Ispovest policajca kojeg je na Maksimiru napao Zvonimir Boban

Mnogi smatraju da je 13. maj 1990. godine i incidenti na stadionu “Maksimir” u Zagrebu bio zvanični uvod za sve one strahote koje su se događale narednih nekoliko godina na brdovitom Balkanu.

Tog majskog dana na Maksimiru su igrali zagrebački Dinamo i beogradska Crvena Zvezda. Nacionalizam u zemljama bivše Jugoslavije je rastao iz dana u dan, a tribine su bile idealno mesto da se iskaže sva mržnja, netrpeljivost i ludilo koje je zahvatilo Hrvatsku, Srbiju i BiH tih godina.

Meč Dinama i Zvezde sam po sebi je imao epitet utakmice visokog rizika, ali navedena utakmica je zahtevala dodatne mere sigurnosti.

Zbog toga je na dužnost pozvan i Refik Ahmetović, policajac PU Dubrave iz Zagreba, koji će se tog dana sećati do kraja života.

Trinaestog maja 1990. godine policajac Refik Ahmetović je trebalo da ima slobodan dan. Već tri godine je bio na dužnosti u policijskoj stanici Dubrava u Zagrebu i planirao je da provede vikend odmarajući se ili na izletu van grada, piše Slobodna Bosna.

No, ujutro ga je pozvao komandir i kazao mu da se javi u stanicu, jer se na utakmicu koja se to popodne treba igrati na stadionu Maksimir, između Dinama i Crvene zvezde, sprema velika grupa navijača iz Beograda i da će se verovatno sukobiti sa domaćim Bad Blue Bojsima.

Dođi i javi se u stanicu, a posle ćeš imati dvostruko više slobodnih dana”, kazao mu je komandir.

Refik se javio na dužnost, zadužio i vatrogasnu kacigu i sa kolegama se zaputio ka maksimirskoj šumi. Sa njim su bila dva Hrvata, dva Srbina i još jedan Bošnjak.

Zgodna kombinacija, čija je simbolika dobila na značaju, jer se ubrzo nakon te utakmice Refik više nikada nije sreo sa svojim kolegama.

Svedoci iz toga vremena kažu kako se danima unapred znalo da to neće biti normalna utakmica. Raspad Jugoslavije bio je izvestan, izlivi nacionalizma sve glasniji, nacionalističke su stranke hrlile da zgrabe vlast, a najveću su potporu imale upravo u navijačkim grupama koje su svoje ponašanje kopirale od engleskih huligana.

U Zagreb je dolazila verovatno najjača Crvena zvezda svih vremena, koja će godinu dana kasnije predvođena Prosinečkim, Pančevom, Savičevićem, Belodedićem… osvojiti naslov evropskih prvaka. Dinamo je bio drugi na tabeli, predvođen tada mladom zvezdom Zvonimirom Bobanom.

Refik Ahmetović je, nakon što je okončao školu, došao u Zagreb 1987. godine. Imao je iskustva sa osiguranjem na stadionima, ali kaže da nije ni sanjao šta će se dešavati na Maksimiru.

Znali smo da će biti incidenata, ali niko nije ni slutio da će oni toliko eskalirati”, pričadanas Refik.

Sve je počelo rano ujutro, kada je oko tri hiljade navijača Zvezde, sa Željkom Ražnatovićem Arkanom na čelu, stiglo u Zagreb. Odmah su po dolasku počeli da provociraju, lupaju izloge po ulicama i morali smo ih već oko osam sati ujutro smestiti na stadion.”

Na stadionu su pogrdna skandiranja počela dva sata pre utakmice. Bed Blu Bojsi su vikali Srbe na vrbe, dok se sa južne strane orilo Druže Tito, druže Tito, tebe Srbi lažu, oni vole, oni vole đenerala Dražu…

Oko 18 sati, kada su fudbaleri dva tima bili na zagrevanju, Zvezdini navijači probili su ogradu i počeli sa tučom. Nakon toga su se Dinamovi navijači sukobili s policijom, probili na teren i pokušali da dođu do južne tribine i obračunaju se s navijačima beogradskog kluba. Usledile su brutalne scene: policija, pendreci, vatrogasci, šmrkovi, kamenje, suzavac…

“Mislim da se tog dana ništa nije dešavalo spontano”, priča Refik.

Tada sam to kao decko gledao, ali sam posle shvatio da su svi bili organizovani. Na stadionu su bile gomile kamenja, dan kasnije su ljudi skupili puna dva kamiona kamenica sa terena.”

Refikov je zadatak bio da štiti navijače Crvene zvezde i golmana Stojanovića. Međutim, u svega nekoliko minuta, nakon što je eskaliralo nasilje, hiljade navijača je utrčalo u teren i krenuo je krvavi međusobni obračun. Policija se nadala da će im u smirivanju pomoći vatrogasci, no u vatrogasnim kolima nije bilo vode.

Sa tribina je na nas letilo sve što se našlo u rukama ljudi, kišobrani, obuća, kamenice… U jednom sam trenu, čekajući specijalce, pomislio kako ćemo svi poginuti”, priseća se Refik.

Tvrdi kako je Zvonimir Boban tada došao na sredinu terena i pozivao navijače Dinama da zajedno krenu u napad na južnu tribinu stadiona, na kojoj su se nalazili Zvezdini navijači, koji su se već bili primirili, shvativši da nemaju šanse u direktnom sukobu sa mnogobrojnijim zagrebačkim navijačima.

Ne znam kako, ali u tom je trenutku jedan Dinamov navijač krenuo prema mom kolegi sa metalnom kantom u ruci, nameravajući da ga njom udari i nabije mu je na glavu”, priča Refik.

Krenuo sam prema njemu, kako bih mu spasio život. Navijača sam uhvatio za rame, oteo mu kantu, bacio je i udario sam ga nekoliko puta palicom po ramenu.”

Kasnije će tek Refik saznati kako je navijač kojem je oteo kantu rođak Zvonimira Bobana.

Boban mi je prišao i pitao me šta to radim, šta radim na terenu. Ja sam njega pitao šta on radi tu, iako sam znao da im je trener naredio da se povuku u svlačionicu. On je ostao, sa tri-četiri svoja saigrača, svi su se ostali već povukli.”

Refik je pokušavao da otera Bobana u svlačionicu, ali nije uspio. Nakon nekoliko psovki, kapiten Dinama se krenuo da se obračunava sa policajcem Refikom.

Krenuo sam prema njemu, no on je bio brži. Video sam na njegovom licu da želi da se mlati sa mnom. Udario sam ga palicom po preponi. On se odmakao od mene i pokušao me udariti po rebrima. U tom je trenutku moj kolega njega palicom udario po laktu. Tada je Boban mene udario po ruci, ispao mi je šlem iz ruke i ja sam krenuo da ga podignem sa travnjaka. Kada sam se sagnuo, video sam Bobana u vazduhu, sastavljenih kolena. Udario me nogama po ramenu i odgurnuo rukama. Njegova je sreća da nisam bio teže povređen, svašta bi se sa njim desilo, možda bih čak i pucao na njega.”

Refik danas kaže kako su u tom trenutku kolege vrištale da puca na Bobana, kojeg je već tog trenutka trener Josip Kuže doslovce odvukao u svlačionicu.

Svi su me pozivali da mu pucam u leđa, ali ja to nisam hteo. Kazao sam im da svi oni imaju pištolje, pa ko hoće neka puca u Bobana, ali ja neću nikome pucati u leđa.”

Nedugo nakon burnih maksimirskih događanja, Disciplinska komisija tadašnjeg FSJ kaznila je Bobana sa devet meseci zabrane igranja, što je u hrvatskim medijima ocenjeno drakonskom kaznom. Boban je tada imao 22 godine, karijera mu je bila na prekretnici i tada su ga u Hrvatskoj počeli porediti sa Matijom Gubcem. Nije se našao ni na spisku igrača koje je Ivica Osim vodio na SP u Italiji, a čitav su stvar mesecima kasnije pratili i pomalo bizarni detalji.

Zbog sličnosti s kapitenom Dinama, u centralnoj je beogradskoj ulici Kneza Mihaila pretučen izvesni Dean Bauman, fudbaler Maribora i mladi reprezentativac Jugoslavije. Boban je posle pričao kako nije ni upamtio ime policajca s kojim je imao bliski susret na maksimirskom travnjaku, navodno braneći svog rođaka, navijača koji je trčao ka Refiku sa metalnom kantom u ruci.

Znam samo da se radi o Bošnjaku. Ništa više od toga. Možda je tako i bolje. Čemu prekapati po ružnim i tužnim uspomenama”, pričao je Boban.

Nakon nekoliko dana bolovanja, Refik je odlučio da se vrati na službu u BiH. Do rata je radio u policijskoj stanici u Zvorniku, a ratne je godine proveo u Tuzli. Nakon posleratnog službovanja u Vlasenici i Srebrenici, odlučio je da napusti policiju i otvoriti autoškolu.

Kaže kako se sa Bobanom sreo samo jedanput nakon makismirskih dešavanja.

Dva-tri dana nakon svega, sreli smo se u jednom kafiću u blizini Maksimira. Moram priznati da su me tada kolege nagovarale da ga negde presretnemo i isprebijamo, ali ja to nisam hteo. Da sam hteo da ga pretuku, oni bi to i učinili. Nisam hteo, što je bilo, bilo je, mada baš tih dana meni nije bilo prijatno u Zagrebu.

PODIJELI