite. Nekad bi nas pustili nekad ne bi… Al tada niko nije plaća čuvare, tada je bilo čast bit redar, čuvar na Placu. To je sve bilo iz ljubavi. Sićan se jedne tuče između vojske i naših gledatelja, civila na utakmici Hajduk-Vardar (to je bilo negdi 50-ih godin) kad je i jedan čuvar bija skroz pretučen, on se tuka sa vojskom, ima je motku i tuka se, al nije moga sam na njih 20. Toliko je batina dobia da je posli 3 miseca bia na bolovanju.
Je li se tada moglo ući priko ograde?
– Prvo je igralište bilo okruženo bodljikavim žicom i daskama i tu se moglo uteć. Posli su digli zid od matuna na vrhu kojega su bila stakla da se ne možemo penjat.
Tada je domar bija pokojni Perko. Priko nedilje kad bi on radija u škveru bi tukli, izlišali to staklo i zapamtili bi misto di ćemo uteć. Bilo je teško, al’ ulazilo se tako. Tada je sjever bija mali, svega iljadu, iljadu ipo ljudi je moglo stat, al’ sigurno ih više uteklo nego šta ih je platilo.
Kada ste počeli upotrebljavati prve zastave kao navijači?
– Prve zastave smo imali na utakmici Dinamo – Hajduk 1955. kad smo ih u Zagrebu tukli 6:0. Bilo ih je napravljeno jedno 50-ak. Priko pok. Ante Majića smo napravili zastave, on nam ih je sašija, a drške nam je napravija drvodjelac, sada pokojni Vinko Draganja. Mi smo kasnije na utakmicu finala kupa sa Dinamom u Beogradu išli sa 2-3 iljade zastava. Jedan put sam u Zagreb iša dan ranije na utakmicu Hajduk – Dinamo. Ja i pok. Boro Grubišić smo gledali kada je ulazija vlak iz Splita, to je bilo sve bilo, ja sam plaka ka dite, to je bilo negdi ‘58. ili ‘60. godine. Tada smo i prvi put odigrali utakmicu malog baluna između navijača Dinama i Hajduka. Dobili smo ih 2:1.
Kada ste počeli prvi put koristit pirotehnička sredstva?
– To je bilo negdi šezdesete godine. I to znaš kako? To ti je bilo više u strahu jer mi sa tim nismo znali baratat. U Brodospasa ti je bija jedan kapetan na remorkera, Božo Biočić, Trogiranin. On nam je da 2-3 rakete. Rakete, ne bengalke! Da nam je pištolj za to i reka nam kako ćemo… i sve je prošlo u redu…
Bila je neka gadna tučnjava na utakmici sa Sarajevom 1966.?
– Bila je teža tuča ona na Vardara. Bija je loš rezultat i vojska nas je zajebavala i počela je tuča…
Znači, zbog zajebavanja vojske je počelo, jesu li tu bili navijači Sarajeva?
– Ma kakvi… Ko je smija doć? Doša bi tu i tamo koji zvezadaš koji je muča ka pizda… Jedino bi mi išli u Zagreb i Beograd. Mi smo išli i dobivali batine, al i davali… Jebiga, udre on tebe, ti njega… Al oni nisu dolazili.
Je li Hajduk kažnjen zbog prekida utakmice ili nereda posli utakmice?
– Zbog nereda! Ako se dobro sićan, sudija je Strmečki iz Zagreba. Posli utakmice je nasta takav metež da je tajnik Hajduka Ivo Vidošević tija udrit Strmečkog, a ovi je bižeći od razjarene mase na izlazu sa igrališta kod vrata udrija Vidoševića i slomija mu nogu na dva mista. I Hajduk je bija kažnjen.
Igrali smo protiv Beograda u Rijeci, zbog kazne sa ove utakmice. Bila je neka velika bakljada?
– To je bilo prije utakmice. Je, mi smo se poredali oko terena, uz žicu, i napravili bakljadu… Bila je velika bakljada , bilo je oko 200 baklji… Al nije bilo nereda, bojali smo se da opet ne kazne Hajduka.
Ma mene ovo sada muči. Kada navijači bace onu bengalku, oni vatrogasci se cili rastrču ka da je ko zna šta, a bengalka je bezopasna. Bengalka nikad nikoga nije ozlijedila ako znaš rukovat sa njom. Nikad nikog! Jedino ako nastane panika…
Jeste nosili bengalke na gostovanja?
– Je, toga nam nikad nije falilo, nama bi to davali ovi naši pomorci… Evo sad je nedavno umra Lovre Najev, pomorac. On bi nam isto uvik donija kuferić kad bi doša.
Jesu li tada, kad ste Vi bili dite, dolazili ljudi van Splita na Plac?
– Je, jesu…
Imoćani, Sinjani?
– Ne, nisu Imoćani i Sinjani dolazili… Dolazili su Omišani, Stobrečani, Krilo Jesenice, Klišani, Kaštelani, Solinjani, Mravinjani… Bilo je to daleko tada. Ja znam ljude koji su iz Omiša dolazili pješke na utakmicu.
Koji vam je prvi antagonizam?
– Ja to moran reć pa nek govori ko šta oće. Ja sam više mrzija Zagrepčane nego Beograđane. A i masu nas u Splitu je tako mislilo. Ovi su ti kopali jamu i zna si da su protiv tebe, a Zagrepčani bi sve u rukavice, ka za te su, a uvik rade protiv tebe. Ne mogu se sad sitit jel to bilo ‘63. ili ‘64., pokojni Guzina i Rončević su išli na utakmicu da bi molili Zagrepčane da nam puste tu utakmicu koju smo morali dobit da bi ostali u ligi. Ulazi on i govori: ‘Moramo se momci borit, nema nam spasa, oni nam neće pustit…’ i kad je to izreka, pa mu je kolap, umra je. I Ronečvić je tu utakmicu doživija infarkt i nakon par miseci je i on umra. To je sve bilo posljedica te utakmice. Tu utakmicu smo dobili 1:0, ja sam bija na tu utakmicu, teško je sad reć jel on moga obranit taj gol. Osamdeset posto nas koji smo se vlakom vraćali iz Zagreba je mislilo da nam je isto pustija gol. Koliko se Dinamo borija, želija nam dat taj gol… Posli toga je doša Partizan, ostali 1:1 i ostali u ligi… Na toj utakmici je jedan naš igrač dobija crveni karton jer je potega šakon u glavu Markovića koji nam je tija dat gol, ne sićan se koji je to igrač bija, al Marković nam je želija dat gol. Nikad nas on nije volija.
Drugi navijači u Splitu?
– Svaka se momčad plašila doć u Split, a pogotovo njihovi navijači…
Je li bilo tučnjava sa navijačima?
– Neee, jedino par onih tuča sa vojskom…
Vidija sam sliku, navijači Čelika u Splitu na Staroj plinari.
– Je, njima je to biće bila neka važna utakmica, ma nismo ih dirali, oni su bili među nama. Nije tada policija ka sada odvajala navijače. Da su to bili navijači Dinama, Zvezde ili Partizana, došlo bi do problema, ali šta ćeš njih dirat jadne, došli su se odi borit…
Na Partizana je bio veliki incident…
– Je, je, tada smo mi napali vojsku… U ova prva dva slučaja bi nas vojska napala, provocirala, a ovdi smo mi njih. Vojska je tada bižala… To se zataškalo iz političkih razloga, a posli 5 miseci nisi moga vidit vojnika u gradu…
Koje su se pisme pivale?
– Tres, tres, trese se ko Hajduka dirne se; Vukas muti, Crković se ljuti (il već ko je igra beka)… Najviše su se pivale ove športske pisme i ove naše, ‘Marjane, Marjane'… i tako.
Kad ste počeli nosit transparente?
– Transparenti su bili ranije, mislim već ‘51., ‘52.
Nije nitko radio probleme?
– Nije, nije… Mi bi ga po gradu nosili, posli na stadion. Al nisi smija pisat svašta. Na engleski nisi smija pisat ništa, jer oni to ne bi razumili pa ne bi pustili. Jedan put smo mi napisali na jedan transparent ‘KREPALA CRVENA ZVEZDA’. Mi smo isprid stavili ‘FK’ tako da se znalo da je protiv kluba, al oni su nam ga isto uzeli tamo isprid kazališta…
Kad pamtite prva masovna gostovanja?
– Prvo masovno gostovanje je bilo 1955. godine kad smo išli na utakmicu Dinamo – Hajduk u Zagrebu. Onda smo imali specijalni vlak za tu utakmicu. Padala je kiša ka luda i onda smo platili bagatelnu cijenu i to nam je sredija brat od Jole Vidoševića koji je ima neku vezu u željeznici.
Koliko je navijača Hajduka bilo na toj utakmici?
– Ako je bilo 30 iljada na utakmici, onda je sigurno 10 iljada bilo naših.
Kada su počele prve dimne kutije?
– To je počelo kasnije, mogli smo mi to i ranije koristit, al nam nije to stvaralo ugođaj ka bengalke… Stvori se dim, zagušljivo, ne vidiš utakmicu… Nije nam to stvaralo ugođaj.
Kada su se počele koristit iprve trube, bubnjevi?
– A oduvik! Od kad je Torcide koristili smo čegrtaljke, zvono, bubnjeve. To nam je bilo glavno oružje… Recimo bubnjevi, mi bi uzeli bubanj ako bi ko svira u muziku pa bi mi uzeli i posli vratili…
Za kraj nam recite; ‘67. i osvojeni kup?
– Mi smo se specijalno pripremili za tu utakmicu. Bilo je dosta svita na Plac, bija je radni dan, lipo vrime i svi smo želili da kup dođe u Split. Torcida je tada, koja se zvala ‘4. Vilaja’, tj. mi smo organizirali navijače po rajonima u Splitu (ovo šta su sada gradski kotari) specijalne navijače tako da nas bude svuda na stadionu, da ne budemo svi na istok ili svi na zapad. I to smo uspili! Tako da je parilo da si u nekom grotlu. Posli su to pričali igrači Sarajeva da su se u početku, prvih 10-ak minuta doslovno plašili nas. Mi smo to osvojili i posli proslavili…
Je li bilo bengalki i dimnih kutija na toj utakmici?
– Je, je, pa to se i na slikama vidi. Bilo je svega.
OSNIVANJE TORCIDE
Pročuo se glas da dolazi Torcida iz Zagreba…
– Je, je, to se znalo… Nije se znalo da dolazi ‘Torcida’, nego velika grupa navijača Hajduka iz Zagreba… Posli se pročulo to ‘Torcida’. Tada je Dorić podilia one zastavice sa slovom T. Nije nam ih puno imalo, možda stotinjak zastava.
Koliko vas je bilo u skupini kad ste išli po gradu?
– Bilo je dvi-tri skupine. Sigurno od 300-500 u svakoj skupini. Kiša je padala, oko 6 uri je doša vlak. Sigurno oko 500 ih je došlo iz Zagreba. Nas je bilo koji smo ih čekali oko tisuću. To je sve bilo puno isprid ferate. To je bilo grljenje, ljubljenje, pisma… Pa smo opet išli od Parka i Belvija u grad. Nije nas niko tira… Milicija nije, al smo se posli makli oko deset uri jer su nas molili ovi šta rade u tim hotelima.
Kako je Partija gledala na to, oni to nisu razumili?
– Ne, Valenta je njima to pokušava objasnit da su to grupe navijača iz Rio de Janeira, ali to nije prolazilo. Više su ovi nepismeni rukovodioci stvarali tu famu nego je to bilo opasno… Al kako se to nije smilo, stvorila se fama. Tako se stvorija jedan dišpet među narodom, jedan bunt. Onda kad ti to nesmiš, asti to je onda bilo… Ta fama je dolazila iz Beograda da je to fašistička organizacija, a ne grupa navijača koji oće pomoć Hajduku… Zato smo mi prišli na taj naziv Vilaje, tada nam nisu mogli ništa jer su se Alžirci borili za samostalnost od Francuza, jer su Francuzi bili kapitalisti, znači ne ka i mi pa zato nije bilo problema.
Žuvela je zavšija u zatvoru i među vama se o tome malo pričalo?
– Je, malo se pričalo o Žuveli. Bila nas je trta, šta ću lagat da smo bili heroji kad nismo bili… Takvo je bilo vrime, neko je bija zaposlen, neko na fakultetu, zajebavali bi nas…
