Nastavak prethodno objavljene priče “To je jebeni Millwall”.

-Elem sve bi to bilo lepo da sam ja posle utakmice otišao na aerodrom i zapalio za Srbiju. Niko jednostavno nije mogao da me spreči da odem na žurku koju su navijači Milvola priredili povodom lude tekme koju je njihov klub dobio i ušao u doigravanje i to pogotovo je uspeh veći što su dobili Vest Hem. Luda braća Rakim i Niki su već imali pripremljen scenario za posle utakmice i pab u koji smo išli je bio prepun kada smo mi došli. Bend, Last Resort, je uveliko rokao onaj tvrdi pank.

Nije da se nisam ložio na sve to pa eto tako je i počelo da me vozi. Taj zvuk, taj šuplji zvuk bubnja, gitara, poderani glas koji para uši i tera de ta skačeš do iznemoglosti mi je, nam je, davao snagu da ludujemo još više nego što smo mogli ali i da pijemo i više od naših limita. Kao što sam kod mojih domaćina video kako Englezi znaju dobro da jedu ove večeri sam naučio da izuzetno znaju i mogu mnogo dobro da popiju.

Mi ipak nismo od njihove sorte ali ko može svaka mu čast. Nekako posle, ne znam koliko minuta, je došla pauza za bend i za naš sto je došao čudan lik, sav istetoviran, stariji tip sa staklenim okom, navijač Milvola. Ubrzo sam saznao da je to Roi Pirs, pevač benda koji sam pomenuo. Ja reč on reč i tu onako razvaljen od piva provalim iz priče da je on veliki navijač Milvola pa smo se tu skapirali do jaja.

Okretali smo ture pa ne znate kojom brzinom Provalio sam da sam ostao bez love ali ko ga jebe, zvao sam i dalje pivkanu za naš sto i to veče sam se proveo kao nikada. Lasti su rokali još jače i još žešće i na kraju opet kroz spiku sa njima sam i dobio poziv za pank festival na kome će oni nastupati i koji će se održati u Votfordu, gradu pored Londona, poziv sam prihvatio naravno, baš kao da je vreme stalo.

Stalo je đavola brate, u tim nekim kasnim satima sam provalio da se nalazim u ko zna kom pabu, ko zna gde u južnom Londonu a avion za Srbiju mi poleće u 08:00. Otreznio sam se iste sekunde i onako pune bešike od neprerađenog piva sam pokušao da doprem do svesti Rakima i da mu kažem da mi avion poleće za dva sata ali bez uspeha je bilo sve to jer do njegove pijane glavudže nije bilo moguće doći.

Odlučio sam da se sam organizujem ali brate kako kada i ne znam gde se nalazim. Lovu za taksi nemam, stvari su mi kod Roversa na gajbi, aerodrom ko zna gde se nalazi a u džepu imam samo nečekiranu avionsku kartu. Na ulicisam, u južnom Londonu sa kartom za Srbiju u ruci i naravno počinje kiša da pada. Jebem te srećo.

Seo sam u autobus na kome je pisalo Picadilly Circus. Ono iz serije ¨vratiće se rode¨ a i nešto malo iz škole mi je to zvučalo pozanato pa kao valjda je bilzu nečega što je blizu aerodroma. Kako sam seo u bus tako sam i zaspao i tako mamuran nisam ni provalio naravno da smo prošli Pikca i da sam ustvari na poslednjoj stranici kod Regents Parka.

Oprostio sam se i od puta za Srbiju, oprostio sam se od stvari koje su mi kod braće Rover, sam u sred Londona (ok dosadan sam sa tim ali mi je jeziva pomisao na to i dan danas). Sam bog je hteo da mene na klupi vidi lik sa kojim sam sinoć šikao pivo, koga se naravno ne sećam ali isti taj sam bog zna kako je on mene prepoznao na klupi u parku kod zoo vrta.

Rekao sam mu moj problem i iste sekunde me je spakovao u auto i povezao u pravcu stana gde je živela njegova žena. Lik se zove Aleksander Patel. Ne znam koliko je pametno to bilo u tom trenutku ali nisam imao mnogo izbora, ili da ostanem na ulici ili da mi ovaj čovek pomogne. Usli smo na gajbu koja se nalazila u delu Londona koji se zove Harou i tu sam se upoznao sa njegovom ženom kojoj baš i nije bilo milo što joj je mamurni muž na gajbu doveo nekog tamo Srbina koji je bio još uvek pijan.

Dok je gospođa držala dete u jednoj, pljugu u drugoj ruci pokušavao sam tu da uđem u neku spiku sa njom kako bih napravio atmosferu što prijatnijom za razgovor ali mi nešto nije polazilo za rukom.

Nije sve do trenutka dok nisam spomenuo Votford Pank Kolektiv fest na koji sam pozvan lično od pevača bend2nd_Attempt_.jpga Last Resort, Roi Pirsa. E tu se stvar menja iz korena, Kristi je navijač Votforda i veliki je fan upravo Last Resorta ali nije imala sreće pa nije došla do karte za ulaz na deo gde će baš Roi da gruva sa svojim momcima.

Dok je gospođa držala dete u jednoj, pljugu u drugoj ruci pokušavao sam tu da uđem u neku spiku sa njom kako bih napravio atmosferu što prijatnijom za razgovor ali mi nešto nije polazilo za rukom. Nije sve do trenutka dok nisam spomenuo Votford Pank Kolektiv fest na koji sam pozvan lično od pevača benda Last Resort, Roi Pirsa. E tu se stvar menja iz korena, Kristi je navijač Votforda i veliki je fan upravo Last Resorta ali nije imala sreće pa nije došla do karte za ulaz na deo gde će baš Roi da gruva sa svojim momcima.

Velike sam muke proživljavao dok sam je odbijao da joj dam kartu ali kupila me je onog trenutka kada mi je ponudila kartu za utakmicu polufinala doigravanja za Premijer ligu između domaćeg Votforda i Lestera na Vikaridž Roudu i da to veče izađem sa njom i njenim mužem u lokalni pab.

Prihvatio sam nagodbu, dobila je moju propusnicu za ulaz na fest a ja sam dobio njenu kartu za ulazak na Vikaridž Roud, ni sam nisam sumnjao da ću reći da se zajebala kao nikada niko na svetu ali ok. To veče sam u pabu upoznao sjajne likove i navijače koji će baš biti na toj tekmi i naravno dogovor je pao da idemo zajedno.

Nisu ni nalik navijačima Milvola koji su sve samo nisu normalni ali navijači Votforda nekako odišu više fudbalskom kulturom i njih samo zanima fudbal, druge teme za razgovor nemaju te je sve proteklo u tom duhu. Hoće li Almunija da zasere nešto kao po običaju, hoće li Forestijeri da ima svoj dan ili neće da ga bude uopšte na terenu, da li Troj Dini može da dođe trezan na tekmu i tako dalje i tako dalje a utakmica se igra tek za 7 dana. Gde ću i kud ću ja za tih 7 dana nemam pojma.

Ne znam kako i zašto ali sam se svideo svojim domaćinima i kao takvog su me pozvali da ostanem kod njih dokle god mislim da mi je potrebno.

Jeste da mi je bilo malo trulo ali ko bi lud odbio poziv da bude u kući ljudi gde muž navija za Milvol, žena za Votford a živi u severozapadnom delu Engleske prestonice, imaju kartu za tekmu na Vikaridž Roudu i što meni obećava još bolje zezanje i upoznavanje sa fudbalskom kulturom na ostrvu. Kako ono kod nas kažu: Odande si odakle ti je žena tako da sam Aleksandera potpuno razumeo. Pa zašto da ne.

Dane sam provodio listajući štampu koja je izlazila, upijao sve moguće informacije vezane za utakmicu jer jednostavno nisam želeo da propustim niti jedan važan detalj na tekmi koji bi mogao da se desi.

U toku tih 7 dana do tekme uspeo sam da nađem i posao, raznosač brze hrane po Votfordu. Iskreno bolji posao za naučiti jezik, kulturu dela grada, kao i sam grad Votford ne mozete naći. Kasnije sam i otkrio da je i u svojoj knjizi Bugarin Stilijan Petrov opisao upravo taj deo svog života kada je da bi što bolje savladao Škotski akcenat upravo radio kao raznosač pica ili hamburgera, nije ni bitno.

Uspeo sam tako da se skrpim za neku kintu, naravno, uvek nedovoljno ali eto da ne moram da se grebem za pivo u pabu barem. Tih sedam dana je proletelo, brate mili od posla nisam digao glavu ali ne žalim ni sekund jer sam skupio lovu čak i da se vratim u Srbiju posle utakmice. Ali prvo me čeka šou u Votfordu.

Na dan utakmice svanuo je, gle čuda, u okolini Londona kišni dan. Nisam uopšte bio razočaran vremenom tog dana jer sam se već navikao na kišu. Sa osmehom na licu razgovaram sa svojim domaćinima, Kristi je imala onaj kiseli osmeh na licu ali me je iskreno boleo kurac jer sam ja taj koji je dobio što je hteo. 😀

Naravno utakmica počinje u 12:30 zbog nekih bezbednosnih razloga, bla, bla, bla a mi smo već u 10:00 bili u pabu. Ekipica koju sam upoznao je baš bila vesela u svakom smislu te reči, po mom mišljenju i previše su bili samouvereni u svoj prolaz dalje obzirom na to da su u imali zaostatak iz prvog meča od jednog gola razlike.

To veselje nije naravno moglo da prođe bez problema (naravno ni nalik onome što sam doživeo sa navijačima Milvola) ali opet bilo je sitnih čarki, krigli u glavu i slično među pijanim likovima koji su se popičkali između sebe i završili na ulici, izbačeni iz paba.

Posle hiljaditog piva izašli smo napolje, nisam ni do wc-a stigao da odem kolika je bila gužva u pabu pa sam morao da trpim jer smo bukvalno morali da letimo do stadiona kako ne bi zakasnili. Nisam mogao da izdržim pa sam se sakrio iza nekog kombija da šoram inače bih eksplodirao. Grupa sa kojom sam išao je već odmakla pa sam morao opet da trčim za njima.

Sreća pa je bila ogromna gužva ispred tribine na koju smo mi trerbali ući. Kada sam došao na red lik koji je trebalo da me pregleda nije me ni pogledao niti očitao kartu već me je samo propustio, tako da mi je cela karta, ne pocepana, ostala kao lepa uspomena.

Đanfranko Zola je izašao na teren pre svih igrača kako bi pozdravio navijače, to je bilo prvi put da sam video takvu jednu fudbalsku veličinu uživo. Pre njega je to bio Lotar Mateus dok je bio u Partizanu kada su gostovali Sartidu.

Zola je upio našu pozitivnu energiju, preneo nam istu i mirno se vratio u hodnik koji vodi do svlačionica. Pesma na tribinama nije stajala niti jednog minuta, prava, lepa, fudbalska atmosfera. Bilo je oblačno ali je kiša stala što je bilo idealno za odigravanje tekme. Očekivana postava stršljenova je izašla na teren, osim možda Forestijerija koji nije bio u startnih 11.

Počelo je.

Na tribinama su se vijorile zastave nalik na zastavu Belgije ali su to zapravo bile boje kluba sa Vikaridža. Malo sam se pogubio pa sam prvih nekoliko minuta propustio jer sam zverao svuda po tribinama da pohvatam šta se sve dešava, što je naravno bilo nemoguće jebi ga.

Baš kada sam pogledao prema delu terena gde napadaju „naši“ Vidra je promašio lepu šansu. Dobro je, napadamo, što nam daje nadu da će biti zanimljiva utakmica. Nekoliko minuta kasnije Troj Dini je uputio bombu ka Šmajhelu ali je to golman Lestera odbranio i poslao loptu u korner. Ono što je nateralo ceo stadion da poludi jeste BOMBA Mateja Vidre. Lik je dobio polu visoku loptu na levoj strani terena i dok lopta nije ni pala na travu uzeo i opalio po njoj kako bi ista završila u golu.

Misilo sam da takve golove daje samo Zlatan ali evo ima i smrtnika koji mogu da izvedu tu magiju. Poludeli smo svi, ne znam odtkud se u mojoj ruci zatekla plastična čaša piva ali znam da kada sam krenuo da je ispijam, istog trenutka je svo ono pivo završilo po mojoj odeći, licu, kosi. Ma ko ga jebe. Idemo dalje. Trajalo je slavlje Vidrinog gola, Zola je bio prilično veseo kraj aut linije sve dok se nije pojavio Dejvid Nudžent koji je glavom loptu iz kornera poslao iza leđa Manuela Almunije.

Rezultat je 1:1 i ok, svima nam je jasno da neće biti lako danas. Ponovo sam počeo da zveram levo desno jer se na terenu nije dešavalo ništa posebno, na tribinama je bilo par nekih situacija sa pandurima koje su brzo rešene ali meni zanimljive za gledanje jer to je nešto što ne viđaš baš svaki dan. Betokio je driblao na ivici kaznenog prostora i uputio udarac kada smo već svi počeli da se radujemo ali je lopta završila pored gola.

Počeli smo opet da napadamo, Abdi je promašio lepu šansu ali je svega nekoliko minuta kasnije opet sjajni Čeh Matej Vidra dao gol koji nas je vidio u produžetke. Imalo je još dosta da se igra ali smo bili svi nekako spokojniji posle ovog gola. Vreme je isticalo, više je bilo nekog taktičkog nadmudrivanja nego što je bilo akcije.

Zola i Pirson su verovatno dali svojim igračima instrukcije samo da ne prime gol, što je i okej. Izgledalo je kao da i fudbaleri Lestera i naši jedva čekaju kraj utakmice kako bi se malo odmorili i nastavili rat u produžetcima.

Sudija je produžio utakmicu 4 minuta i samo se čekao kraj. Zapričao sam se sa nekim likom tu pored mene kada sam u jednom trenutku čuo buku. JEBOTE, 95. MINUT A USRANI MAJKL OLIVER JE SVIRAO PENAL ZA LESTER. Ne smem ni da vam kažem a još teže da vam prepričam koliko su popizdeli ljudi na tribinama. Nemaju oni te psovke kao mi ali verujte da je bilo sočnih psovki kao i užasnih kletvi na račun sudije Olivera.

Nisam mogao da verujem da će ovako da se završi ova utakmica, više bih voleo da su pukli i 3:0 nego ovako pederski u zadnjim sekundama. Jebi ga, šta sad, hajde sad da vidim i taj gol i da polako krenemo prema izlazu. Ne znam ni nad kim je napravljen prekršaj, niti ko ga je napravio, apsolutno to nije bitno bilo u tom trenutku. Znao sam samo da je Dejvid Nokart lik koji će da izvede penali zavije ceo stadio u crno.

Zaleće se, upućuje šut po sredini gola. ALMUNIJA BRANI, JEDVA NOGAMA ALI BRANI. NOKART NALEĆE PONOVO ALI NE ZNAM KAKO OPET NAS MANUEL ALMUNIJA OSTAVLJA U ŽIVOTU. NIKO NA STADIONU NIJE MOGAO DA VERUJE U TO ŠTO JE ŠPANAC URADIO. BRAVO MANUEL. NIJE TO BIO KRAJ UTAKMICE, OLIVER JE PUSTIO DA SE IGRA NASTAVI, NE ZNAM ZAŠTO ALI IGRA TEČE I EVO KONTRE ZA VOTFORD. NIŠTA NE VIDIM OD MASE KOJA SKAČE ISPRED MENE. SVI SU LUDI U OVIM TRENUTCIMA. NEKO REČE FORESTIJERI ŠTO JE VEROVATNO ZNAČILO DA ON VUČE KONTRU.

VIDEO SAM LOPTU KAKO PRELEĆE KASPERA ŠMAJHELA. LOPTA LETI PREMA DžONATANU HOGU. PUCAJ MAMU TI JEBEM, PUCAJ. HOG VRAĆA KA SREDINI KAZNENOG PROSTORA. NA NJU NALEĆE TROJ DINI. HVATA VOLEJ.. GGGGGOOOOOOOOOOOOOOOLLLLLLLLLLLLLL. GGGGGGGOOOOOOOOOOOLLLLLLLLLLLLLLL.

JEBO TE TROJ DINI JE POSTIGAO GOL U 98. MUNUTU ZA POBEDU VOTFORDA I ODLAZAK NA VEMBLI. MASA NA VIKARIDžU JE POLUDELA. SVI SU ULETELI NA STADION. KRENUO SAM I JA ALI ME JE MURKAN ZAUSTAVIO, PALO MI JE NA PAMET DA GA NABODEM ALI SAM ODUSTAO I VRATIO SE NA TRIBINE MEĐU LUDAKE KOJI SU I DALJE SKAKALI.

Ok hajde da smanjim font jer se nadam da sam vam je jasno kolika je euforija nastala povodom gola Troja Dinija na samom kraju utakmice. Bacio sam pogled prema klupi i video Đanfranka kako se valja po travi od sreće, neopisivo nešto se desilo u njegovoj trenerskoj karijeri dok je Pirson na samo nekoliko metara od njega kipteo od besa ali pokušavao da ostane miran namrgođenog lica.

Nekoliko trenutaka kasnije, junak univerzuma, Troj Dini se vraća na teren bez dresa tražeći da mu neko sa klupe da novi i pritom dobija žuti karton ali koga u ovom trenutku boli kurac za to, realno. Video sam pandure kako trče na suprotnu stranu terena prema navijačima Lestera kako bi pojačali obezbeđenje ali sve se lagano smirivalo. Utakmica je morala da bude privedena kraju.

Lester mora da izvede loptu sa centra igrališta što oni i čine. Kasper Šmajhel šalje dugačku loptu ka kaznenom prostoru. Neko od igrača Lestera je odbija glavom prema Almuniji. Blizu lopte je neko u plavom dresu ali Manuel opet spašava sve nas na stadionu. Srce mi je stalo u trenutku, nisam disao nekoliko nekoliko sekundi sve dok nisam video da je lopta u rukama Španca koji se valja po travi zbog nekog udarca valjda.

Počinje slavlje, sjajno je navijanje u ovim trenutcima. Deluje kao da se zemlja trese ispod nas koliko svi urličemo i koliko se deremo na sav glas. Almunija ispucava loptu što dalje od svog gola. Ističe i stoti minut utakmice. I napokon Majkl Oliver je odsvirao kraj.

Kao po starom običaju svi su uleteli na stadion, osim mene. Strahovao sam da me opet ne navata neki pandur ali kada sam video da ni oni ne pružaju otopor zakoračio sam i ja na sveti travnjak Vikaridž Rouda. Kultura jebi ga, i oni znaju da prepoznaju trenutak. Videvši kako su to naši stari, koji su bili na marakani u maju 91. godine, uradili zagrebao sam rukom po travnjaku kako bih uzeo deo terena da ga imam za uspomenu. Svi su poleteli ka Troju Diniju ali ja ne. Krenuo sam ka klupi na kojoj je sedeo mađioničar, Đanfranko Zola kako bih ga dodirnuo.

Nisam uspeo ali sam ga barem video na par metara od mene što mi je bilo dovoljno. U celoj toj gužvi nikoga od svoje ekipe nisam video, a koga je i bilo briga gde su oni tj. briga njih i gde sam ja. Nisam znao kako da izađem sa travnjaka. Krenuo sam prema mestu gde su bili ljudi u kolicima mada tu nije moglo da se prođe. Iskoristio sam gužvu neku koja je nastala i provukao se kroz izlaz koji služi za ljude za posebnim potrebama i tako ne našao ispred stadiona odmah.

Sa telefonom, nešto malo love u jednom i zemljom i travom od terena u drugom džepu sam krenuo prema gajbi. Prolazio sam pored paba koji se zove Oldfelouz kad začuh „OEY“. Okrenuo sam se i video Aleksandera kako me zove u pab. Naravno ne smem da ga odbijem. Ušavši unutra svi su većbili razvaljeni od piva, droge ili čega već.

Naravno nisam odbio jer ko zna kada ću opet imati priliku da pijem pivčugu sa nekim navijačima i to u Londonu. Kao da mi je bilo malo piva u zanjih 10-ak dana jbt.

Hajde prošla je i ta noć, kako ne znam ali je prošla. Ujutru sam se probudio i sve je bilo normalno. Osim u mojoj glavi u kojoj je udaralo kao da je unutra svadba. Aleksander i Kristi su me sa osmehom pozvali na doručak koji su spremili. Kristi mi je pričala kako se provela na svirci, jaoj da svirka koju sam propustio zbog ovoga sinoć.

Hahahaha skroz sam zaboravio da sam ovo ladno mogao da propustim a još jače od toga ja sam se trudio da joj ne dam karte za tu svirku iz sve snage. Cenim da još nije ni svesna šta je propustila bez obzira što je čila šta je sve bilo ali nije to videla na snimku.

Procenio sam da ne bi bilo dobro da budem tu kada bude gledala snimak pa sam brže bolje pokušao da se izvučem iz kuće na foru da moram na aerodrom i ako nemam pojma ni kada mi je let ni gde mi je aerodrom ni da li imam dovoljno love za celo to planinarenje.

Teška srca Aleks me je ispratio tj odvezao do aerodroma u Londonu jer je hteo da još koji dan ostanem tu. Pokušaće, kaže, da nađe karte za finale na Vembliju. London-Amsterdam-Beograd je bila relacija mog leta .Kada sam došao u Srbiju gledao sam snimak utakmice satima, to je jednostavno nešto što se ne dešava nikada a doživljava još ređe.

Nego u jednom trenutku dok je posle slavlja igrača Votforda kadar kamere je bio na tragučaru Dejvidu Nokartu, ugledao sam iza gola lika u sivom duksu i šokirao se da sam upravo video sebe kako ložim masu na vikarižu. 😀 Hahahahah ušao sam u istoriju.

Kroz sećanje mi je ostalo to da je bio prelep dan baš sada kada ja odlazim iz Londona u kome sam doživeo to da sa najluđim navijačima na svetu gledam najveći derbi na svetu, da nas juri murija po zabačenim ulicama južnog dela grada, da zamalo upadnem u pravu huligansku šorku, da ispijam hektolitre piva sa navijačima Milvola i Votforda i pušim ko zna kakvu vutru, da primašim let, ostanem bez stvari i spavam u parku u sred grada gde ne znam gde sam.

I sada da me pitate da li je vredelo, odgovoriću vam ne da jeste nego da JEBENO JESTE. 😀

Autor: Davor Labas