Intervju: Legendarni Jurica Galić Juka, bivši vođa Torcide

Intervju za naš portal dao je Jurica Juka Galić, legendarni Torcidaš, bivši vođa Torcide Split i član samog jezgra grupe u vremenu expanzije Ultra pokreta na Balkanu. Dosta njegovih priča ste već čitali na našem portalu i većina vas zna o kome se radi.

Ko je i sta je Juka danas, reci nam nešto ukratko o sebi.

Ono što sam sada ne spada u navijačku domenu. Ali recimo da danas sa istim žarom idem na zahtjevne putopisne ekspedicije, kao nekad na gostovanja.

Šta je glavni razlog tvog napuštanja tribine kao aktivnog člana Torcide?

Vrijeme je svakako činilo svoje, sve manje sam išao na utakmice, ali nećemo se lagati, kraj na tribini nisam doživio samovoljno, već sam s iste protjeran.

Da li ima mnogo razlike između Torcide prije i današnje Torcide?

Nekadašnja Torcida je bila možda originalnija, samom činjenicom što navijački svijet nije bio organiziran kao danas, ali današnja Torcida je kudikamo brojnija, organiziranija i jača, pa usudio bi se reči čak i od zlatne generacije osamdesetih.

Da li si i dalje član navijača reprezentacije Hrvatske, “Uvijek Vjerni”?

Nisam više aktivni član niti jedne navijačke grupe, pa tako ni Uvijek vjernih. Međutim, i dalje sam prijatelj s dosta ljudi iz te grupe.

Tvoj osvrt na današnje stanje BBB, da li BBB može vratiti stari ugled?

Mislim da su zlatna vremena BBB iza njih. Zagreb je kozmopolitski grad i ljude sve manje boli kurac za nogomet. Međutim, uvijek će imat dobru mangupsku ekipu, to nije sporno.

Kako komentarišeš mnoge prozivke tebe kao “Agent” i “Plaćenik”?

Nemam nikakav problem s tim nazivima. Ali, ruku na srce, bilo je besplatnih putovanja i povlastica za karte, tako da optužbe u neku ruku imaju i smisla. Ne krivim nikoga. I da je meni netko, kad sam imao 18 god, rekao da je neki od vođa uzeo neke novce i ja bi mu razbio ciglu o glavu.

Tvojih TOP 5 navijačkih grupa na Balkanu po svim segmentima u zadnjih 10 godina.

Tu je sve kako je nekad bilo. Velika četvorka. Ma kako nekome to krivo bilo. Prvo mjesto Delije. To kao Torcidaš ne bi nikad priznao, ali ovako sa strane, definitivno je ta brojna sekta na vrhu. Slijedi Torcida, Grobari i BBB, a za peto mjesto se bori barem 10 grupa.

Koliko pratiš navijačku scenu Balkana i Evrope, ima li Ultra furka budućnost s obzirom na veliku modernizaciju nogometa?

Naravno da pratim. Redovito. Vašu stranicu, Ultra Tifo i još nekoliko. Ne, ultra svijet neće nikad izumrijeti. Možda će biti više livada. Sad…ima li smisla gledati moderni nogomet.. Nema. Ali što u životu ima smisla? Bitna je ekipa i zajedništvo. Jebo nogomet! 😉

Pričalo se mnogo o međusobnim posjetama tvoje grupe i Radovaca, da li i dalje imaš kontakte sa navijačima Rada?

To je posebna tema. Ima lik, koji je jako aktivan na ovom forumu. On je bez znanja drugih zvao tog Srbina (i još jednog) na ljetovanje u Split, pa su tako završili i na Sjeveru. Neću odat tko je taj lik. Ali nije ni bitno. Lik je bio u grupi u kojoj sam ja bio lider, tako da sam ja kriv više nego on. Iako su momci htjeli samo pogledati utakmicu, sada, deset godina nakon, mislim da ih je trebalo poslati na neutralni zapad. Ali što je tu je. Lik se zove Dule Hitler, Radovac je i zaista smo nakon toga postali prijatelji. Ali nas je vezala white power priča, tattoo i glazba. Nema tu govora o Torcidi i Radovcima. Apsurdno je iti spominjati da su te dvije grupe ikad bile prijatelji. To samo idiot može tvrdit. Međutim i ja i Dule smo zbog toga imali problema. Ali jedna grupa proziva Radovce, iako nekorektno skrivaju da je na istoj utakmici bio i jedan njihov istaknuti član. Radi se o Delijama.

Koliko si u kontaktu sa članovima ostalih grupa na Balkanu?
Iako sve manje, i dalje sam u kontaktu sam sa više navijača iz Ex Yu. Pa čak iz Poljske. Naime, jedan sam od ljudi koji zaslužnih za prijateljstvo s Torcidom iz Zabrza. Iako sam prije toga uvijek bio protiv prijateljstava s ikim, pa čak i sa Tornadom i NNB Lisabon.

Koje gostovanje bi izdvojio kao “najdraže”?

Najdraže gostovanje mi je protiv Rome u Rimu, a uz to gostovanje izdvojio bi još i protiv Bugarske u Sofiji (2005.) i Podgoricu dvije godine kasnije.

Koja bi bila tvoja poruka za mlade navijače?

A tko sam ja da im poručujem išta?

Da li si zadovoljan izdanjima i akcijama Torcide u nedavnim evropskim utakmicama?

Torcida je sada opasna i organizirana grupa koja može nauditi bilo kome u Europi. Samo naprijed. Polomiti sve. To je takav sport. U njemu jesi ili nisi.

Da li dolaziš na Poljud protiv Evertona?

Ne. Uvijek sam mrzio derbi navijače. Mislim da ta karta pripada nekom tko prati Hajduka cijelu godinu. Mene već dvije godine nema na istoku i mislim da ta karta pripada nekom drugom. Ja ću sa svojom ekipom Hajduka na televiziji pogledat.

(balkanskinavijaci.com)

Potez igraca Hajduka koji je za divljenje

Igraci Hajduka su po zavrsetku sinocnje utakmice sa Slavenom otisli do severne tribine Poljuda i tamo odali pocast tragicno preminulom navijacu Hajduka Ivanu Mati Blazevicu poznatijem kao Blato.

Da vas potsetimo Blato je u noci izmedju cetvrtka i petka mucki izboden u Stobrecu,mestu nadomak Splita,da bi ubrzo kasnije preminuo u splitskoj bolnici.

Blazevic je bio clan Torcide,a javnosti je postao poznat nakon napada na Bruna Marica,sudiju koji je ostetio Hajduk nekoliko puta. Prilikom napada Blazevic ga je udario crevom vatrogasnog smrka po glavi ,a kasnije nastavio sa jos nekolicinom momaka da ga udara rukama i nogama. Svu krivicu je preuzeo na sebi i nije zeleo da oda identitet ostalih aktera ovog nemilog dogadjaja. Osudjen je na novcanu kaznu posto mu je to bilo prvo delo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ubijen navijac u Stobrecu

U sukobu nekolicine mladića do kojeg je došlo jutros u Stobreču nadomak Splita, ubijen je 23-godišnjak.

Prema neslužbenim informacijama ubijen je Ivan Mate Blažević, Splićanin koji je nedavno nepravomoćno osuđen zbog sudjelovanja u napadu na nogometnog suca Bruna Marića.

Prema prvim informacijama jutros oko 4h i 20 minuta u ulici put Sv.Lovre doslo je do incidenta u kojem je ucestvovalo vise osoba, a jedna osoba je tom prilikom povredjena da bi kasnije podlegla povredama u splitskoj bolnici.

Sumnja se da je ubistvo pocinio 24-godisnjak koji je jos uvek u bekstvu,a prema prvim spekulacijama do obracuna je doslo zbog konobarice.

Blazevic je u navijackom svetu bio poznat pod nadimkom Blato, a bio je istaknuti clan Torcide iz SPlita o cemu govori i njegova tetovaza na vratu gde ima istetoviran logo Torcide.

Kratak osvrt-IVAN MATE BLAŽEVIĆ-
Biti velik za života je teško, biti velik s 23 godine je nemoguće, a ti si bio jedan od tih, najvećih. Ti ostaješ i dalje među nama i nikad ne okrećeš leđa. ZA VJEČNOST…
Danas na utakmici Hajduk – Slaven Belupo neće biti navijanja sa Sjevera i Torcida će u 23. minuti u tišini dostojanstveno napustiti tribinu. Počivaj u miru, brate.

Inace Blato je sam preuzeo krivicu za napad na sudca Bruna Marica i nije zeleo da oda identitet ostalih koji su ucestvovali u napadu…

Cetiri velika derbija za vikend

Prestojece kolo fudbalskih liga klubova iz bivse SFRJ donosi nam cetiri velika derbija,koja ne bi trebali propustiti.

Utakmice koje ce doneti susrete starih fudbalskih rivala kao i susrete navijackih grupa…

Pocnimo od Srbije gde nas u nedelju od 19h na verujemo prepunom Karadjordju ocekuje susret Vojvodine i Partizana sastace se po 152. put u dosadasnjem skoru vodi Partizan sa 80 pobeda naspram 37 pobeda Vojvodine dok su 34 utakmice zavrsene neresenim rezultatom. Vojvodina u ovu utakmice ulazi sa deobe prvog mesta,dok Partizan zauzima cetvrtu poziciju posle poraza od Vozdovca.

Dugogodisnje rivalstvo i ambicije klubova nam garantuju da se necete pokajati ako u nedelju posetite Karadjordje.

 

 

Verovatno fudbalski najzanimljivija utakmica ocekuje nas u petak kada Rijeka na Rujevici docekuje vice prvaka Hrvatske zagrebacki Dinamo

Dinamo u petak gostuje kod desetkovane Rijeke, a Rujevica je skoro rasprodana za utakmicu koja počinje u 19 sati.

Dinamo u ovu utakmicu ulazi osokoljen pobedom u derbiju nad Hajdukom,dok Rijeka dolazi sa porazom iz Osijeka.

Ukoliko zelite da vidite najlepsi fudbal koji se trenutno igra na nasim prostorima ne propustite ovu utakmicu.

 

 

U subotu od 20:30h na Grbavici se igra veliki derbi BIH,gde Zeljeznicar docekuje Borac iz Banja Luka.

Susret starih rivala posle vise od godine i po dana,donece nam mozda ne toliko kvalitetan fudbal ali sigurno zanimljivu utakmicu kako na terenu tako i na tribinama gde ce Manijaci sa jedne,a Lesinari sa druge strane uciniti sve kako bi pomogli njihovom klubu da dodju do bodova.

Inace uvod u ovaj susret naviajckih grupa bio je i objavljeni snimak sukoba dveju grupa kod Donjeg Vakufa kada je vise lica sa ove strane zatrazilo pomocu u Travnickoj bolnici,a vise od 60 lica je procesuirano kod istraznog sudije.

 

 

Preostali derbi ovog kola,a ujedno i prvog kola makedonske lige igra se u Tetovu gde Skendija docekuje prvaka Makedonije skopski Vardar. Posle odlicne igre u kvalifikacijama za LS Vardar otpocinje borbu za titulu prvaka svoje zemlje u uvek nezgodnom Tetovu.Skendija je ovog leta pokazala odlicne igre u LE gde ih ocekuje borba za grupnu fazu pa ce posle toga verovatno zeleti da se ukljuci u borbu za titulu.

 

DELIJE SEVER – HISTORIJA POKRETA

Kako se razvijalo zvezdaško navijačko jezgro
Crvena zvezda nebi bila to što jeste da nije bilo Mitića, Džajića, Cvetkovića, Pižona, Slavnića, Topića, Arbutine… Ne bi postala institucija da iza nje nije stajala verna publika, hiljade i hiljade ’’običnih’’ ljudi čija se imena nikada nisu stavljala u prvi plan, a koji su u svaki uspeh voljenog kluba utkali svoj neizmerni doprinos. Iza tih odanih poklonika ostale su stotine neprespavanih noći, hiljade kilometara, milioni kišnih kapi i snežnih pahuljica širom sportskih arena Evrope i Sveta. E, da zna Zvezda koliko samo neopravdanih školskih časova prouzrokovala i koliko ljubavi rastavila…
Od osnivanja Sportskog društva Crvena zvezda, gradio se profil pravog zvezdaša. Već 1948. godine osnovana je sekcija ’’Članovi – prijatelji’’, koja je brojala 120 upisanih. Možda je strukturu Zvezdine publike tih godina najbolje opisao Bogdan Tirnanić u svojoj knjizi ’’Beograd za početnike’’. Najstariji zvezdaši, malo u zbilji, malo u šali kažu da je stvar domaćeg vaspitanja bila navijati za Zvezdu.

Pedesetih i šezdeseth godina, tribine našeg stadiona dekorisala je tek po neka crveno bela zastava. Vođe navijača još nisu postojale, ali bilo je onih koji su se isticali svojim ponašanjem privrženošću klubu. Najpoznatiji bio je Pera Zvezdaš, koga je poznavao ceo Beograd. Pera je svako jutro uredno pripremao svoja, crveno-belo ofarbana zvona i kretao sa nima na posao koji se sastojao u tome da pešačeći dolazi do najzabačenijih ulica grada i usput vrši prenos samo njemu znanih utakmica, koje su se uvek završavale ubedljivom Zvezdinom pobedom. Svaki gol oglašavao se gromoglasnom zvonjavom, što je posebno oduševljavalo decu, koja su bila stalna Perina publika i pratnja. I zaista, kada se pogleda sa ove vremenske distance pokojni čika Pera je možda najveći misionar zvezdaštva. Na ’’severu’’ gde se i danas izležu najvatreniji zvezdaši, od onih najstarijih najviše se pamti Mile Ajdarić. On je bio na izvestan način, instruktor, od Mileta se učilo kako se navija za Zvezdu. Svi se rado sećaju i obućara Lale, koji je redovno posećivao utakmice svog kluba kako na starom Zvezdinom stadionu tako i na ’’Marakani’’. Pored velike crveno-bele zastave, sastavni deo Laline navijačke opreme bile su i bombone uvijene u papir, koje je poklanjao najmlađim navijačima na severu. Krajem šezdesetih godina, stalni posetioci fudbalskih utakmica Crvene zvezde sečaju se i Stručnjaka koji je na svakoj utakmici dolazio sa dve ogromne zastave, po jedna u svakoj ruci.

Sedamdesete godine donele su nove navijačke trendove i prve pokušaje samoorganizovanja. Pored zastava, navijači su počeli da donose transparente i da ih kače po ogradi tribina, pojavili su se i šalovi, kape, doboši, pištaljke, rakete… Redovnije se putovalo sa klubom na gostovanja, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Oni najodaniji klubu počeli su da se međusobno druže i tokom nedelje, u intrmecu velkih fudbalskih svetkovina. U slučaju da se bilo ko od viđenijih zvezdaša zaticao u centru grada, obavezno je svraćao u čuvenu ’’Rupu’’i nema pravog zvezdaša iz tog vremena koji se ne seća tog jedinstvenog svratišta. ’’Rupa’’ se nalazila u jednom suturenu u Bezistanu, kod bioskopa ’’Kozara’’. Tih godina Rupa je bila jedno od retkih mesta u Beogradu gde je čovek mogao da odigra fliper ili stoni fudbal i zbog toga je bila veoma popularna. U svako doba, osim kada su se igrale utakmice, više od polovine posetilaca Rupe činili su razume se, zvezdaši. Vođe navijača bili su Limun i Mirko-Italijan. Oni su bili ti koji su diktirali ritam velike navijačke mašinerije severa, a veliki su ugled uvažavali i Kapica, Boža-Robija, Kelner, Geza, Parizer, Jaga, Mića, Siroče, Goran, Top, Pop, Zeka, Dejan, Rajko, Lepi-Bora, Žgolja, Dule-Borozan, Savke, Krca, Mime, Lale, Burek, Fiks, Mile-Svinja, Narkos, Žota, Muslija, Rakovica, Pegla, Split, Železnik, Ciga, Branko-Božana, Sajam, Šljok, Tuca, Robot, Kiza, Matke, Žorž, Damir, Toda, Student, Travolta, Češalj, Riki, Mali-Dule, Đinđa, Sarajevo, Jefta, Paki, Raja, Komšija, Koskica, Kuma, Ringo, Branko, Šnuta… oni su činili jezgro severa, onaj njegov najjči deo. Navijački ritual pred svaku važniju utakmicu počinjao je rano ujutru, na zbornom mestu ispred kafane Beli grad na Zelenom vencu. Oni sa najdužim navijačkim stažom i šmekeri koji su se isticali snagom i hrabrošću obavezno su sedeli u restoranu, dok se mladi navijači i pridošlice iz drugih mesta stajali na platou ispred Belog grada. Da uđete unutra i sednete za sto sa glavnim likovima mogli ste samo ako ste bili spremni da platite piće, ili ako bi neko od navijačkih čelnika pokazao dobru volju da vas uvede u društvo. Sesti za sto u famoznom Belom gradu bio je prvi korak u izgradnji imidža. Kko je želeo da ga jednog dana smatraju ’’velikim zvezdašem’’ morao je da stane i na taj stepenik. Kako u restoranu tako i napolju, jedina tema razgovora bila je Zvezda. Nekoliko sati pre početka utakmice, vođe bi davale znak za pokret stajale na čelo kolone i tako kretao marš ka stadionu kroz centar Beograda. U slučaju da se kolona sretne sa pripadnicima suparničkog tabora, obavezno je dolazilo do sukoba i kao u svakom ratu, najveća čast je bila oteti neprijateljsku zastavu. Na samom severu, vođe su se penjale na zidić i ogradu, negde između istoka i sredine severa i dirigovale ostalim navijačima. Kasnije kada je postavljena krovna konstrukcija na stadionu, udarno navijačko jezgro, ili se seli ispod samog krova na severnoj tribini u onom delu bliže istočnoj dok se lideri zvezdaša penju na sigurnosne šipke i sa te pozicije komanduju ostalima. U pčetku je nedostajalo pravih pesama i uglavnom se skandiralo Zvezdino ime. Ubrzo su kao dežurni stihotvorci isplivali Narkos i Žota, koji su sastavili većinu novih pesama, unoseći tako svežinu i zvučni kolorit u sivilo koje je već počelo da zamara…

Onda stiže vreme kada je, širom tadašnje Jugoslavije zavladala nova navijačka moda: ko će imati najdužu zastavu, ko će tim, najimpresivnijim, znamenjem svog voljenog kluba zaseniti sve ostale. Zvezdaši su bili ponosni na svoju kreaciju grupe navijača iz Vršca, koja je bila najduža u zemlji 170 metara. U septembru 1977. godine Kapica, Žgolja, Parizer, Savke, Goran, Jaga, Robot, Narkos i društvo dolaze na ideju da osnuju klub navijača koji će nositi ime tragično preminulog golmana Boška Kajganića (jedan od prvih organizovanih navijačkih klubova na ovim prostorima) Tako je sašiven veliki transparent sa natpisom Klub Boško Kajganić, a organizacija je brojala pedesetak članova. Ideja je bila da se uz pomoć ljudi iz kluba, organizuje navijački autobus koji bi pratio Yveydu na svim gostovanjima, a finansirao bi se od članarine. I pored mnogih lepih reči i pune verbalne podrške, u klubu nisu učinili praktično ništa da se ta ideja i realizuje. Klub navijača Boško Kajganić prestao je da postoji posle finalne utakmice Kupa Jugoslavije, sa Dinamom u Beogradu u sezoni 1979/80.

Početak osamdesetih godina severu je doneo nešto zaista novo. Od Limuna i Talijana štafetu su preuzeli Toda, Matke, Žorž i Peca Panker. Pjer i Gandra su bili pravi vitezovi severa u bliskim kontaktima sa navijačima drugih klubova. Tih godina zabranjen je ulaz na tribine stadiona sa zastavama na koplju, tako da je sever polako počeo da zaboravlja svoje običaje. Zastave su zamenili šalovi, u igru su ušle nove pesme, sve duže i duže. Pored onih starih navijača, koji su i dalje delom ostali na severu, stasavala je neminovno, nova navijačka generacija, čiju su motornu snagu činili: Ćela, Aca-Robija, Ješko, Draško, Zogi, Milenko, Mare, Jenki, Pekar, Duca, Žika-Injekcija, Ječa, Boško, Zare, Lala, Mifke, Toša, Panda, Uške, Peca-Debeli, Kajman, Crv, Crvko, Ciga, Tima, Dule, Krle, Sima, Gangula, Jaša, Mića, Maneken, Miki-Dunja, Bane-Mutavi, Brada… Godine 1983, po ugledu na italijanske navijače, manja grupa srednjoškolaca sa Slavije pokušala je da osnuje grupu Ultras. Prve akcije svodile su se na šivenje zastava, naravno što većih dimenzija, transparente, noćno ispisivanje grafita na zidovima zgrada, prikupljanje pirotehnike i papira. Zbog nedovoljnog ugleda među starijim zvezdašima, ideja, u samom početku, nije naišla na masovniji odziv.

Od proleća 1986, sve počinje da se razvija puno brže Tima i Zelja prvo prave transparent sa natpisom Ultras, a samo koji dan kasnije, ugledajući se na navijače slavnog Man. UTD, i Red Devils. Oni drugi, na koje je veći uticaj od italijanskog imalo ovo, englesko navijanje, pridružili su se Crvku i Zelji i postali Devilsi. Celog tog proleća na severu je vladala prava euforija. Putovalo se na svim gostovanjima, sad već u osetnom broju, a na Marakani je iz meča u meč bilo sve više navijača, čak i na onim utakmicama koje ne bi mogle poneti epitet značajnih. Zvezdine dobre igre i sve veća masovnost navijača nametali su potrebu da se Devilsi i Ultrasi ujedine u jednu grupu. Nekoliko nedelja pre poslednjeg kola tog Prvenstva, grupe su se integrisale u jednu, ULTRA RED DEVILS. Nastale su prve članske karte, a organizacija, odmah po osnivanju, brojila više od dve stotine članova. Za poslednje kolo i utakmicu u Sarajevu kada je odlučivano o prvaku države, nabavljene su prvi put baklje i to iz Grčke. Na put iz Beograda krenulo je preko 500 vatrenih zvezdaša. Tog dana Koševo je izgledalo kao neka mala Marakana potpuno predato Zvezdinim obožavateljima. Gromoglasno navijanje i perfektna bakljada dali su ogroman doprinos pobedi od 4:0, ali nedovoljno da se na tabeli prešiša koji je na svom terenu igrao sa takođe sarajevskim Željezničarom uz laganu prednost u gol razlici. Tada su razočarani zvezdaši krenuli u rušilački pohod do sarajevske železničke stanice…
Posle kup utakmice sa OFK Beogradom 13. Avgusta 1986, godine grupa od dve stotine navijača krenula je beogradskim ulicama i na svom putu jedan kiosk i dve poslastičarnice čiji su vlasnici bili Albanci. Pored prosrpske orjentacije, koja se uvek oseća la među Zvezdašima, razlog za ovakvu akciju bilo je i predhodno gostovanje u Prištini gde su URD naišli na loš prijem. Riki, Peca-Panker, Stane, Vlada-Četnik, Šuca, Tima i Zelja uhapšeni su i osuđeni na po pet meseci i dvadeset dana zatvora. Posle ovog događaja grupa URD se raspala na manje frakcije. Povratkom na sever Šuca, Stane, Tima i Zelja donose novi entuzijazam među navijače, a Ultrasi i Red Devilsi iz ilegale u kojoj su bili ponovo se vraćaju na scenu. Najpoznatiji Devilsi su bili: Crvko, Zelja, Šicko, Šuca, Simona, Staniša, Slaviša, Stane, Drlja, Tesla, Kadika, Bili, Žiža, Indijanac, Čelzi, Aleksa, Nestaško, Stoja, Aca-Skakavac, Zeka, Daja, Zuba, Spasa…Među Ultrasima pored Time najveđi uticaj su imali: braća Joca i Mile Antić, Džipsi, Mikica, Maul, Radule, Knele, Markoni, Milovan, Bugarin, Galonja, Fus, Andrea…Za utakmicu sa Partizanom sašivena je dotad najveća zastava 22×35 metara spektakl je bio dovoljno inpresivan da izazove erupciju oduševljenja. U drugoj polovini 1987 godine došlo je do pojave novih grupa na severu. Po ugledu na navijače Birmingema nastaju Zulu Warriors, najpoznatiji pripadnici grupe su: Sima, Zvezdan, Rene, Bleki, Filip, Gema, Srle, Joca, Meda, Kovač, Arke, Grubač, Čaprić, Šile, Raša, Mitar… Skoro svake nedelje nastaje po neka manja grupa. One ozbiljne, vredne pomena koje su ostavile traga za sobom su: Winners kojima su vođe bili Vojvoda, Aca-Marinda, Đoka, Zoki. Potom Red White Angels – Dule, Žorž, Bora, Krle, Kale, Guliver, Šiki, Ilke. Zatim Fighters – Lale, Saša Lukić, Staša, Fedayn iz Zemuna – Fus i Sloba, Brigate – Drča i Bane, Red Maligans – Peca, Mare, Miki, Dunja, Rafa i Goks. Osim ovih grupa izvesno vreme pojavljivali su se i Leaders, Crazy Boys, Cult Angels, Destroyers, Yenkee, Combat Troops, Eagles, Rangers, Bitange, Kamikaze, North Army, Animals, Red Star Clan, Gipsy Horde, C.U.C.N. Maniacs, Supporters, Street Worriors, Bad Boys, Ultra Wild Boys, Magic Boys, Front, Gipsies R.S. Stars Tigers, Stars Army, Red White Army, Nort Fist, Hammers, pored frakcija na severu pojavile su se i dve grupe na zapadu West Coolers predvođeni dekijem Manekenom, Gavrom, Mićom, Magilom, Mikicom i braćpm Ršumović i Buržoazija.

Tokom cele 1988 godine navijanje među Zvezdinim navijačima bilo je u ekspanziji, veliki potencijal, ali rascepkanost po manjim grupama odlika su ovog perioda. Zajedničkim snagama kupljeno je sedam bubnjeva putovalo se u sve većem broju na gostovanja, pirotehničke mogućnosti bile su sve veće i veće… Najznačajnija utakmica odigrana je sa Milanom na stadionu San Siro. Iz Jugoslavije doputovalo je više od pet stotina navijača. Bubnjevi, baklje, velike zastave, po prvi put u inostranstvu. U aprilu 1988 uspostavljeni su ozbiljni odnosi sa Upravom kluba. Dogovoreno je bilo da na utakmici sa Partizanom Uprava obezbedi nesmetan prolaz, zastavama, konfetama, bakljama… Svemu je dato zeleno svetlo, samo je ideja o unošenju baklji kategorički odbijena, na detektovanju ovih rekvizita milicija je najodanije radila… Razočarani navijači odlučili su da bojkotuju navijanje i u znak protesta poskidali su sve transparente. Već na sledećoj utakmici sa Slobodom u Beogradu, bojkot je nastavljen, na tribini nije bilo nikakvih obeležija sem jednog jedinog transparenta na kome je pisalo Uprava napolje!!! Posle toga bojkot je nastavljen i ispred prostorije Kluba. Tek tada uvidevši da su pogrešili, predstavnici Uprave odlučuju da na sastanak pozovu vođe navijača. Od tog trenutka međusobni odnosi kreću uzlaznom linijom. Za uzvratnu utakmicu sa Milanom napravljena je do tada neviđena fešta. Milovan (jedan od najmisterioznijih navijača) nabavlja 120 baklji. Ljudi iz Uprave su blagovremeno obavešteni, ali zbog nedovoljnog poverenja u navijače (strah od prekida i oštrih kazni UEFA) nalažu miliciji da zapleni materijal. Veče pred utakmicu u stanu Zorana i Dejana Čaprića, pored njihdvojice uhapšeni su i Fus, Tima, Zvezdan i Đani, a sva pirotehnika je oduzeta. Željni da ostvare svoja prava, mada teška srca navijači bojkotuju navijanje na stadionu. U ponovljenoj utakmici, iako ljutti na Upravu zvezdaši donose odluku da odlože bojkot na izvesno vreme i iz sve snage bodre svoj tim. Kraj osamdesetih doneo je skoro potpuno zaboravljanje Zelenog venca, navijači su se okupljali pred utakmice u blizini Marakane dok su uveče najčešće izlazili u kafe Mala Marakana. Međutim najznačajnija u to vreme bila je kuća Jovana i Milivoja Antića koji su svoj dom pretvorili u štab, magacin i svakodnevno sastajalište zvezdaša. Milivoje je redovno video-kamerom snimao sve zanimljivosti koje su se događale na tribinama.

Organizacija severne tribine bila je sve bolja i bolja ali je među vođama različitih grupa vladala opšta konstatacija da snaga i potencijal nisu dovoljno iskorišćeni . Želja za ujedinjenjem u jednu veliku i pravu organizaciju bila je sve jača .Na inicijativu Ultrasa svim značajnijim navijačima poslato je pismo s pozivom na sastanak ujedinjenja gdje su obrazloženi razlozi iz kojih bi bilo mudro i dobro ujediniti se i napraviti konačno pravu stvar : toj ujedinjenoj grupi dati srpsko ime , napraviti rekvizite s imenom grupe kako se više ne bi koristili u to vreme popularni strani šalovi i kape , izgraditi ozbiljniji odnos s Upravom , povezati se sa Zvezdašima iz unutrašnjosti … Sastanak je održan na Božić 1989. godine , prisustvovao je veliki broj navijača, a iz mnoštva predloga izdvojio se jedan – tog dana su rođene Delije ! Odmah se prionulo na posao , tačno se znalo ko je zadužen za pravljenje šalova , nalepnica , majica , ko za sastanke s Upravom , ko za kontakte s navijačima izvan Beograda , ko za propagandni rad . Sastanci su održavani svakog četvrtka na stadionu – tu su se učile nove pesme , novi navijači primani su u Delije , raspravljalo se o aktualnim pitanjima i pravljeni su planovi za naredne utakmice . Prva veća utakmica na kojoj su Delije imale svoju prezentaciju bio je prolećni derbi 1989. Iz dana u dan organizacija navijača postaje sve bolja . U to vreme bilo je normalno da kada se podudaraju termini nekih važnih košarkaških i fudbalskih utakmica i na jednim i na drugim bude veliki broj Delija . Na stadionu , između severne i istočne tribine završena je prostorija za navijače , putovalo se redovno na sva gostovanja , pravljeni su spektakli na svakoj važnoj utakmici , proradio je i marketing Delija.

Makedonija-Srbija,gostovanje u Skoplju

 

 

 

Utakmica koja je pokazala pravo lice fudbalskog saveza!!! Smradovi koji znaju kako ljudi gledaju na njih, i koji su se u saradnji sa državom – njenom institucijom za sprovođenje reda i mira i očuvanje pravde i slobode- murijom, na sve načine potrudila da spreče pojavljivanje navijača na ovoj utakmici. Ne znamo da li je zabeležena slična situacija sa onom koja se odvijala na granicama naše zemlje. Prvo što nije preuzet kontigent ulaznica koji sleduje gostujućim navijačima. Ne verujem da postoji i jedna normalna država-savez koji ne želi svoje navijače na stadionu u vrlo bitnoj utakmici kvalifikacija. Na toj tekmi je postalo jasno da od plasmana na svetsko nema ništa, a cenimo da bi bila obrnuta situacija da je bilo mnogo gostujućih navijača. Podrška je bila neophodna, i bila bi velika da u savezu nisu ljudi koji jesu. Evidentan primer kako je zbog svojih fotelja i guzica, žrtvovan odlazak na SP u Brazilu. Da ne ulazimo u fudbalske teme, ali je neosporna pretpostavka a i činjenica, da bi verovatno bila druga priča da je na toj tekmi bilo prisutno par hiljada srpskih navijača, što je bilo realno. Koji je bio razlog da FSS ne uzme karte koje mu sleduju? Taj što bi bili naduvavani kurcem celu utakmicu. Rekli su…strah od incidenata. Za to je zadužena murija tamo, a ne savez. Pa na svakoj tekmi postoji strah od nereda, ali se puštaju karte u prodaju… a murija je zadužena da obezbedi red i mir. Sraman i nepojmljiv potez saveza. Informacija je bila da će biti moguće kupiti karte u Skoplju. Ljudi su krenuli da podrže svoju reprezentaciju, i… šta se dešava? Gomila policije na graničnim prelazima sa „Makedonijom“ je dočekivala ljude, i sprečavala nastavak puta. Sve grupe za koje su procenili da su „pretnja“, zadržavali su, pogotovu ako su bili mini busem ili kombijima. I kola su zadržavali ako procene da su u njima pripadnici navijačkih grupa. Na pitanja da obrazlože… dobijani su kretenski odgovori, gomila njih. Najčešći je bio da ne može da im se garantuje bezbednost. Zašto bezbednost, kad ljudi idu na more… ne, ne može! Drugi je bio… nemate karte. Koje karte kad ovi majmuni nisu preuzeli… ne ne može! Nisu pustili pojedine ljude kojima su prijatelji poslali karte.

 

 

Nisu pustili ljude kada im je prijatelj odozdo doneo na granicu karte. Sve je bilo kristalno jasno. Meraklijama i Teladiji je zabranjeno da u narednih 24 časa pređu granicu. Dosta ljudi je odustalo, a Zemunci su saznavši za situaciju, put nastavili preko Kosova i Metohije, uz silne uajebancije tokom puta sa šiptarskom murijom. Jedine organizovane grupe koje su se domogle Skoplja su Lešinari jer su „građani“ BiH, Varvari koji išli preko Albanije, i na kraju Zemunci koji su stigli na pola tekme. Od ostalih, ljudi su pojedinačno samo uz sreću stigli dole.

 

 

U popodnevnim časovima u centru su počeli polako da se skupljaju ljudi koji su nekako stigli. Problema sa domaćinima nije bilo. Desio se jedan incident kada je nekolicina Varvara prešla preko mosta u deo naseljen šiptarima, i tu su naši izvukli deblji kraj protiv mnogobrojnije gamadi. Neočekivano, ipak se u relativno dobrom korteu krenulo ka stadionu uz pesmu i vređanje dušmana sa duge strane reke. Mnogo policije oko stadiona je bilo prisutno. Naša himna je dočekana salvom zvižduka, verovatno jer su većinu stadiona činili dušmani i novokomponovani srbomrsci.

 

 

Uz vređanje saveza krenulo je i navijanje, ali ga je kretenska igra ugušila u velikoj meri. Onda se desio i incident kada je upala murija zbog širenja grčke zastave jednog Podgoričanina. Kerovi su munjevito uz silnu odlučnost upali, i uz malo cimanja odveli dečka. Realno, nije bilo šanse odbraniti ga zbog ogromnog broja pandura u i ispred našem sektoru. Tu je malo splasla atmosfera na tribini, ali se u drugom podigla i krenulo je bolje navijanje. Nekoliko puta se fino zagremlo i fino je otpevano par patriotskih pesama. Očajna igra u drugom je ponovo uticala na ljude i navijanje, i tekma se završila porazom i oproštajem od Brazila, svakome je to već tada bilo jasno.

 

 

 

 

Posle Đenove se već znalo koliko je sati, ali je ova utakmica prelomila i ovako klimavu situaciju oko praćenja reprezentacije. Mnogo ljudi se razočaralo u celu priču, i priču oko zajedničkog praćenja državnog tima, i ovo gostovanje je vratilo godinama unazad. Na zategnute odnose između grupa, sad je dodat i ”rat” protiv saveza, tako da će sve to dalje još negativnije uticati na celu priču. Kako drugačije se ponašati prema ovoj garnituri ljudi koji vode FSS? Nikako drugačije nego kao prema neprijateljima.

 

Preuzeto sa fb profila Blagoje Jovovic

Sta smo mi? Ultra ili Casual?

Mnogo ti se sviđa Fred Peri džemper,zaljubljen si u La Kost patike, u farmerkama spavaš, ne skidaš kačket i svoju krem jaknu Kameno Ostrvo. Pravi si kežualac, barem sebe smatraš za jednog. Al’ onda odeš na tekmu i jednostavno ne možeš da izdržiš da ne upališ baklju kad tvoji daju gol, da mašeš velikim barjakom, da pevaš zaraznu melodiju, da stojiš iza svoje zastave, da napišeš parolu da tvoji drugari umru od smeha koliko je originalna, a da protivnika zakopaš pod zemlju od blama. Voliš da istakneš svoje boje, često si umotan u bar šal. Upališ TV i poludiš kada kamera zumira ekipu iz predgrađa koja je došla na Emirates protiv Arsenala na gostovanje, svi krem, svi kežual, ne znaš ko su, al’ opet i znaš. Promeniš kanal kad ono vesti, Napolitanci šou prave u Rimu, baklje na železničkoj stanici, barjaci, kožne jakne. Ugasiš televizor i prosto ne znaš šta da misliš o sebi. Jel si kežual ili si ultra, na forumu si malopre glasao da si kežual, al evo dolazi ti ortak za pet minuta da crtate parolu za subotu. Ludiš! Znam kako ti je. Ne možeš da pronađeš sebe, a zašto… zato što sve ide iz krajnosti u krajnost. Ako upališ baklju ili nacrtaš grafit onda si jedno, ako imaš skupu jaknu onda si drugo. E pa došao je kraj i tvojim problemima. Mi neopredeljeni formirali smo svoj stil, pa sad ti možeš da se opredeliš za nas. Ni ultra ni kežual, a u stvari i jedno i drugo….

 

 

 

O čemu se radi ? Radi se o novom stilu koje se „zvanično“ kao pravac pojavio na čizmi, ali u suštini veliki broj navijača u našoj zemlji ga fura, a da nisu ni svesni toga. Ako zanemarimo deo ljudi obučenih u fajerke, trenerke, patike za košarku i fušberi kačkete, dolazimo da naše ciljne grupe tj. fazona. U proteklih 7, 8 godina, došlo je do eksplozije kežual garderobe koja je postala dostupna manje-više svima, u svakom velikom evropskom gradu mogle su se naći marke poput Lonsdejl, Fred Peri,La Kost… Neko je nekom rekao da je to navijački i ljudi su počeli to da kupuju, na nogama farmerke i bele patike. Mnogi greškom ovo nazivaju kežual stilom. Jeste to kežual stil, ali kežual stil oblačenja, a ne kompletan kežual stil života tj. navijanja. Upravo nedostatak ovog drugog (celokupni kežual način života) uslovio je rođenje novog stila. Zašto? Pa recimo samo da su očevi kežual navijanja kao i svega ostalog naravno Britanci, ljudi specifični po mnogim stvarima, jedna od njih je i pogled na svet, tj. pogled na navijanje. Za mnoge ljude iz ostalih delova Evrope neshvatljiv, jer ipak su prošli ti dani kada je zezanje na stadionima širom ostrva bilo česta pojava. Šta je zanimljivo u mrmljanju izlizanih tv melodija i tema i konstantnoj vrisci: „You, you, yes you, you little cunt, you're gonna get it, Im gonna fuck you up, you little cunt, blody bastard!“ ka protivničkim navijačima, a da uopšte ne pokušaš da ih napadneš, jer drečavo zeleni redari stoje svuda oko tebe, a ti ne smeš da ih pipneš jer ćeš trunuti u zatvoru. Baš ništa nije zanimljivo da vam kažem, tj. da se konstantno fura taj fazon. Za ljude su to potpuno neki neshvatljivi i daleki rituali, za ljude o kojima ja govorim u ovom tekstu.

 

 

 

 

Ljudi vole da izgledaju lepo, ali ljudi vole i da se zezaju na utakmicama. A nema boljeg zezanja od starog žabarskog tripa. Nema onog ko nije uživao u onom osećaju kada prvi put u životu držiš upaljenu baklju, kada celu tekmu pevaš neverovatno pevljive melodije, skačeš, padaš, šutiraš se po tribini, ne vidiš ništa od dima ili barjaka ispred tebe. Nadglašavaš protivnika preko puta ali ga gađaš i bakljama, ljuljaš ogradu sa ciljem da je srušiš i da se daš u juriš na one pičke preko puta. Izađeš 20 minuta ranije da napadneš goste dok ulaze u autobus, iskočiš im na autoputu i ispališ signalnu raketu na autobus.

Dođeš kući, zadihan crven u licu, sa progoretinama na jakni od baklje, prljav od blata iz gostujućeg sektora, sa gotovo potpuno pocepanim šalom, koji su pokušali da ti skinu, ali makar značke sa simbolima kluba na kačketu niko nije dirao. Dođeš i gledaš slike do jaja bakljade i drugu fotku, totalno zajebana slika mase ljudi u farmerkama i krem jaknama. Potpuno zbunjen.

 

Tada shvatiš da si deo kulture za koju verujem da će u skoroj budućnosti pojesti i ultra i kežual pokret. Svi ćemo biti „nešto između“.Svi ćemo biti “casultra”. To je sada fora…sve u jednom!

 

Preuzeto sa fb profila Blagoje Jovovic

 

Pakleni put u Zagreb srpskih novinara

Opisi paklenog puta u Zagreb i atmosfere na rukometnoj utakmici Zagreb-Partizan iz ugla nekoliko srpskih novinara
Zagreb kao Bejrut! Ulica „Dom sportova“ u Zagrebu na 15 minuta do 16 časova juče je odavala utisak da se nalazimo u samom centru Bejruta. Iznenađenim zagrebačkim policajcima nije preostalo ništa drugo nego da pobegnu pred razularenim navijačima Dinama – „bed blu bojsima“ koji su jurnuli na „Lastin“ autobus koji je prevozio novinare iz Beograda na rukometnu utakmicu Zagreb-Partizan. Kada su poletele kamenice i flaše svi su polegali na pod autobusa kojim su se prevozili i izveštači „Blica“. Prvo je pukla šoferšajbna. Vozač nije mogao ni pravo, ni u rikverc, tako da je uplašen istrčao iz autobusa. Staklo sa desne strane raspuklo se na komadiće kada je bilo jasno da će „BBB“, naoružani šipkama i palicama, ući u naš autobus. Prostora za beg nije bilo. Kao konjica u vestern filmovima dodatne snage policije stigle su bukvalno u trenutku kada je prvi „BBB“ gotovo zakoračio nogom u autobus. Na sreću, među novinarima nije bilo povređenih, što se ne može reći za nekoliko zagrebačkih policajaca. – Je… ga, ko vas dovede u „Lastinom“ autobusu pred dvoranu – srdačno nam se dočekao prvi policajac. Možda bi čuđenje zagrebačkog policajca i imalo smisla da nas do dvorane i navijača Zagreba nije dovela upravo njihova patrola. – Gadno, kompa, gadno. Samo su počeli da izlaze iz haustora. Nismo ih ni videli. Dobili smo i mi batine. Ala, biju. Ostanite u hotelu da i vi ne dobijete po nosu – zamolio nas je drugi policajac. Iz autobusa smo utrčali u Hotel „Panorama“ koji se nalazi na samo 50 metara od dvorane gde su odseli i rukometaši Partizana. Na sat i po pre početka utakmice policija je pokušavala da pronađe siguran način kako da rukometaše Partizana prebaci u dvoranu. – Prebacićemo ih k…. Ovi ludaci se ne razilaze. Eno ih ispred dvorane i čekaju priliku ponovo da jurnu – dodao je vidno zabrinuti policajac. Po dolasku u Zagreb nismo dobili tačnu informaciju gde se nalaze 200 navijača Partizana koji su u Zagreb doputovali vozom. Jedino što smo uspeli da saznamo da ih je policija izvela iz voza nekih 50 km od Zagreba gde su ih prebacili u autobuse. Ipak navijači „BBB“ dočekali su ih kamenicama, tako da su Beograđani završili u policijskoj stanici gde su jedino mogli da se brinu o njihovoj sigurnosti. Navijači iz Beograda neprijatnosti nisu zaobišle ni u toku puta jer su ih kamenovali u Vinkovcima. Na sat do početka utakmice iz hotela smo i dalje gledali nemoćnu policiju koja nikako nije uspevala da obezbedi prolaz rukometašima Partizana do dvorane. – Ako treba, možemo mi i peške do dvorane. Ne plašimo ih se – rekao je kapiten Partizana Goran Cmiljanić.

DOBRODOŠLI u Srednji vek! Novinari iz Beograda, koji su došli da izveštavaju sa rukometne revanš utakmice četvrtfinala Kupa Kupova između Zagreba i Partizana, doživeli su u nedelju u glavnom gradu Hrvatske da ih navijači Dinama, uz maltene blagoslov policije (sve je ličilo na dogovoreni scenario), zaspu kamenjem i zaprete linčom. Prštalo je staklo po autobusu, deo pripadnika “sedme sile” polegao između sedišta, drugi deo požurio da fotografiše “doček”, a neverovatno mali broj čuvara reda zbunjeno je gledao kako horda zapenilih “bed-blu-bojsa” pokušava da razvali autobus. Posle pet minuta, dugih kao večnost, policajci su nekako, uz pomoć suzavca, uspeli da odbiju napad navijača i novinare sprovede do pet metara udaljenog ulaza u hotel. Dva džipa čuvara reda sprovela su autobus sa srpskim izveštačima do hotela “Panorama”, gde su bili smešteni rukometaši Partizana, preko puta “Ledene dvorane”, a potom ga na sred raskrsnice – blokirali, na “izvolite” okupljenim navijačima! Sve je izgledalo na klasičnu nameštaljku, jer je zapanjujuće bilo malo čuvara reda na ulici (niko nije izbrojao više od 20). Štaviše, to uopšte nisu bile, kao kod nas, uobičajene specijalne snage, a isto tako, da li je moguće da Hrvati nisu znali da će na utakmicu doći beogradski novinari? Potpuno opkoljen autobus stajao na sred ulice, dok su sa prednje i desne strane pucali prozori od kamenica, flaša, čak skija, a sa leve i zadnje strane posmatrači su razdragano aplaudirali huliganima i pokazivali slikovito šta bi uradili i šta žele gostima iz Srbije. NAVIJAČI VRAĆENI KATASTROFALNO pripremljena ili namerno nezainteresovana hrvatska policija nije dozvolila navijačima Partizana da dođu do hale, zadržala ih je u Policijskoj akademiji, gde ih je “pospremila” kad su stigli vozom i odatle sprovela nazad za Beograd.

Revanš utakmica četvrtfinala rukometnog Kupa pobednika kupova između Zagreba i Partizana počela je sa 75 zakašnjenja, zbog niza incidenata koji su prethodili meču. Posle kamenovanja voza sa grupom navijača Partizana, koja je pošla iz Beograda u glavni grad Hrvatske (do kojeg nije stigla, pošto ih je policija zaustavila 20-ak kilometara pre Zagreba) i istog tretmana za naše novinare na ulicama Zagreba, incident se dogodio i u hali. Petnaestak minuta pre početka utakmice navijači domaćeg tima “Bad blue boys” napali su novinare iz SCG, koji su se nalazili na svojim mestima u hali. Novinari su se od napada sklonili u svlačionicu, zajedno sa igračima Partizana. Igrače je pri izlasku na teren dočekala kiša tvrdih predmeta, posle čega su se vratili u svlačionicu. “Crno-beli” su na zagrevanje izašli 45 minuta posle zakazanog početka utakmice. Dvoje novinara iz Beograda, Ljubiša Petrović i Milica Babić, povređeni su u incidentu kada su navijači Zagreba zasuli tvrdim predmetima beogradske izveštače. Novinar beogradske televizje Studio B Ljubiša Petrović pogođen je u glavu sa prepunih tribina Ledene dvorane. On je zadobio posekotinu iza uva, kada je grupa beogradskih novinara zasuta tvrdim predmetima. Petroviću je prva pomoć ukazana u hali. Novinarka BK Televizije Milica Babić uganula je nogu bežeći od predmeta koje su navijači bacali sa tribina.

Delegat Evropske rukometne federacije čekao je da se situacija smiri, ali iz nepoznatog razloga nije ispraznio deo tribina, kako bi uslovi za meč bili regularni. U Ledenoj dvorani ima oko 10.000 navijača, prisutne su i jake policijske snage, ali su tribine postavljene tako da dolaze do samog terena. Novinari beogradskih medija ne mogu uživo da prate utakmicu, jer to za njih nije bezbedno. Oni se nalaze u jednoj svlačionici, odakle će utakmicu pratiti na televiziji. Jedini novinari iz Beograda koji mogu da posmatraju meč su novinari Radio televizije Srbije i Radio Beograda, pošto su ranije ušli u specijalne kabine za direktne prenose. Navijači rukometnog kluba Zagreb kamenovali su pre meča autobus sa beogradskim novinarima. U trenutku kada se autobus približavao sali u kojoj se igra utakmica nekoliko stotina navijača gađalo je kamenicama autobus na kojem su razbijena spoljna stakla. Među beogradskim novinarima nema povredjenih. Nakon incidenta je policija intervenisala, upotrebivši i suzavac, pa su se napadači razbežali. Novinari iz Beograda su potom uz pratnju policije odvedeni do hotela koji je u blizini hale u kojoj se igra meč. Do Zagreba nije doputovalo oko 150 navijača Partizana, čiji je voz nekoliko puta kamenovan. Navijači Partizana nisu imali karte za utakmicu pa ih je policija zaustavila u Dugom Selu, 20km pre glavnog grada Hrvatske. Navijači Partizana izazvali su ozbiljne incidente na prvoj utakmici i pokušali da se fizički obračunaju sa navijačima Zagreba koji su došli u Beogradu. Kod hale “Pionir” gde se igrala utakmica pretučen je i jedan zagrebački novinar. Međutim, svi ti incidenti zaista ne deluju ozbiljno u odnosu na ono što se događa u Ledenoj dvorani u glavnom gradu Hrvatske.

Perovic Ivan Grobi ,potresna prica Ivanove tetke

Životna priča Perović Ivan (1991-2011)

Ivan Perovic je rodjen 5. marta 1991. mojoj mladjoj i jedinoj sestri. Bio je prvi i jedini unuk mojim roditeljima, sestric meni i muzu, dete svojoj majci. Imao je punu paznju, ljubav i podrsku svih odraslih oko sebe.

Otisla sam iz Beograda za Njujork septembra 1991. na kratki boravak sa, tada, deckom. Dve godine kasnije, imali smo stan, poslove, sankcije u Beogradu, i rat – nije nam se vracalo. 1994. smo se vencali.

Novembra 1995. sam se prvi put vratila u Beograd, imala sam magistarsku izlozbu.

U to vreme Ivan je poceo da se bavi fudbalom, ohrabren od oca i sa nasledjenim talentom. Ja nisam ljubitelj fudbala, ali sam to prihvatila kao dobar hobi, kao sto mnoga deca sa tri godine upisuju klavir, gitaru, tenis, ili balet. Malo kasnije su ga prozvali Grobi jer je trenirao u Partizanu. Kasnije, tokom osnovne skole, njegov svakodnevno prepun raspored skole i treninga je delovao kao bolja varijanta u odnosu na prazno gluvarenje po predgradju, koje cesto vodi u kriminal, drogu i alkohol.

Devedesete su odmicale, mi smo se snalazili u Americi, a Ivanovi roditelji radili sta i koliko su mogli da mu pruze sve sto mogu. Otac je imao stabilnost posla u velikoj firmi, a majka je poslednjih 11 godina radila 12 sati dnevno, 6 dana nedeljno. Tokom godina sam se vracala u Beograd i ucila vise o Ivanu kao i on o meni. Bili smo radoznali, voleli se, postovali, delili humor. Bio je tada prosecan ucenik, posvecen sto se tice fudbala, i izuzetno darezljiv, iskren, drag, duhovit, i drustven.

4. jula 2003. nas je prvi put posetio u Njujorku. Zajedno smo gledali vatromet sa mog balkona te veceri, i vikali uuh-aah. Pisao je u dnevniku putovanja: “SUBOTA 12. JULI RANO UJUTRO OTISAO SAM DA TRCIM PREKO MOSTA KOJI JE 3 PUTA VECI OD BRANKOVOG (TAMO I NAZAD BEZ PRESTANKA). VRATIO SAM SE KUCI ISTUSIRAO SE I OTISAO SA TETKOM U ZOOLOSKI VRT U BRONXU. VRT JE MNOGO LEP I NAPRAVLJEN JE KAO DZUNGLA DA BI SE ZIVOTINJE OSECALE KAO KOD KUCE. PREPUNO JE PRIRODE. SLIKAO SAM DVE OTROVNE ZMIJE, I POMISLIO DA CE SE MAMA UPLASITI KAD IH VIDI. VIDELI SMO LAVOVE, TIGROVE, MEDVEDE, MAJMUNE, PAUNE, GORILE SMO PRESKOCILI ZATO STO JE TAJ DEO AFRIKE BIO ZATVOREN, I MNOGE DRUGE ZIVOTINJE. UOSTALOM, VIDECETE SLIKE.”

Poslednjeg dana tog letovanja smo svratili na rucak, on i ja. Ivan je odjednom poceo da prica o poslednjim danima moje mame, koja je preminula par meseci ranije. Bila sam dosta zatecena ali prodiskutovali smo smrt kao proces sa svih strana. Mislila sam da ga spremam za svoju smrt. Zahvalna sam mu za to leto jer mi je vrlo nezno pomogao u zalosti za majkom.

Par godina kasnije, pred srednju skolu, smo diskutovali ozbiljne teme; Ivan nije bio siguran kojim putem da krene. Savetovali smo ga o raznim karijerama, i salili smo se da ga vise necemo zanimati teca i ja dok ne bude imao sopstvenu decu, i bude hteo da ih dovede u Njujork. Ocigledno je ulazio u fazu adolescencije gde odraslima nema mesta.

Uskoro smo prosli kroz promenu glasa, lose ocene, devojke, i sve te stvari koje dolaze sa prelaskom na srednju skolu. Kad je krenuo u vecernje izlaske nastavili smo kontakt emailom i kasnije fejsom.

Iskren kakav jeste, slao mi je slike sa svojih letovanja i putovanja. Primetila sam sve vise decaka u slikama, sve vise crnih majica, i sve vise akcija koje nikad ne bih pozdravila. Kad vise nije igrao fudbal, sa istom strascu se posvetio navijanju za Partizan. Verujuci da je u pitanju faza i prirodni nastavak ljubavi prema sportu, oslanjala sam se na njegovu pozitivnu prirodu da na kraju pobedi.

Juna 2010 je proslavio maturu, ali je nekako uspeo da padne maturski ispit. Bila sam van sebe od besa, kao i svi oko njega. Ali, sabrao se, nasao letnji poslic, i tokom zime 2011 polozio ispit. Nemajuci druge obaveze tog proleca i leta, izlazio je, putovao, uzivao u drustvu svakog slobodnog momenta. Ljubav je izgleda bila obostrana, drustvo ga je volelo.

Leta 2011 mu je mozda bilo dosta jer je resio da nastavi skolovanje i prestane da “bleji”. Pricali smo oko 4. jula o novoj skoli, salio se sa mnom da bi mi izazvao poziv u Njujork. Rekla sam mu da mu poziv ne treba, da je uvek dobrodosao, pod uslovom da je dobar student.

Ja sam otisla na more, a on je iskoristio leto da se dobro provede pre fakulteta. Brinuo je te rane jeseni o prvim kolokvijumima jer sam mu ozbiljno zapretila da necu placati beskrajne semestre.

21. oktobra je izasao sa drustvom, u petak uvece, idealno za dugacku noc. Kasnije te veceri, pre nego sto ona legne u krevet, poslao je majci SMS da je voli.

Sutradan je bio mrtav.

Dušica Kirjaković

Navijacka prica grupe Indijanci Petrovgrad

Navijacka grupa Indijanci Petrovgrad nastaje 1989.godine i pocinje sa organizovanim precenjem FK,RK  Proleter iz Zrenjanina.

Za ovu grupu bi se moglo reci da je mala ali odabrana jer njihov broj u kopu nikad nije prelazio 300 ljudi,clanovi grupe su specificni po muzickom i “modnom” stilu jer su svi u rok i pank fazonu te su svi tako i obuceni.

Gostovanje u Zrenjaninu je bilo jedno od “najzajebanijih” u doba SR Jugoslavije je nijedna grupa nije mogla mirno da se proseta gradom ,a da ne bude napadnuta pa se jos uvek pamte sukobi sa Firmom,Grobarima,Delijama,Zemuncima,Sanerima,Vukovima iz Kikinde,Meraklijama… Indijanci nisu onaj tip grupe koji samo napada kod kuce,a na gostovanja ide manji od makovog zrna oni su cak bili inicijatori mnogih sukoba i sa strane pa se bili jedna od najkriticnijih grupa na gostovanju. Npr u Sapcu su poskidali zastave Sanerima iako ih je bilo duplo manje,uzimali su i Zemuncima,Firmasima,Delijama te Vukovima iz Kikinde sve zastave nakon cega su Vukovi i ugaseni.

2005. godine se desavaju razlicite turbulencije u okviru grupe i kluba,gde se predsednik i jedini pravi zaljubljenik u klub(od uprave naravno) ubija i nastaje rasulo i gasenje poznatog zrenjaninskog prvoligasa tada pod cudnim okolnostima nestaje dosta zastava i kluba navijaca(tu spada i ona zastava od Delija Zabalj koju su Grobari zapalalili na 150.derbiju) i grupa prelazi da prati samo rukomet ali to vise nije toliko aktivno.

FK Proleter vrsi fuziju sa Buiducnosti iz Banatskog Dvora sto Indijanci nisu podrzali i krecu u borbu protiv tog vestackog kluba. U toj borbi pomaze im dosta grupa jer su prepoznali prave zaljubljenike u fudbal naspram vestackog projekta nekoliko materijalista. Iz ove borbe se stvara prijateljstvo sa podgrupom Plave Unije Pingvin Boys-ima ovo je malo cudno znajuci da su zrenjaninci nekada bili u dobrim odnosima sa United Force-om zakletim neprijateljima Plave Unije.

Borba Indijanaca je trajala do osnivanja novog starog Proletera 2005 koji su osnovali bivsi igraci ovog kluba,te se Indijanci ponovo pojavljuju na fudbalu. Izjava jednog od njih:

“Jedino smo mi, Indijanci, bili protiv gašenja Proletera. Nismo mogli da navijamo za klub koji je zapravo iz Banatskog Dvora, bez obzira na to što je igrao kod nas. To bi bilo kao kada bi Delije navijale za Partizan ili Grobari za Zvezdu… Zato smo pokrenuli akcije protiv igranja Banata na našem stadionu. Dolazili smo na utakmice i protestovali, pevali Proleterove pesme i slično. Ljudi su to mahom prihvatili i danas Proleter ima više publike u Šestoj ligi, nego Banat u Trećoj!”

Za klub uglavnom igraju klinci od dvadesetak godina i posebno se ističe Zoran Davidovac, dečko koji je postigao istorijski gol za nas u utakmici protiv Mladosti iz Banatskog Despotovca, kada se Proleter konačno vratio na Karađorđev park, 31. avgusta 2013. Uprava ima ambiciju da Proleter napreduje, pa ćemo videti šta će biti. Prva dva mesta vode direktno u Područnu ligu, a treći bi mogao u baraž, ako se sve poklopi sa još nekim ligama

Gostovanja u Petoj ligi su opuštena. U početku, kada smo se vratili na stadion, policija nije dozvoljavala da se unose alkohol i pirotehnika, ali sada može i bomba da se unese bez problema, a-ha-ha… Šalu na stranu, atmosfera na stadionima ove sezone je skroz opuštena i nema nikakvih problema od strane policije.

Na utakmice Proletera, pričaju Indijanci, dolaze i navijači iz drugih mesta, a ne samo Petrovgrada (stari naziv za Zrenjanin koji oni sa ponosom uvek ističu).
“Ima tu ljudi iz Kikinde, Lukićeva, Kleka, Araca… Ranije, pre 15 godina, bilo je mnogo više navijača koji nisu iz Petrovgrada. Momci iz Orlovata su imali svoju zastavu Alko-bojs, Lazarevo je, takođe, imalo svoju ekipu i to jednu od jačih na tribini – Skandal.”

1...223224225...233Stranica 224 of 233
Facebook Instagram Youtube
© BALKANSKINAVIJACI.COM 2022 SVA PRAVA PRIDRŽANA | ALL RIGHTS RESERVED